Вести
31. 01. 2014.
Извештај Савета за борбу против корупције Владе Републике Србије о притисцима и контроли медија (септембар 2011) 9
Буџети за промоцију функционера
Највећи број новинских текстова и прилога био је посвећен раду политичара који су из својих буџета издвајали највише средстава за медије.
Стварна потреба државних органа за оглашавањем постоји код различитих видова активности намењених јавности, као што су огласи за јавне набавке, огласи за радна места, огласи са конкурсе и сл. и такве активности су Законом о оглашавању врло прецизно дефинисане.
Чланом 86. тог закона дефинисано је да државни органи и организације могу да оглашавају своје активности и мере које су од значаја за грађане и то нарочито у пет случајева: као поруке за учешће на изборима или референдуму, мере за поступање грађана у случајевима опште опасности, хуманитарне акције, конкурсе и позиве, као и економске активности као што су куповине, откупи и сл. Законом је посебно забрањено да се користи име, лик, глас или лично својство функционера, као ни да се посредно, нити непосредно може оглашавати политичка организација.
Међутим, највише средстава медијима је пласирано управо кроз различите врсте кампања, које најчешће нису имале хуманитарни карактер, како то предвиђа Закон о оглашавању, већ су за циљ имала промоцију рада и активности министарстава.
Најскупље кампање у протеклом периоду биле су „Очистимо Србију” Министарства животне средине и просторног планирања, промоција стартап кредита Министарства економије, „Косово је Србија”, кампања за вакцинацију против грипа АХ1Н1, кампања за одвикавање од пушења и сл. Нема, на пример, емисије чију је продукцију платило Министарство у оквиру кампање „Очистимо Србију”, а да се у њој као актер не појављује министар Оливер Дулић.
Због свега тога, преношење информација о раду државних институција последњих година се претворило у банално пласирање промотивних информација о раду функционера који руководе државним институцијама, по систему ко је платио више, тај добија више простора.
Када се, уз то, још медијима понуде и готови, па при том и бесплатни видео материјали, као у случају две власнички повезане фирме – „Инфобиро” и „Фрејм ТВ”, чије услуге праћења и снимања догађаја плаћају министарства и друге државне институције, а не медији, онда они више уопште не морају да шаљу новинарске екипе на терен. „Инфобиро” им доставља све што треба и што је пожељно да објаве. Зато су, између осталог, телевизијски и радио прилози, као и текстови у новинама, најчешће лишени било каквог истраживања и анализе.
Потребно је рећи да и Закон о јавном информисању у члану 2. став 3 каже да нико не сме ни на посредан начин да ограничава слободу јавног информисања, а посебно злоупотребом државних или приватних овлашћења. Ипак, многи буџети државних институција служе управо за промоцију функционера, министара, директора и самим тим њихових странака.
Према документима достављеним Савету за борбу против корупције, највећа финансијска средства за медије издваја предузеће „Телеком Србије”, за које се може претпоставити да је неопходно да оглашава услуге мобилне телефоније.
Међутим, одмах иза тог предузећа се налази Министарство животне средине и просторног планирања, па Агенција за приватизацију, потом Министарство економије и регионалног развоја, Министарство здравља и Министарство пољопривреде, Институт за здравље Батут, Пореска управа, Национална служба за запошљавање, Министарство рада и социјалне политике, ЕПС, Министарство унутрашњих послова и др.
Истраживање Медијске документације Ебарт из 2009. године, које је обухватило листу најзаступљенијих политичара у медијима, делимично се поклопило са листом државних институција које издвајају највише новца за медије, или оних које имају из буџета плаћене агенције за односе са медијима.
Највећи број новинских текстова и прилога био је посвећен раду политичара који су из својих буџета издвајали највише средстава за медије, па су се у њима највише појављивали Млађан Динкић, Ивица Дачић, Томица Милосављевић, Расим Љајић, Слободан Милосављевић, Небојша Брадић...
Иако је чињеница да су ресори које воде поменути министри, због свог значаја, међу најатрактивнијима за медије и грађане, чињеница је, међутим, и да обим поклоњеног медијског простора за активности тих министарстава не прати и одговарајући квалитет информација, текстова и прилога које медији о томе објављују.
Наиме, висина средстава за поједине медије не одлучује само о томе колики ће простор бити издвојен за наступ појединих политичара, већ су та средства од одлучујућег значаја када у медијима треба релативизовати поједине догађаје или одговорност државних функционера и службеника.
Тако, на пример, вест о Извештају Савета за борбу против корупције о незаконитом издавању дозвола предузећу „Нуба инвест” за постављање оптичких каблова, поједини медији нису ни објавили, а они који јесу, дали су само штуру информацију. За разлику од Извештаја Савета, министар Дулић, чије је
Министарство дозволе издало мимо закона, одмах је у већем броју медија добио прилику да приказивањем позитивних резултата рада министарства, релативизује Извештај Савета. Илустративан је и пример како су медији ублажили незаконитости, које је у појединим министарствима открио државни ревизор Радослав Сретеновић. Посебно „разумевање” медији су показали баш према оним министарствима са врха листе потрошача буџетских средстава за медијске активности.
Медији су од власти и других државних институција остваривали приходе на седам различитих начина, а основни облик било је објављивање огласа, које су имале готово сви државни органи. Тај основни облик, који је иначе предвиђен Законом о оглашавању, подразумева закуп огласног простора за објављивање неке конкретне информације важне за јавност, као што су, на пример, конкурси за радна места, конкурси за пројекте, или нешто друго.
#Наставиће се
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.