Вести
30. 01. 2014.
Досије Ћуран завршио код Радета Марковића
Уз ослобађање обавезе чувања државне тајне оперативци СДБ који су учествовали у „операцији Ћуран” још 2001. дали су истражним органима исказе о тајном праћењу и егзекуцији новинара Славка Ћурувије. НИН је имао увид у исказе радника СДБа, али објављује само део њих, како не би угрозио истрагу и безбедност сведока, иако је и из делова, објављених у прошлом и садашњем броју НИНа, јасно да се више од деценије зна ко су налогодавци, организатори и извршиоци овог злочина.
Чак и лаичким укрштањем информација из сведочења јасно је ко је од оперативаца давао тачне а ко лажне исказе, наводећи истрагу на погрешну страну, желећи да затру трагове умешаности у злочин.
Служба државне безбедности прислушкивала је телефонске разговоре Славка Ћурувије од октобра 1988. Тада је, према сведочењу оперативаца београдског ДБа, датих истражним органима још 2001. године, отворен досије „Ћуран”. Њега је водио, по сопственом признању, оперативац Предраг Гикић. Он је посведочио да је након 5. октобра досије изношен, копиран, враћан…
„Досије је враћен, фотокопиран, по налогу Милана Радоњића. Оригинал је дат на увид начелнику ресора ДБ Радомиру Марковићу на састанку који је одржан у његовом кабинету. Били су још присутни Милан Радоњић и Зоран Павић. Копија досијеа остала је код Марковића, који је навео да са садржајем жели да упозна Љиљану Недељковић, шефа кабинета Коштунице”, изјавио је Гикић.
Након што су само две странице досије „Ћуран“ које се односе на дан Ћурувијиног убиства доспеле у јавност, Гикић је позван пред четворочлану комисију у Институт за безбедност. „Тамо сам од чланова комисије Радише Роксића, Љубомира Ристића, Александра Гака и Милоша Теодоровића упознат да је комисију формирао начелник ресора ради утврђивања начина на који је примарни документ везан за резултате примене мере тајног праћења Славка Ћурувије доспео у јавност….”, навео је Гикић.
Гикић је тврдио истражним органима да је досије „Ћуран“ престао да буде вођен током НАТО бомбардовања и измештања центра ДБа из Кнеза Милоша у централу ЈУЛа. Демантовала га је радница ДБа Оливера Антонић која је напоменула да је досије остао активан чак и након убиства новинара. „Дана 11. 4. 1999. Милан Радоњић ме је обавестио да су по налогу тадашњег начелника РДБ Марковића постојећи досије „Ћуран“ предали на чување тадашњем заменику Николи Ћурчићу.
Он је хтео да прими досије али без потписа… Досије је скениран на дискету и предат Милошу Теодоровићу”, навела је Антонићева, између осталог. Скривањем целовитог досијеа служба је покушала да заташка одговорност за убиство Ћурувије. А неко ко је предао јавности само две стране досијеа које се односе на мере праћења на дан убиства, очигледно, покушао је да заштити себе. Јер, досије је уредно вођен од 1988, и он би, између осталог, био доказ зашто је Ћурувија праћен најмање шест дана пре убиства.
Оперативац Небојша Весић изјавио је: „Тајно праћење Ћурувије почело је петшест дана пре његовог убиства”.
О писању извештаја на дан убиства Ћурувије сведочио је Зоран Павић, тадашњи начелник Деветог одељења Београдског ДБ. „У времену од 19.00 до 19.30 заменик начелника центра Стеван Никчевић тражио је да напишем извештај о праћењу Ћурувије. Ратка Љубојевића, шефа треће смене, задужио је да откуца извештај преко секретарице Драгане у једном примерку. Извештај је дао Стевану Никчевићу”.
Према наводима Цвијетина Милинковића, дежурног на челника одељења београдског ДБ, сви релевантни подаци, обавештења и налози, не само на дан убиства, уношени су у књигу дежурстава. „Био сам дежурни начелник одељења у седишту Центра у смени од 8 до 20 часова. Поред начелника Центра Милана Радоњића, у поподневним часовима у просторијама је био и његов заменик Стеван Никчевић”, сведочио је Милинковић.
Начелник III одељења Радован Божовић рекао је: „Ми дежурни начелници имали смо обавезу да у свесци формата А4 уписујемо све добијене и издате налоге током дежурства, са тачним навођењем у које време и од кога смо примили информацију или издали одређени налог и коме… РДБ је и у ранијем периоду сагледавао активности Ћурувије применом мера у Првом и Четвртом одељењу, периодично током 1998. све до 11. 4. 1999. када је убијен. Око два дана пре погибељи Ћурувије, Стеван Никчевић ме је обавестио да је начелник центра Милан Радоњић дао усмени налог да се над њим примени мера трајног праћења. Мере ће преузети Зоран Павић, начелник Деветог одељења”. Павић је према његовој тврдњи о резултатима мера обавештавао Радоњића и Никчевића.
Радница Седмог одељења Оливера Антонић Симић, радила је у ноћној смени 11. 4. 1999. када је добила налог од Александра Радојичића да „ради објекат Ћуран” и после његовог убиства. То значи да слуша и записује разговоре са Ћурувијиних телефона, што се догађа у његовом стану, ко долази, ко плаче, ко шта говори… и обавештава начелника Трећег одељења Радована Божовића.
„Након интензивирања интересовања за случај Ћурувија, Предраг Гикић је прокоментарисао да као оперативац који је радио на жобјекту Ћуранж зна да је тај објекат престао да ради оног тренутка када смо напустили зграду МУП у Улици кнеза Милоша. Изненађена, рекла сам да то није тачно с обзиром на то да сам лично слушала ту меру у ноћи након убиства. Гикићу је овај податак био нов, па ме је замолио да заједно с њим одем до заменика начелника Веселина Лечића, будући да га је он претходно другачије информисао, односно саопштио му да жобјекат Ћуранж, након напуштања зграде у Кнеза Милоша, није у раду”, навела је она.
Оперативац који је пратио Ћурувију, Предраг Кривокућа, тврди: „У дану убиства непосредни руководилац једне екипе био је Ратко Љубојевић”.
Љубојевић тврди да се после убиства Ћурувије у централи ДБа у Улици цара Уроша састао са Зораном Павићем. „Наложио ми је да сачиним извештај о примени тајног праћења Ћурувије само за 11. 4. 1999. у периоду од 8 часова до обуставе примене мере. Објашњавао је да се договорио са тадашњим замеником начелника ДБ Београд Никчевићем да се извештај о праћењу Ћурувије не пише за претходне дане, већ само за 11. 4. 1999.” Овај оперативац тврди да му је Павић рекао како је Никчевић тврдио да треба извештај само за 11. 4., јер је потребан да би се покрили.
Административни техничар Драгана Благојевић изјавила је да је у вечерњим часовима откуцала извештај о тајном праћењу за Девето одељење. “Издиктирао ми га је Ратко Љубојевић, шеф смене у овом одељењу… Није ми познато коме га је он предао”.
Да досије има више од две странице, колико се појавило у јавности, јасно је из Гикићевих исказа. Јер он тврди да је све од отварања досијеа 1988. о свим прикупљеним информацијама о Ћурувији обавештавао претпостављене. И да у документима нема одлуке суда о прислушкивању Ћурувије, јер је прислушкиван као такозвана ад хок мера. „О садржају прислушкивања обавештавао је усмено или писмено Божовића и Стевана Басту”, навео је. Гикић је навео да је све службене белешке завођене у досије „Ћуран“ доставио Александру Нешковићу, који је у то време био задужен за аналитичко праћење Трећег одељења.
Ова спирала смрти из које се могу пронаћи извршиоци, организатори и налогодавци, више од деценије позната је тужилаштву. Правдајући се недостатком доказа, упркос исказима живих сведока, тужилаштво је тек недавно дало налог за привођење Милана Радоњића, бившег начелника Београдског центра за безбедност, под сумњом за организацију злочина и Ратка Ромића, оперативца Другог одељења РДБа, као извршиоца, док се за Микијем Кураком, оперативцем ДБа, трага.
Питања која чекају одговор
Ко ће од учесника овог злочина седети на клупи сведока а ко на оптуженичкој, питање је на које би убрзо требало да да одговор тужилац за организовани криминал Миљко Радисављевић. Према сазнању НИНа има још оних који имају шта да сведоче о убиству Ћурувије. Питање за њих је како спавају са сазнањем да су учесник или сведок злочина, а ћуте о томе. Тужилаштво мора да предочи бројним учесницима и сведоцима које казне предвиђа кривични законик за помагање починиоцу у уклањању трагова кривичног дела, учествовање у кривичном делу са умишљајем или помоћ починиоцу после извршеног кривичног дела за непријављивање кривичног дела. И, да поднесе кривичне пријаве.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.