Вести
30. 01. 2014.
Извештај Савета за борбу против корупције Владе Србије о притисцима и контроли медија (септембар 2011) 8
Људи од поверења
Поред „Политике”, новосадског „Дневника” и делимично „Вечерњих новости”, држава као власник контролише и велики број локалних медија, упркос томе што Закон о јавном информисању каже да држава не може бити оснивач јавног гласила у Србији, ни посредно, нити непосредно. Ове чињенице само још додатно доприносе хаотичном стању медијске сцене у Србији и омогућавају директну политичку контролу над медијима.
Оно што је заједничко и за тајне власнике медија и за оне који су познати јавности, јесте злоупотреба фреквенција ради остваривања личних интереса.
Неретко власници медија третирају фреквенције, које су добили у закуп, и то као јавно добро, као своју приватну имовину.
На примеру „Новости” можда се најсликовитије виде разлози и последице прикривања власништва у медијима, и то уз помоћ државних институција, што се одражава на уређивачку политику медија. Тако се у „Новостима”, између осталог, већ годинама не могу пронаћи аналитички текстови, који критикују или проблематизују пословање Мирослава Мишковић или Милана Бека, њихових фирми и повезаних особа. Чак и када је оспоравање појединих незаконитости било немогуће избећи, као у случају преузимања акција Луке „Београд”, уредници „Новости” су у томе успевали, објављујући искључиво текстове у којима су поручивали да „ћемо од Луке сви имати користи” и да је „све било по закону”, о чему је читаоце увек обавештавала иста група људи, међу којима је било и званичника, попут Предрага Бубала, али и представника Комисије за хартије од вредности и Агенције за приватизацију.
Такође, Мишковић, али и други власници крупног капитала, у том медију се увек приказују као „патриотски привредници”, „људи од поверења”, „успешни домаћи бизнисмени”, „интелигентни пословни људи”, који се промовишу кроз наслове – „Бизнисмени купују платане”, „Краљево: Три куће од Делте”, „Делта држи реч”, „Делта осваја и Словенију”, „Три премијера у Делти”, „Додик пожелео Делта сити”, „Бизнис не кроји политику”, „Делта спаја Балкан”, „Привредници су уз председника”, или „Срби иза Салфорда”, „Салфорду ипак љубљанско млеко”, „Беко: Одлазе нам најбољи” и др.
Непријатељи у „Новостима” пролазе сасвим друкчије, па је зато „Радуловић пљачкао све редом”, „Шпански зет прао новац”, а ту су и наслови као што је „Радуловићева мрежа за Меркатор” и слични. Посебно упечатљиво било је извештавање у „Новостима” када је Милка Форцан одлучила да напусти „Делта холдинг” и када се сасвим јасно видело ко је газда („Милка Форцан оштетила Мишковића”).
Како се противници власника третирају у „Новостима” говори и текст под насловом „Кога саветује Бараћева?”, који је објављен 9. фебруара 2011. године, одмах након најаве да Савет ради на извештају о незаконитој приватизацији тог медија. Текст представља још један пример драстичне злоупотребе медија, јер је сврха била обрачун са Саветом за борбу против корупције и њеном председницом, која је јавно изнела податке о незаконитостима приликом куповине Луке „Београд”, због чега је Савет поднео и кривичну пријаву против Милана Бека.
И не тако давно извештавање ТВ Пинк и „Новости”, такође се претворило у прави медијски рат и показало како њихови власници Жељко Митровић и Милан Беко злоупотребљавају медије за остваривање личних интереса. Пинк је у фебруару 2011. изненада почео да се бави оним чиме се та телевизија никада није бавила – истраживачким новинарством. Током неколико дана, та телевизија почела је да „открива” оно о чему су поједини медији одавно извештавали – да је продаја акција „Новости” обављена незаконито. Према извештавању других медија, којима је овај сукоб привукао пажњу, разлог изненадног интересовања Пинка за незаконитости у „Новостима” јесте претходно извештавање тог дневника о пословној пропасти Пинка у Словенији, због чега је уследио „контранапад” Пинка.
У овом „контранападу” у првој половини фебруара ове (2011) године, упоредо са Пинком, учествовала је и ТВ Авала, на којој су емитовани готово истоветни прилози о незаконитостима у приватизацији „Новости”. Ова чињеница, такође, указује власничку повезаност Пинка и Авале.
Када говоримо о злоупотреби власништва у медијима, треба подсетити и на прави приватни рат који је Жељко Митровић због спора око своје личне имовине данима водио против Хрватске, користећи за то националну фреквенцију, која представља јавно добро. Надлежна Радиодифузна агенција (РРА), и поред позива новинарских удружења, није реаговала на овај пример драстичне злоупотребе фреквенција.
Државне институције у Србији издвајају значајна буџетска средства за оглашавање, чиме се отвара могућност за остваривање личне и партијске промоције у медијима. Издвајање државних институција за оглашавање у медијима на годишњем нивоу, на узорку за 50 најзначајнијих институција од којих је Савет за борбу против корупције прикупио податке, није мање од 15 милиона евра. Када се томе додају и средства која се, иначе, званично издвајају за рад медија, долазимо до износа од најмање 36 милиона, па до чак 40 милиона евра за медије из државних извора. Ако то упоредимо са укупним тржиштем оглашавања, које према неким проценама износи око 160 милиона евра, то значи да медијима од државних институција долази готово четвртина прихода. Тако власт добија значајан простор за остваривање финансијског утицаја на медије, чиме се, уједно, остварује и утицај на уређивачку политику.
#Наставиће се
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.