Вести

29. 01. 2014.

Аутор: Дамир Пилић Извор: Слободна Далмација

Бранка Прпа: Александар Вучић судјеловао је у убојству Славка Ћурувије

Тог 11. травња 1999. године, у јеку НАТО-ова бомбардирања Србије, док је с тадашњим супругом Славком Ћурувијом улазила у своју београдску зграду, сплитска повјесничарка др. Бранка Прпа није могла знати да ће коју секунду потом постати дио повијесног догађаја који до данас оптерећује српско друштво.

Милошевићеви убојице испалили су у њезина мужа 17 метака и убили га на лицу мјеста: тако се фашистички режим обрачунао с једним од својих најжешћих критичара - Ћурувија је био власник и главни уредник Дневног телеграфа и тједника Европљанин, независних листова који су раскринкавали злу суштину режима.

Тако је хисторичарка постала објект хисторије. С др. Прпом разговарамо у контексту подизања оптужнице у “случају Ћурувија“, након што је потпредсједник Владе Србије Александар Вучић обзнанио како је мозаик Ћурувијина убојства напокон сложен те како су 15 година након тог убојства српском правосуђу коначно позната имена налогодаваца и извршитеља.

За почетак, јесте ли Сплићанка или Београђанка?

- Рекла бих да сам Сплићанка која живи у Београду.

Сплит напуштате 1972. и одлазите на студиј повијести у Београд. Како су родитељи реагирали на ту вашу одлуку?

- Потпуно је јасно да су моји родитељи били запањени мојом одлуком да идем у Београд, јер сам у Загребу имала и тете и барбе и све оно што је нормално за неког тко живи у Сплиту. А у Београду нисам никад дотад била, нити сам знала икога, нити су икога у Београду познавали моји родитељи. Стога је разумљиво да су били пуни стрепње за своју 19-годишњу кћер која се одлучила за Београд.

Зашто сте се интимно одлучили за Београд? Зашто не Загреб?

- Спадам у ону сплитску генерацију која је почела озбиљно интелектуално пропиткивати идеолошки монизам тадашњег друштва и политичко једноумље. Кад су 1968. биле студентске демонстрације у Београду, ми смо у Сплиту ишли у кино гледати ТВ журнале, који су се приказивали прије филмске пројекције, јер се једино тамо могло видјети и чути нешто о тим демонстрацијама. Онда смо гледали филм “Рани радови“ Желимира Жилника, тако да је за мене Београд био најлибералније мјесто у тадашњој Југославији: град који проблематизира ствари, град студентског бунта.

Гдје сте живјели у Сплиту?

- На Бачвицама. Тамо је и данданас мој стан, тамо су ми живјели родитељи.

И у рату сте често долазили у Сплит?

- Сваке године, да обиђем родитеље.

Како је то изгледало?

- Увијек сам родитељима говорила, ако сам и имала неких гријеха, да сам их окајала на тим крижним путовањима од Београда до Сплита и натраг, преко Мађарске, гдје се човјек увијек осјећа као “двоструки непријатељ“ - на српској граници знају да идете у Хрватску, а на хрватској да долазите из Србије. Није било лако.

Како сте живјели 90-их у Београду, с обзиром да сте дошли из “непријатељске средине“ и критизирате Милошевићев режим?

- Било је јако тешко бити Хрват у Србији тих година, морам то рећи. А најтеже је било то што нас се наш домовински простор, дакле Хрватска, на неки начин одрекао. Били смо туђинци. Некако смо опстали, захваљујући и довољно великом кругу Срба који су сматрали да је прогон Хрвата у Београду и Србији неприхватљив.

Можда ми је и тај мој динарски дио, који вучем из наслијеђа, дао снагу да се борим против режима Слободана Милошевића и да судјелујем у грађанским протестима против тог режима, од разних међународних конференција на којима сам судјеловала, преко оснивања Еуропског покрета за Србију 1992. године, до оснивања Београдског круга који је окупљао стотињак интелектуалаца критичних према Милошевићу.

С киме сте се у Београду дружили тих година?

- Морам рећи да сам у тим ратним година промијенила окружење за неких 60 посто. Многи пријатељи постали су бивши пријатељи, јер рат није академско питање, него етичко. Нисам могла бити пријатељ с људима који су оправдавали рат. Стога су настала нова пријатељства на политичким принципима, у циљу заједничке борбе против злоћудног режима.

Године 1998. данашњи потпредсједник Владе Србије Александар Вучић, тада министар информирања, доноси закон о информирању који драстично сужава слободу тиска и омогућава прогон медија. На удару су нарочито новинари, међу њима и ваш тадашњи супруг. Како се то преламало на ваш особни живот? Читамо ових дана да су вам у стан упадали и оврховодитељи?

- То је било драматично раздобље, тако нешто смо дотад читали само у литератури. Не само што је требало проћи сва та суђења, него вам у једном тренутку специјалци блокирају цијелу зграду и упадну у стан да заплијене вашу приватну имовину, након што су већ прије заплијенили комплетну имовину редакције.

Наиме, тај Вучићев закон, који су заједнички донијели странка ЈУЛ Мире Марковић и Шешељева Српска радикална странка, омогућавао је да се новинама одрежу огромне новчане казне које треба платити у року од 24 сата, иначе се запљењује не само редакцијска имовина, него и приватна, као што се догодило директору Европљанина, којему су узели стан. Ми смо живјели на задњем, четвртом кату зграде, а специјалци поредани на степеништу с аутоматским пушкама, као у “Матриксу“.

Двориште пуно новинара, мој рођени син не може ући у кућу јер га не пуштају, и нама телефоном јаве да се доле налази Јири Диенстбир, тадашњи извјеститељ Савјета Еуропе за људска права. А у нашем стану за то вријеме сједе Вук Драшковић и његова жена Даница, који су дошли неким стотим поводом.

И?

- И ја кажем: “Идем по Јирија.“ А Славко се препао: “Где ћеш, јеси луда?“ И тад Даница каже: “Бранка, иди по њега!“ И ја се спустим у двориште, дођем до полицијског комбија и кажем заповједнику: “Ви ћете сада отворити врата и пустити мога госта унутра!“ Он је био толико запрепаштен и забезекнут да је само кимнуо главом, и ја сам увела Јирија у стан, а он је одмах телефонски почео давати изјаве свјетским медијима.

Након убојства вашег супруга данашњи предсједник Србије Томислав Николић, тада допредсједник Шешељевих радикала, изјављује на ТВ-у да му “није жао што је Ћурувија убијен“. Како вам је то било чути?

- Он је то рекао у емисији Оље Бећковић, а Шешељ је у парламенту након убојства изјавио да Дневни телеграф нису новине, него тоалет-папир. Вријеђање Славка из редова Српске радикалне странке било је нормално у то вријеме, а Николић је ово изјавио након 5. октобра, што је по мени још горе.

Прошло је 15 година, Николић и Вучић данас су најмоћнији људи Србије. Како вам је живјети у тој земљи, с обзиром да њоме владају људи који су прије 15 година били суодговорни за Ћурувијино убојство или су над њим јавно ликовали?

- На крају крајева, Милошевићев режим је у Србији свргнут највећом спонтаном побуном грађана у Србији у 20. стољећу, што је резултирало доласком на власт Зорана Ђинђића, који је 2003. убијен од истих ескадрона смрти који су убили и Славка Ћурувију. Тај дио државне структуре који убија политичке противнике није још у Србији демонтиран, што није допуштено у једној хуманистичкој цивилизацији, нити се може уклопити у оно што модерна Еуропа представља у задњих 200 година.

Ако одустанемо, значило би да су све наше жртве биле узалудне. Одустајање је врло комфорна позиција. Може човјек себи рећи: “Е, доста ми је, појели ми 25 година живота ови библијски скакавци.“ Али што си онда радио тих 25 година? Та инверзија, да истим људима који су судјеловали у Славкову убојству ја сада требам бити захвална што су омогућили процесуирање тог убојства, то је перверзно. Као, сад постоји политичка воља.

Што мислите о тој категорији “политичке воље“?

- Мене политичка воља не интересира - она не може нити одузети живот, нити санкционирати оне који су то починили. То мора радити држава, она нам мора гарантирати да се овакви догађаји више неће понављати. Ово што се поводом убојства Славка Ћурувије задњих 15 дана догађа у Србији јест такођер један спектакл који је произвела политичка воља.

Вјерујете ли да ће српско правосуђе квалитетно процесуирати “случај Ћурувија“ и што би то значило за српско друштво?

- Суђење ће доказати само једну ствар: ствара ли Србија правну државу и институционални оквир који ће гарантирати владавину закона? То је оно што све нас који смо толико година живјели у безакоњу релаксира. Ниједно друштво не може напријед ако се не суочи са својом хисторијом. То питање одговорности и суочења с реалном прошлошћу је једна од кључних ствари и зато се данашњи потпредсједник Владе Србије Александар Вучић не може извињавати што смо 14 година чекали процесуирање Славкова убојства, него зато што је судјеловао у том убојству.

Убојство Славка Ћурувије један је од најважнијих догађаја у новијој хисторији Србије. Како се, као повјесничарка, осјећате у кожи објекта сувремене повијести? Да иронија буде већа, и радите у Институту за новију историју Србије?

- Та иронија је почела оног тренутка кад сам прије распада Југославије имала пријављен докторат на тему како српски интелектуалци 1920-их и 1930-их година виде Југославију. Онда као хисторичар доживите да радите истраживања и пишете о сегменту једне државе прије 70 година, а гледате како се оно о чему пишете распада пред вашим очима. То је и људски и професионални проблем. И онда као особа кренете судјеловати у догађајима који јесу хисторија.

То мијешање особне и професионалне хисторије је нешто што човјек не може замислити. Но, та професионална знања о Југославији су ми помогла да и прије слома будем добро политички оријентирана и да на самом почетку детектирам индикаторе распада државе. Тако сам врло рано детектирала Милошевића као велику опасност за опстанак Југославије.

Дипломирали сте на теми “Срби у Далмацији“, а крајем 80-их објављујете и књигу “Српско-далматински магазин“. Но, пар година послије Срби су отишли из Далмације?

- Јест. Тако да су ми колеге у Институту рекли: „О чему год пишеш, то нестане као хисторијска категорија. Дај, мајке ти, па пиши о Милошевићу!“

Како сте доживјели нестанак српског народа из Далмације?

- Врло тешко. Морам цитирати мог повјесничарског колегу и пријатеља Иву Банца, који је након одласка Срба из Хрватске рекао да је то “велики губитак за хрватски народ“. Јер не само да је српски народ укорпориран у хрватску политичку матрицу, него и у културну, и зато је њихов одлазак губитак за хрватски народ. Мислим да је једна од најљепших ствари које ми с ових простора у животу имамо управо то што живимо на мјесту гдје се сусрећу различити цивилизацијски, културни и конфесионални кругови.

Госпођо Прпа, хвала вам на разговору...

- Чекајте, молим вас, ако могу још нешто рећи за оно прво питање, кад сте питали јесам ли Сплићанка или Београђанка.

Изволите.

- У Сплиту су ми рођени и преци с мајчине стране, још од прве половине 19. стољећа, дида ми се звао Дује Цакташ. С очеве стране сам из Сиверића, и ја сам прва особа из те обитељи која је отишла на ову страну. И знам како је било мом оцу, чија је цијела обитељ 90-их била у избјеглиштву, кад су га рођаци питали: “Је ли, Јозо, кад ће ти се ћер вратит?“ А знали су да живим у Београду. Но, сатисфакција ми је да су данас сви они поносни на мене. А знате како?

Како?

- Они су изгледа имали неког Прпу из родбине који је живио у Србији, и он је њих, не знам којим каналима, извјештавао о мом држању у Србији и што ја то говорим и изјављујем у јавности. И онда су они рекли мом оцу: “Јозо, можеш бит поносан на ћер.“ Ето, испада да се сад хвалим на крају, али важно ми је да ово кажем.