Вести
25. 01. 2014.
Опседнутост мисијом “Политике”
„Политика” је од мене старија само 18 година, што значи да са њом делим скоро цео век живота. Она је део моје ране младости, и ево моје дубоке старости. Од када сам се као дечачић први пут свесно са њом срео, она је остала мој животни пратилац, хронична љубав, убедљива потврда њене флоскуле: „Ниједан дан без ’Политике’”.
Буквално тако. Она је била моја забавиште, игралиште, моје училиште, васпитач, извор најразноврснијих дечјих радости и радозналости. У зрелим годинама врело многих сазнања, моја енциклопедија, уводник у свет уметности, књижевности, спорта.
Друга „Политикина” флоскула: „Дан почиње са ’Политиком’” за мене није значила маркетиншку поруку него деценијско, природно стање. Ниједан дан и ни један посао не почињем, пре него што уз чај, прелистам или прочитам новине. Кажем новине јер у Србији и на разним другим странама „новине” су синоним за „Политику”.
Тако опседнут мисијом „Политике”, средином прошлог века утопио сам се у њену писану реч. И ево данас, више од пола века, у континуитету, постајем њен сарадник пишући велики број текстова и водећи колумну „Архитектура у свету и код нас”.
Сада када треба да оставим запис о 110 година националног мисионара, првих новина Југославије, данас Србије, не могу а да не забележим два дешавања која су на мене оставила најјачи траг и утисак. Први је, огроман и изванредан образовни и васпитни утицај који је „Политика” имала на младе генерације. Прва је објављивала појаву и успон Волта Дизнија и јунаке његове „Сили симфоније”.
Гутали смо Микија и Пају Патка, секли и лепили у импровизоване свеске прве стрипове фамозног Алекса Рејмонда, одушевљавали се Флашом Гордоном, уживали у Дечјем додатку, дискретном уводу у дечју књижевност, срицање у пољане културе. И све ово од Дизнија до чика Јове Змаја било је обливено духовном топлотом, за разлику од данас запуштене бриге о младима који су препуштени немирима, насиљу, апокалипсама, ерзац писаној речи, дехуманизацији човека.
Потурили су им паука, супермена и погубне електронске игрице, које као опијати планетарно убијају сваку духовност младих душа, потиру чежњу за лепотом и љубављу, које су раније црпли из „Политикиних” поука и порука.
Други доживљај јесте онај дан када се завршио Други светски рат, када се после сурове окупације појавио први број обновљене „Политике”. То је за мене и моје окружење био најсрећнији дан – пораз фашизма. Били смо пресрећни што ће „Политика” поново бити са нама.
Овога пута не пишем о политици у „Политици”, то је њено важно занимање, по мом уверењу боље од свих других новина, крајње одговорно, истинито, аналитично, хуманистичко са асовима српског новинарства, па зато није случајно да је „Политика” један од најпознатијих, најцењенијих и најстаријих европских дневних листова.
На крају, ако ми уредник дозволи, да цитирам један стих из давног Дечјег додатка: „Шта је добро а шта зло. Када идеш преко пута, па наиђе кола ред, ти причекај по минута, нећеш до тад бити сед”.
„Ниједан дан без ’Политике’”, то је мој усуд. Ништа није тако непоновљиво у сваком мом дану као флуид „Политике”, изјутра пре прве шоље чаја или кад го се нађем пред црвеним семафором.
(Када још нису постојали улични семафори.)
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.