Вести

23. 01. 2014.

Аутор: Татјана Тагиров Извор: Време

Легијина хиљаду и једна прича

Промоцију Легије као важног, крунског, кључног сведока вршиле су и врше власти, оличене у разним функционерима и високим чиновницима. Будући да то чине разне власти, можемо говорити о наследном карактеру Легијиних својстава сведока. А то што му се приписује свезнање – као што, опет, готово све власти чине – представља га као крунског сведока.

 

Професорица Универзитета Унион Весна Ракић Водинелић, очито, није била импресионирана конференцијом за новинаре на којој је објелодањено да је ријешен случај убојства новинара Славка Ћурувије. Њен глас је међу ријетким дисонантним гласовима у јавности: наводи да док се неки хвале да је све ријешено, већина шути знајући да ништа није ријешено; на крају остаје тек чињеница да је све поре друштва захватио намјерни заборав или "ћутање" као увјет за опстанак на власти или у њеним структурама.

"ВРЕМЕ": У свом ауторском тексту објављеном на сајту "Пешчаника" питате:

"Зашто се понашамо као да смо добили коначно решење? Па зато што се тако понаша Александар Вучић, а он све најбоље зна." Он је изјавио и да је ријеч о државном убојству, ви то правнички сецирате и цијела ствар изгледа мало другачије... Како тумачите да се Вучић који "све најбоље зна" ни овом приликом није изјаснио о својој улози у вријеме убојства Славка Ћурувије? Извинио се само због тога што јавност и породица чекају скоро 15 година да се злочин ријеши.

ВЕСНА РАКИЋ ВОДИНЕЛИЋ: Најпре о томе како се доживљава Александар Вучић у нашој политичкој јавности. Разним поводима, а најновији је расписивање избора, из Вучићеве странке се чује да ће о томе одлучити "председник (странке) Вучић, јер он најбоље зна". Из СНС-а се и у политичку јавност проширује глас да је у питању човек који "најбоље и највише зна". Овакав став је, прво, приписив политичкој и интелектуалној незрелости СНС-а као политичке странке, али и незрелости других, међу њима и формално опозиционих странака, као и делова јавности, која заправо тражи вођу да би се ослободила одговорности коју собом носи могућност избора, коју носе право и обавеза одлучивања. Друго, Вучић, упркос свом стварном или претендованом преображају, не чини ништа да би такав, политички незрео доживљај преиначио или спречио. Све се, додатно, највише захваљујући најчитанијим и најгледанијим медијима, заодева мистичном ауром о времену и околностима потребним за Његово промишљање наше суморне стварности. Можемо то назвати култом личности ин стату насценди, или ауторитарношћу, или пак преузимањем готово свих делова власти у једне руке.

Свеједно је. У питању је појава која угрожава оно мало демократије и вере у њу, што је преостало, оно мало сваког политичког легитимитета, осим харизматског, који је опет супротан идеји владавине права.

Изостанак извињења због убиства Славка Ћурувије, уз истовремено извињење због предугог трајања поступка разрешења тог убиства, јесте обезличавање.

Држава коју данас репрезентује (више но ико други) Александар Вучић, дужна је да реши злочин. Предуго трајање поступка је нешто што се као безлична форма правно не толерише, док би признање да је био део, и то не неважан део једног злочиначког режима, било признање које се морално не може толерисати. Правна одговорност за дуго трајање поступка је безлична одговорност државе, док би морална одговорност била индивидуална. Индивидуална одговорност за злочине и несреће у прошлости не уклапа се у идеју неког ко зна највише и најбоље, а могла би отворити и нека друга непријатна подсећања. Све се ово веома успешно форматира пред нашим забезекнутим лицима и пролази. Чак и код оних код којих раније ни нешто блаже не би могло проћи.

Као кључног свједока сада – не само медији – означавају Милорада Улемека Легију. Истовремено, знамо за силне лажи које је тај изговорио на суђењима на којима је био главни актер – ни на једном није признао ама баш нити једно кривично дјело, од атентата на премијера Зорана Ђинђића, до злочина "земунског клана". Ви кажете, Легији се вјерује: "Онако како смо научили – некритички, без постављања непотребних питања." Какав свједок он може бити?

У тексту који помињете "господина Легију" сам назвала наследним крунским сведоком, зато што су све власти после 5. октобра о њему стварале слику неког ко зна све, ко ће рећи све и од тога ће се протрести наш део света. Подсећам, када се у време прве владе Војислава Коштунице Легија предао властима, из власти, посредством медија, распиривана је фама да ће Легија најзад проговорити и рећи све.

Верујем да се сећамо шта је рекао на суђењу због убиства Зорана Ђинђића. Дрога која није уништена, камиони, авиони, Чеда Јовановић. Показало се да је његов исказ, као ирелевантан, неупотребљив. Показало се такође, бићу пристојна, да постоји озбиљна сумња у истинитост тог исказа. Не треба заборавити ни да је "господин Легија", бар тако се могло прочитати у бројним новинама пре неколико година, тврдио како је прича да је Раде Марковић наручилац Ћурувијиног убиства "смешна".

Сада истог тог Марковића, Легија, према речима тужиоца за организовани криминал и првог потпредседника Владе, означава као налогодавца. Ако бисмо се ставили у положај неког ко је странац па му превели исказе које је дао Легија, и кад тај странац не би ништа знао о њему, нити његовој улози у разним скандалима и параскандалима, закључио би да је у питању неверодостојан сведок. Сведок који мења исказ о истом, за чији се исказ пред судом озбиљно сумња да је неистинит, просто је неверодостојан сведок – штавише уџбенички пример. Промоцију Легије као важног, крунског, кључног сведока вршиле су и врше власти, оличене у разним функционерима и високим чиновницима. Будући да то чине разне власти, можемо говорити о наследном карактеру Легијиних својстава сведока.

А то што му се приписује свезнање (као што, опет, готово све власти чине) представља га као крунског сведока. У очима јавности Легија јесте човек који мрачне околности државно иницираних злочина познаје и може познавати. Такво му је било формацијско место.

У конкретном случају, ако нема индиција да је и сам суделовао у ликвидацији Славка Ћурувије, он је посредни сведок, сведок који је нешто чуо, или прочитао или на други начин сазнао, а могао је јер је радио на таквом "радном месту". То што стварно зна, не значи да о томе истинито сведочи. То што му је речено, не мора бити истинито. Зато су посредни сведоци, посматрано са становишта доказивања, редовно слабији извор сазнања за суд него непосредни.

Скрећем пажњу на недавни интервју Вука Драшковића који не дели готово општу еуфорију омнипотентног сведока Легије, него, напротив, тврди да би његово учешће могло опструисати судски поступак разрешења убиства Славка Ћурувије.

Како тумачите то да се Бранки Прпи, и самој жртви, током свих ових година – њеном свједочењу – не даје достојна пажња, да је Легија и овом приликом "вјеродостојнији" од ње која као непосредни свједок каже да убојица Славка Ћурувије није био налик Миодрагу Кураку, одбјеглом наводном ликвидатору који је наводно непосредни убојица?

За разлику од Легије, Бранка Прпа је непосредан сведок убиства Славка Ћурувије.

Она је видела и чула околности убиства Ћурувије и, такође као жртва, на својој кожи осетила додатне последице убиства, јер су је ударили, вероватно да би што мање видела и чула. Непосредни сведоци су у теорији судског доказивања значајнији и вреднији извор сазнања за суд него посредни.

То ће рећи сваки судија, адвокат, професор права. Бранка Прпа је у недавном интервјуу НИН-у детаљно пренела своја сећања везана за ово кривично дело и показала посебну пажњу приликом препознавања лица са фотографије, да не би теретила погрешно лице. Нико из власти, међутим, не само да није парадирао њеним исказом – није га ни поменуо.

У телевизијским дебатама поводом овог случаја, за Бранку Прпу је речено да је она сведок чији исказ ће оцењивати суд. Па није ли и Легија сведок, чији ће исказ такође оцењивати суд? По држању власти, изгледа да је његов исказ, већ иницијално, изван сваке сумње. Ја само морам да се надам да ће суд поступати онако како закон, правна теорија и судска пракса налажу.

Дакле, све доказе суд оцењује слободно, невезан законским или ванзаконским правилима о томе да једном сведоку мора или не сме веровати. Морам веровати да ће суд све сведоке третирати равноправно и да ће добро образложити којима од њих поклања веру и због чега. То је дужност која спада у исправно образлагање пресуде.

Тужилац Миљко Радисављевић је, како сте примијетили, ухапшене на конференцији за новинаре назвао убојицама. Како то, с обзиром на праксу Европског суда за људска права, може утјицати на даљњи ток евентуалног поступка?

Мислим да би било добро да кратко прикажем ставове Европског суда за људска права који се односе на повреду претпоставке невиности, из члана 6 став 2 Конвенције.

Чврсти ставови које је Европски суд заузео о стандардима који се примењују ради оцене да ли је повређена презумпција невиности су следећи:

1) Ова презумпција важи само за лица оптужена за кривично дело (премда има и неких изузетака, када је презумпција проширена и на дисциплинске поступке (Алберт и Ле Цомпте против Белгије, 1983, А бр. 58).

2) Презумпција невиности везује у највишем степену: суд не сме, пре објављивања пресуде, ни на који начин ставити до знања да је формирао свој став о одговорности окривљеног (бројне одлуке, на пример: Бохмер против Немачке, стр. 55).

3) Сви државни органи, а не само суд, имају обавезу да поштују претпоставку невиности. Тако је Европски суд нашао да је ова претпоставка повређена зато што је полиција саопштила да је окривљени био иницијатор једног убиства (Алленер де Рибемонт против Француске).

4) Садржина изјаве која се односи на окривљеног мора прејудицирати његову кривицу, тј. није свака изјава која се односи на окривљеног таква да вређа презумпцију невиности. У предмету Дактарас против Литваније, Европски суд је нагласио да се изјаве званичника морају "посматрати у њиховом правом контексту", па је у овом предмету нашао да тужилац није повредио претпоставку невиности када је навео да је оправданост покретања поступка против окривљеног "потврђена" доказима.

Из овог проистиче да јавни тужилац не сме јавно рећи да је неко ко још није ни оптужен крив, ни да је извршилац, нити да је убица. Формула која се користи јесте "осумњичен" за извршење одређеног кривичног дела, било као подстрекач, извршилац, саизвршилац или помагач. Ако се покаже да је Радисављевић ишао даље од тога, као што се могло видети на сајту РТС-а, и да је повредио претпоставку невиности, то ће бацити непотребну сенку на суђење. Драматично објављивање кривичног прогона преко медија, уместо стандардног стручно сачињеног саопштења, увек собом носи тај ризик. Али, без медија први потпредседник не би био то што јесте, а без јавног тужиоца то би било несумњиво уплитање у јавнотужилачке надлежности.

Ствар не сме тако да "понесе" ни политичаре ни професионалне тужиоце да забораве да они нису суд, као ни да јавност којој се обраћају такође није суд.

Ова конференција за штампу јесте школски пример "суђења путем штампе", како се то некад називало, односно медијског притиска (уз остале притиске), како се то назива данас. Чак и ако европска политичка јавност "опрости" овај манир, неће Европски суд за људска права.

Међу ријеткима сте који су се ових дана присјетили и (вјеројатног) убојства судије Небојше Симеуновића, којега једном годишње – на годишњицу смрти – спомиње тек његова сестра; и никоме ништа. Да ли та чињеница утјече на слику коју актуална власт жели приказати: да ће сва спорна политичка убојства бити ријешена?

Смрт – по свему судећи – последица убиства судије Небојше Симеуновића заборављена је највише зато што они који су професионално морали бити солидарни – судије, па и јавни тужиоци – то нису били. Неразјашњена смрт судије Симеуновића је једна од великих професионалних и људских срамота српског правосуђа, срамота која ће се можда заборавити у јавности. Тим више ће бити неопростива.

Она терети и ранију политичку власт, не само садашњу. Борис Тадић је још док је био председник помињао судију Симеуновића као човека који је одбио да га притвори. Политичку вољу да се његова смрт разјасни није имао, или је није показао. Судије Србије су тада "одважно" ћутале, што настављају и данас. Иус пуниенди у апстрактном смислу има држава, а конкретна истрага и прогон су у рукама не тако безличне полиције и не тако безличног надлежног тужиоца. То што није било и што данас нема политичке воље да се разреши смрт Небојше Симеуновића не сме ослободити ни надлежног тужиоца ни полицију тешке одговорности коју сносе.

Слажете ли се са онима који данас тврде да је и бивша, власт демократа, могла доћи до истовјетних резултата као и ова напредњачко-социјалистичка у случају Ћурувија? И как о тумачите чињеницу да више нитко не говори ништа о политичкој позадини убојства премијера Зорана Ђинђића? У Специјалном суду за оружану побуну, која је претходила атентату, траје суђење које као да никога више не занима, ни јавност нити демократе, ма којој фракцији тренутно припадали. Као да је одласком Срђе Поповића и та тема сахрањена...

На то питање, да сам пала са неке друге планете, могу одговорити овако: ма ко да је на власти, тужиоци и судови морају радити свој посао. Проблем је управо у политичкој власти и подложности правосуђа политичкој власти. Као да нам

поручују: боље је да ћутимо о осетљивим предметима, а писнућемо само кад нас притисну. И тако неко гради политичку каријеру на том ћутању (Вучић), а нечија политичка каријера, и због тога, поред којечега другог, пропада (Тадић). Зашто би било реално очекивати да се судски утврди политичка позадина атентата на Зорана Ђинђића, кад нам се пред очима гради случај у којем се избегава судско утврђивање политичке позадине убиства Славка Чурувије?

Уз сву помпу која је начињена. За време раније власти, изузев најновијег, у Шехерезада маниру датог исказа Легије, нема ничег новог. На ранијем чињеничном стању могао се градити судски случај Славка Ћурувије, као и данашњи – без испитивања политичке позадине и без утврђивања ко је крајњи налогодавац убиства.

Суђење за оружану побуну, тачно је, не занима политичке странке. А да ли занима вас новинаре? Да ли занима нас грађане? Чини ми се да је одговор на оба питања: не. Зашто је то тако? Па, није се нама десило, а ми смо једно себично (већ полако постајемо и аутистично) друштво. Друштво без емпатије, скуп полуубијених индивидуа са оскудном међусобном комуникацијом. Као и свако друштво сиромашних људи, без утопије, са ограниченом надом, до сутра. Ту већ нисмо сами. Само што у друштвима која су организована постоји одговорност, макар и без емпатије, а у неорганизованом друштву нема ни одговорности.

Друштвена организација може да промени свест, пре него што ће промена свести побољшати друштвену организацију. Чини ми се, пре Маркс него Вебер. Макар у ограниченом домену.