Вести

23. 01. 2014.

Аутор: Тања Николић Ђаковић Извор: НИН

Наредили су да ћутимо о Ћурувијином убиству

НИН ексклузвно објављује изјаве оперативаца ДБ о тајној операцији „Ћуран“

Протеклих дана јавност је била затрпана информацијама о хапшењу осумњичених налогодаваца и извршилаца убиства новинара Славка Ћурувије, као и о умешаности бившег шефа Државне безбедности Радомира Марковића. Приведени су Милан Радоњић, бивши шеф београдског ДБа, Ратко Ромић, оперативац београдског ДБ, док се за Миланом Кураком, оперативцем ДБа, трага под сумњом да је извршилац злочина.

НИН је имао увид у документ који садржи исказе радника ДБ у вези са Ћурувијиним убиством. Како не би угрозили истрагу ни безбедност сведока егзекуције, ексклузивно објављујемо само део изјава оперативаца ДБ, укључујући и делове исказа Милана Радоњића и Ратка Ромића, датих истражним органима током 2001. године. Али и они говоре да је још током 2001. било довољно елемената да тужилаштво подигне оптужнице. Ослобођени чувања државне тајне, оперативци ДБа сведочили су истражним органима о тајној операцији „Ћуран“.

„На дан 11. априла 1999. био сам дежурни начелник одељења у ратном седишту ДБ Београд (ратно седиште РДБ је измештено из Кнеза Милоша у централу ЈУЛа у Улици Ђуре Ђаковића, п. а.) и то у смени од 8 до 20 часова… Поред начелника центра Милана Радоњића у поподневним часовима у просторијама је боравио и његов заменик Стеван Никчевић.”

Ово је истражним органима изјавио 14. фебруара 2001. Цвијетин Милинковић, у време убиства новинара Славка Ћурувије дежурни начелник ДБ Београд. Милинковић је прву изјаву допунио 21. јула исте године.

У њој наводи да му је Радоњић рекао да примењују меру праћења Ћурувије и да га о свим детаљима Ћурувијиног кретања треба обавештавати … „Сећам се да су радници Деветог одељења јављали промене на терену, о чему сам обавештавао начелника Радоњића… У поподневним сатима 11. априла 1999. године Радоњић ме обавестио да се налази у Другој управи РДБ (начелник Друге управе био је у то време Драган Филиповић, нестао из земље у време „Сабље“, п. а.) и дао ми број телефона на који могу надаље звати.

Још док је Ћурувија био у Кнез Михаиловој улици, начелник Радоњић ми је телефоном наложио да обавестим Девето одељење, да обавезно одмах јаве када Ћурувија крене кући, објашњавајући да се може применити и нека друга мера (!) РДБа. Одмах сам пренео налог Деветом одељењу да имају обавезу да одмах јаве уколико Ћурувија крене кући”, пише у изјави Милинковића. Сведочио је и да је Радоњић наложио Зорану Павићу, начелнику Деветог одељења Београдског ДБ, да прекине примену мере тајног праћења непосредно пре убиства.

Цвијетин Милинковић Цвика, иначе кум Милорада Брацановића, радио је у служби од 1976. до маја 2001. и био је један од начелника ДБ Београд. Током „Сабље“ отеран је из БИА због тајних састанака са Брацановићем пре његовог хапшења, али је након Брацановићевог повратка у службу, на његово инсистирање постао поново кључни човек свих истрага.

Милинковић је иначе био дежурни начелник и на дан убиства на Ибарској магистрали. Умро је 2006. године.

Оперативац РДБ Небојша Весић, радник Деветог одељења сведочио је још тада да је Светозар Мирчевић, вођа смене на терену, комуницирао са непосредним руководством Деветог одељења…

„Он нас је распоређивао на терен… Уочио сам да су све промене о кретању Ћурувије путем радиовезе јављане чешће него уобичајено.”

Оперативац Александар Радосављевић на исту тему каже: „(Зоран) Павић је захтевао стално јављање и тражио да се објекат не изгуби… Након што је објекат са супругом из Кнез Михаилове кренуо у правцу стана, док сам се са осталим колегама налазио на почетку Улице Лоле Рибара, од шефа смене Небојше Соковића радиовезом добили смо налог да се посао прекине и да мој део екипе дође на договорено место (окретница тролејбуса код Калемегдана). Неко је јавио да се објекат налази у непосредној близини стана. У том моменту шеф смене Небојша Соковић том колеги наређује да се моментално хитно повуче. Након доласка на договорено место, кратко смо разговарали о протеклом послу. Том приликом код шефа смене Небојше Соковића била је приметна неуобичајена нервоза и усплахиреност и тада смо од њега добили налог да одмах кренемо ка просторијама одељења у Цара Уроша. Ту је почела прича да је Ћурувија убијен. Тада нам је дат налог да не причамо о овом послу.”

Зоран Павић је по налогу Радета Марковића постављен за начелника Девотог одељења. Он је од новопостављеног начелника РДБ Београд Милана Радоњића добио задатак „по усменом налогу, што је била уобичајена пракса у то време“ да његово одељење прати Ћурувију“… „По изричитом захтеву начелника центра Милана Радоњића, ја сам био у обавези да га перманентно извештавам о кретању Ћурувије.”

Тврди да га је Радоњић дан раније критиковао с обзиром на то да је тада изостала информација када је Ћурувија стигао у пасаж зграде у којој је живео, уз напомену да га мора редовно и често извештавати… „Поучен претходним негативним искуством о правцу кретања 11. априла, извештавао сам поменутог начелника на сваких десет минута. У 17.00–17.10 добијам наређење од дежурног начелника Цвијетина Милинковића да се прекине пратња Ћурувије”, каже Павић.

У свом исказу је Милан Радоњић, који је на дужност начелника РД Београд постављен само седам дана пре Ћурувијиног убиства и дан пре објављивања чланка новинара Мирослава Марковића у Експрес политици под насловом „Ћурувија дочекао бомбе”, потврдио да је био „уредно информисан о кретању Славка Ћурувије 11. априла“. „Обавештен сам да се праћено лице упутило према свом стану... Издао сам налог дежурном начелнику да се све екипе повуку”...

Тврдећи сасвим супротно, Милинковић је изјавио истражним органима да је Радоњић у то време био у ратном седишту РДБ у Другој управи. Радоњић, међутим, „мисли како га је Милинковић око 18 часова обавестио да је Ћурувија убијен, док је био код таште на Ускрсу“. Радоњић је тврдио да је лично наложио да се сва евентуална оперативна сазнања одмах прослеђују полицији, али да МУПу није ништа достављено „јер нису ни имали никаква сазнања”.

Велики број оперативаца испричао је истражним органима још 2001. да је у близини Ћурувијиног стана у време убиства био паркиран „голф 3“, власништво ДБа, као и да су препознали на том месту колегу Ратка Ромића, радника Другог одељења РДБ, који иначе није био укључен у тим за праћење. Другој управи београдског ДБа, одакле је Радоњић руководио операцијом, још почетком априла 1999. године, по тврдњи Зорана Павића, предато је возило марке „голф 3“, беле боје. Павић тврди да је возило довезено по његовом налогу, а по захтеву Милана Радоњића, испред зграде у Цара Уроша и предато раднику Друге управе, који је преузео кола, кључеве, књижицу…”. О извршеној примопредаји информисао је, тврди, Милана Радоњића.

Контрадикторно Павић даље тврди да је тек крајем 2000. у неформалним разговорима са оперативцима који су на дан убиства пратили Ћурувију сазнао да су неки од њих на дан убиства приметили бели „голф“ и то у моменту када су добили налог да прекину са праћењем. Налог за прекид праћења био је заправо сигнал за ликвидацију.

Оперативац Драган Павић каже да је „два, три дана пре убиства Ћурувије у контакту са начелником Деветог одељења, Зораном Павићем, обавештен да је неопходно да ’голф’ да на коришћење“. „Сео сам у поменути ’голф’, оставио у ауту кључеве и књижицу са саобраћајном дозволом… Особа која ми је пришла и обратила ми се речима ’где си Павке’ био је Ратко Ромић, радник ДБа. У друштву с њим била је још једна особа…”

 

Оперативац Ратко Љубојевић потврдио је да је „возило предато Ратку Ромићу и још једном лицу из Друге управе РДБ”. Касније је, каже, чуо да је поменути „голф“ виђен у близини Ћурувијиног стана док су оперативци примењивали меру тајног праћења.

Ратко Ромић је признао у изјави да је преузео голф, виђен у близини места убиства. „Драган Панић, шеф смене, предао ми је аутомобил уједно ме упозоривши да је то ауто Деветог одељења и да поседује радиостаницу…” Рекао је и да је „аутомобил враћао по упутствима Милана Радоњића и одвезао га код ‘мале кућице’ (део објекта који се налази у саставу комплекса зграда на Сењаку чији је власник предузеће ‘Србијашуме’) и у коверти оставио кључеве поменутог ’голфа’“. Ауто је оставио са назнаком „за Милана Радоњића”. Оперативац Ратко Љубојевић је изјавио да је дан или два након убиства заменио регистарске таблице на службеном возилу које је он возио, а то исто сугерисао је свим возачима који су учествовали „у послу“... „Од колега из одељења сазнао сам да је непосредно пред прекидање посла 11. априла у Улици Лоле Рибара примећено наше возило, бели ’голф 3’, које је пре десетак дана било уступљено на коришћење Ратку Ромићу“. Сећа се да је више радника уочило ауто и тврди да су му колеге рекле да су видели да је возилом управљао Ратко Ромић. … Љубиша Драговић, оперативац запослен у Деветом одељењу, на дан убиства био је у смени од 7.30 до 15.45, у „опел омеги“ лоцираној у Палмотићевој улици, на углу Лоле Рибара. Када је кренуо да прати Ћурувију, зауставио га је мушкарац стар око 40 година, висине 180 центиметара, крупније конструкције, кратко подшишан, са високим залисцима. На себи је имао јакну зелене боје. Питао га је „ради ли за Зокија”, мислећи на начелника Деветог одељења Зорана Павића. О сусрету са поменутим мушкарцем детаљно је обавестио након два, три дана свог начелника Зорана Павића. Схватио је да Павић зна о ком човеку се ради…. „Неко од мојих колега је помињао да је запазио поменути ’голф’ беле боје, који сам ја дужио у деветом одељењу у близини стана Ћурувије, као и да је ’голф’ том приликом возио Ратко Ромић, један од руководилаца РДБ“, рекао је и он.

На терену двојица оперативаца, према тврдњи вође екипе Светозара Мирчевића, око 16.15 сати улазе у Мирчевићева кола и настављају заједно Улицом Лоле Рибара. Пролазе поред Ћурувије и његове супруге, који су се кретали левом страном улице. Чекајући на семафору, у ретровизору виде Ћурувију који улази у пасаж зграде у којој живи. Јављају положај Ћурувије и радиовезом добијају инструкцију о прекиду праћења.

Јасно је сасвим да оперативци који су видели Ћурувију морали су да виде и убице.

Оперативац Предраг Кривокућа каже да су посао под радним називом „Ћуран“ почели да раде отприлике десетак дана пре убиства. Како је сведочио, радио је са колегама Светозаром Мирчевићем, Срђаном Јовановићем, Гораном Милутиновићем, Сашом Васићем, Небојшом Васићем… Неко од њих га је упозорио да „посао“ тог дана раде са нарочитом пажњом јер кретање „објекта” прати и Радоњић.

„Након Ћурувијиног доласка на почетак улице у којој станује, обавештен сам од стране својих колега Светозара Мирчевића и Саше Васића о прекиду посла. Али, наставили смо да се крећемо Улицом Лоле Рибара према Таковској … Радиовезом мој колега Светозар Мирчевић, који је седео са моје леве стране, јавио је да је објекат ушао у пасаж зграде у којој станује. Након овога јављају: ’Дежурни шеф је наложио да напустимо објекат речју: ‘Пусти то’”… Радник ДБ-а Небојша Соковић каже да је о свакој промени кретања Ћурувије мобилним телефоном обавештавао Зорана Павића. „Добили смо налог о прекиду праћења. И том приликом је дошло до грешке.“ Оперативци, такозвани „пешаци”, према исказима, нису се одмах повукли и неки од њих наставили су да прате Ћурувију.

У следећем броју где је и како завршио досије Славка Ћурувије    

Милошевићев захтев

Славко Ћурувија је убијен са испаљених 17 метака из аутоматског пиштоља марке „шкорпион”, 7,65 милиметара, у пасажу зграде у Светогорској 35, где је живео, на 50 метара од зграде Комерцијалне банке (преко пута), ратног седишта МУП а, у којој је био и кабинет тадашњег министра полиције Влајка Стоиљковића, породичног пријатеља Мире Марковић и Слободана Милошевића. Помоћник начелника Трећег одељења РДБ Београд Стеван Баста тврдио је у изјави истражним органима 2001. године да је током јуна 1998. године на састанку са тадашњим начелником Центра, руководству оперативних одељења ДБ Београд пренет захтев председника Републике Србије Слободана Милошевића да се предузму законом прописане репресивне мере према одговорним лицима оних средстава јавног информисања која својим извештајем о догађајима на Косову и Метохији компромитују мере државних органа…. „На истом састанку тадашњи начелник ДБ конкретизовао је изнети захтев налажући оперативно ангажовање једне ад хок формиране групе оперативних радника на плану анализирања садржаја извештаја средстава јавног информисања.

За координатора тих послова одређен сам ја….

У том контексту је наложено оперативно ангажовање према Ћурувији”, навео је између осталог Баста.