Вести

23. 01. 2014.

Аутор: Ратко Фемић и Војислав Туфегџић Извор: Нови Магазин

Од убистава до ратних злочина

Постоје две могућности: Или је Радомир Марковић најкомичнији шеф тајне полиције јер упорно тврди да ништа не зна о злочинима почињеним у време док је шефовао Државном безбедношћу, или је свестан да би откривање истине о једном злоделу ланчано открило учешће ДБ и имена налогодаваца у свим осталим.

 

Изјава Јелка Кацина, известиоца Европског парламента за Србију, да је решавање злочина Милошевићевих служби безбедности кључно за будућност Србије, само је потврдила реченицу Рајка Даниловића, заступника оштећених у случајевима Ибарска магистрала и Славко Ћурувија, да ЕУ захтева од Србије да у потпуности реши злочине.

„Владавина права биће учвршћена тек када се стави тачка на све државно спонзорисане злочине... Србија мора да докаже, због саме себе и грађана, да је успоставила пуну контролу над службама безбедности. Најбољи доказ да се иде у том смеру је управо расветљавање ових злочина и правноснажне пресуде“, изговорио је Кацин.

Уз назнаку да је више пута инсистирао да се потпуно расветли убиство Славка Ћурувије, изрекао је и следећу оцену:

„Резултата није било док год врх политике није снажно стао иза коначног затварања овог поглавља. Сматрам да је рад Александра Вучића био кључан... Ако говоримо о злочинима ‘државног тероризма’ потребно је да истрага дође до краја, да се открију налогодавци убиства Ћурувије и свих других случајева и да се тиме коначно скине љага са државе“.

„СКРИВАЊЕ“ ОД ЋУРУВИЈЕ: Расветљавање два злочина, ужасних сваког на свој начин, убиства малолетних српских младића у пећком кафићу Панда и сурова ликвидација Ћурувије, код многих су с кашњењем изазвали страх од чињења државе у којој су годинама живели са „главом гурнутом у песак“.

Након хапшења двојице бивших припадника ДБ осумњичених за организацију и директно учешће у Ћурувијином убиству, Милана Радоњића и Ратка Ромића, као наредбодавац је означен некадашњи начелник ДБ Радомир Марковић, а тужилаштво тврди да за такву сумњу постоји жива реч троје сведока.

Међутим, упркос очекивању да би Марковић после 12 година робијања од 40 досуђених због Ибарске магистрале и убиства Ивана Стамболића напокон могао да поклекне и изговори у чијем је интересу „његов“ ДБ чинио злочине, уследила је Марковићева стара порука истражиоцима који су га саслушали: „Ја о томе не знам ништа“.

Иако Марковић, једноставно, и даље одбија не само било какву умешаност у злочине, него и сазнања о њима, сведочења његових некадашњих колега могла би у потпуности да му разбију гард толике количине „незнања“.

Зоран Мијатовић, заменик начелника БИА у периоду после смењивања и хапшења Марковића, потанко објашњава на који се начин бивши шеф ДБ „сакрио“ од убиства Ћурувије:

„Када су коминистри полиције крајем 2000. године тражили од Радета Марковића да достави извештај везан за праћење Ћурувије, Марковић је формирао комисију која би тај случај требало да испита. Комисију је предводио Љуба Ристић, тада начелник нишког центра ДБ. Ристић је са својим људима кренуо да разговара са свим радницима ДБ из пратећег апарата који су 10. и 11. априла били на терену и уходили Ћурувију, али и са њиховим шефовима. Та комисија је обавила сигурно преко 50 разговора са свим људима из службе који су имали било какву везу с праћењем Ћурувије. Сви са којима су разговарали потписали су своје изјаве. Када је посао завршен, Марковић је добио извештај и потом позвао Мићу Николића, у то време једног од помоћника начелника ДБ, иначе старог кадра у служби. Рекао му је да је посао завршен, да погледа извештај и да га закључа у своју касу. Николић је тако и учинио. Шта је Марковићу био мотив да то уради, не знам... Извештај је био под кључем док Горан Петровић и ја нисмо дошли на чело службе, негде око три месеца. Тада је Николић дошао код мене и рекао ми за постојање извештаја, а потом ми га је донео. И ми одмах крећемо даље да радимо. То су чињенице“.

На питање да ли је макар теоретски могуће да начелник тајне полиције ништа не зна о злочинима почињеним у време када је руководио службом, као и вероватноћи да нема сазнања о убиствима и покушајима ликвидација људи које је ДБ интензивно пратио, Мијатовић је изричит:

„Не може да не зна. Било је још тада потпуно јасно да зна, али нисмо довољно дуго водили службу да бисмо то могли да материјализујемо. Стигли смо да ухапсимо Радоњића због Ибарске магистрале, али суд га је пустио... Раде Марковић је имао потпуну свест о томе шта ради. Сигурно. Ако му се „омакло“ да му је Ћурувија као објекат праћења убијен, како је могло да му се „омакне“ и код Вука Драшковића и Ибарске магистрале“?

ТРАГАЊЕ ЗА ВЕЗОМ: Као заменик начелника БИА Мијатовић је са Радетом Марковићем у затвору обавио разговор који је трајао дуже од осам сати и снимио га уз његову сагласност. „Све је то остало као документ, а шта је после било с тим, да ли су сачували они који су каснији водили службу, нисам сигуран. Из тог разговора може да се извуче много занимљивих закључака“, напомиње Мијатовић и закључује:

„Раде је једини човек који све може да објасни, једини који је Легији могао да изда налог. Он једини може да отвори поглавља од којих би Србија могла да се тресе, да саопшти шта су све и за кога радили. И да оствари оно у шта су многи сигурни – директну везу с врхом тадашње политичке власти. Он је кључ. Свака прича о политичкој позадини која би се завршила с Радетом Марковићем је чист промашај. Он није био политичар. Он је добијао и спроводио туђа наређења“.

И док се поједини медији утркују у спекулацијама о постојању чврстих доказа, о јавним и тајним контактима извршилаца убистава и њихових политичких покровитеља, о именима налогодаваца, у чему Мирјана Марковић предњачи над супругом Слободаном Милошевићем, све гласније се поставља разумно питање:

Којој политичкој опцији је било у интересу да наручује ликвидације неистомишљеника? Одговарајући на овакве прозивке, мада нигде упућене странци коју води, председник Владе и министар унутрашњих послова Ивица Дачић је одговорио да „СПС није била партија која је убијала људе“.

Објашњавајући да хапшења Ромића и Радоњића воде ка томе да истрага о убиству власника Недељног телеграфа може да се оконча, премијер се дотакао и сумњи дa је налогодавац тог убиства Мирјана Марковић:

„Шта сад хоћете да кажете, да то први пут сада чујете? Ми 14 година говоримо о томе, 14 година је требало да неко реши овај случај, а сад се ви изненађујете када чујете да је Мира Марковић можда налогодавац или не. Што се мене тиче, пошто ме то питате јер је Слободан Милошевић тада био председник партије, треба да се открије ко је налогодавац и, ко год да је, треба да одговара. Што се тиче моје партије, чији је председник био Милошевић, сигурно ми нисмо били партија да бисмо убијали људе. Ко год је то урадио треба да одговара. Мени је у интересу да се све то реши“.

ЛОША ИСТРАГА О ПАНДИ: Откако је први потпредседник Владе Србије Александар Вучић најавио да ће јавност бити изненађена сазнањима о убиству српских дечака у пећком кафићу Панда, медији не престају да спекулишу о овом случају, али још није стигло званично објашњење шта се догодило 14. децембра 1998. године. Вучић је недавно поново одговарао на питања новинара о овом случају и рекао да постоје одређене информације које наводе на помисао да истрага о убиству младића у Пећи није обављена на професионалан начин.

„Радимо на томе“, рекао је Вучић и навео да је то све што у овом тренутку може да каже.

Поступак за сада води суд у Пећи који је измештен у Лесковац. Тужилаштво за ратне злочине је, према сазнањима Новог магазина, утврдило да је у том случају, као и у неким другим, било много пропуста у истрази. Уколико се покаже да је у питању сукоб две стране, односно да има елемената ратног злочина, Веће за ратне злочине би могло да преузме случај.

У Еулексу је за Нови магазин речено да та организација није отварала истрагу поводом овог случаја јер су они преузимали предмете од Унмика, који се такође није бавио овим злочином. Истрагу претходно, како каже Вучић, нису како треба спровели ни српски истражни органи.

Дугогодишња директорка Фонда за Хуманитарно право Наташа Кандић подсећа да је неколико пута питала представнике МУП Србије о том убиству.

„Одговор је био да не могу да реше случај, не због тога што нема доказа, него што расветљавање догађаја није дозвољено. Претрес албанских кућа, испитивање и батинање Албанаца, била је полицијска игра за прикривање правих трагова“, рекла је она.

Осумњичени за овај злочин били су Агрон Колчаку, Газменд Бајрами, Џевдет Бајрами, Бећир Логја и Влазним Перђеђа. Они су 11. јуна 1999. из Окружног затвора у Пећи пребачени у затворе у Србији. Према речима Наташе Кандић, на суђењу пред Окружним судом у Лесковцу 9. новембра 1999. осуђени су за кривично дело удруживање ради непријатељске делатности, а ослобођени су 15. децембра исте године посредовањем Међународног комитета црвеног крста.

Према медијским написима, ослоњеним на наводни извор из Владе Србије, организатор овог злочина био је Милорад Улемек Легија. То је наводно открио бивши шеф ДБ-а Радомир Марковић, вероватно како би се реванширао Улемеку за потказивање у случају Ћурувија. Осим тога, могуће је да је нешто од ових сазнања стигло из Хага. А управо 23. јануара Жалбено веће Трибунала саопштава коначну пресуду Николи Шаиновићу, Небојши Павковићу, Сретену Лукићу и Владимиру Лазаревићу за учешће у удруженом злочиначком подухвату с циљем да се албански цивили протерају са Косова како би се обезбедила трајна српска контрола над покрајином.

„Ово су нагађања по медијима, никаква посебна истрага није ни вођена, већ се трагајући за неким другим дешавањима пре 2000. дошло и до неких сазнања у том случају“, казао је недавно премијер и министар унутрашњих послова Ивица Дачић, коментаришући поједине наводе о томе да су службе државне безбедности и полиције учествовале у нападу.

Међутим, премијер није рекао до каквих се сазнања дошло, али је потврдио да их има. Додуше, Дачић је рекао и да се информације до којих се буде дошло неће скривати, али да је „веома рано говорити о закључцима“. Званични полицијски и војни извештаји из тог времена, пак, говоре да су терористички акт у кафићу Панда извршила двојица маскираних нападача, обучених у црне униформе са ознакама ОВК, који су из калашњикова кинеске производње са врата засули унутрашњост кафића са најмање 45 метака. Убијени су ученик Иван Обрадовић (14), Вукота Гвозденовић (16), Светислав Ристић (17), Зоран Станојевић (17), Драган Трифовић (17) и студент Иван Радевић (25).

После трагичног догађаја кружиле су разне верзије; да је реч о одмазди због акције српских снага безбедности у којој је погинуло неколико терориста

Јабланичке оперативне групе Рамуша Харадинаја, затим да је то испланирао и извео Харадинајев брат Даут, као и верзија политичког лидера ОВК Адема Демаћија који је злочин приписао српској тајној полицији.

НЕЛОГИЧНОСТИ: Зашто би српске службе безбедности организовале тако монструозан злочин? Да би се оправдала потреба офанзивнијег деловања према албанским терористима који убијају српску децу.

Била су то смутна времена када је Слободан Милошевић оружјем покушавао да реши албанско питање на Косову, ситуацију која је прерастала у народни устанак. У то време Пећ је под контролом српских снага безбедности, ЈСО и локалне полицијске јединице „Муња“. ОВК је у брдима, бави се транспортом наоружања из Албаније, отмицама, нападима из заседе на путевима… Чудно је да нападачи у униформама са ознакама ОВК тако лако дођу до града, убију младиће и побегну. Пећки адвокат Мустафа Радоњић каже да је нејасно зашто, када се све то догодило полиција није блокирала зону око места злочина, већ насеље Капишница које се налази око два километра одатле.

Полицајац Радован Папоњак, који је једно време био и начелник СУП-а Пећ (када је измештен у Крагујевац), не сумња у званичну верзију да су Албанци одговорни за овај злочин, али износи своја објашњења за сумње и приче да би иза злочина могла да стоји српска страна.

„По завршетку непријатељстава многи Албанци су се у Пећи хвалили убиствима. Причали су ко је кога убио, а за убиство у Панди се нико није пријављивао. Тада су Албанци почели да причају да то нису ни урадили. Међутим, то је толико тешко кривично дело, такав злочин, да се нико тиме не би хвалио. Само један од тих дечака је био пунолетан. Злочин у Панди био је класична освета зато што је претходно страдала једна група ОВК. Све се десило муњевито и није се дошло до извршилаца, али није то једини нерасветљен случај из тог периода и рата. То не значи да је младиће убила држава“, сматра Папоњак.

Међутим, за лидера СПО Вука Драшковића нема сумње да иза овог убиства стоји држава.

„Стрељање српских ђака у Крагујевцу 41. наредио је Хитлер. Стрељање српских ђака у Пећи 98. наредио је Милошевић“, написао је Драшковић на свом твитер налогу.

Драшковић је касније додао и да има сазнања да „постоје докази да је оружје из којег је пуцано у поседу Легијине формације“.

НЕДОУМИЦЕ: Председник Грађанске иницијативе „Слобода, демократија, правда“ Оливер Ивановић каже да је у време када се тај злочин догодио, у тој атмосфери, било логично да су то урадили Албанци.

„Обећао сам породицама убијених да ћу отићи у БИА да погледам предмет и то сам урадио почетком 2009. Запало ми је за око да је један Албанац који је одмах ухапшен пуштен после неколико сати, што је у тим околностима било јако чудно. Када су поново покушали да га ухапсе њега нигде није било. Ја у тим материјалима нисам видео неки јасан доказ. Ако је тачно ово што говори Вучић, онда смо у озбиљном проблему. Ипак, ја нећу да верујем у то све док не видим доказе, а у овом тренутку их не видим“, каже Ивановић.

Зоран Стијовић је у време злочина био шеф аналитике ДБ у Приштини. Каже да је Вучићеву изјаву о догађају у Панди доживео ништа мање него као шок који је осетио те ноћи када је о злочину обавештен, чиновнички сроченим телеграмом из Пећи уз штуро и тада уобичајено обавештење „да се у сарадњи с полицијом и осталим надлежним органима предузимају мере на откривању починилаца овог класичног терористичког акта“.

„По свим елементима ово је био злочин против човечности који је, као и сваки злочин, морао да добије своје име и презиме. То што та велика животна рана оних чији су најмилији побијени поново крвари велика је срамота за државу, али и оне који су то урадили, без обзира на то о коме да се ради“, каже Стијовић.

Он каже да је најновија сумња о могућим организаторима и извршиоцима овог злочина и нова димензија и угао из којег се морају разматрати догађаји који су се десили на Косову и Метохији:

„Много је било оних који нису желели да се проблеми реше на миран начин и политичким средствима. Њих је било на све три инволвиране стране у сукобу. И међу Албанцима и Србима, али и појединим представницима међународног фактора.

Површном анализом стања јасно се може извести закључак о минирању свих договора и иницијатива да се на том простору обезбеди мир. Јасно нам је било да се ОВК служи тактиком удри и бежи, а да уз мото – што горе то боље – увлачи НАТО у оружане сукобе као део ширег плана: да се провоцирањем неконтролисаних реакција српских снага изазове реаговање међународне заједнице. Нажалост, изгледа да је било и много мангупа у нашим редовима који су нам, како се каже, дошли главе“.

Шта нас још чека

У одговору на новинарско питање да ли ће инсистирати на откривању политичке позадине убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, европски известилац Јелко Кацин био је сажет и крајње прецизан: „Расветљавање политичке позадине атентата на Ђинђића представља услов без кога се не може очекивати европска будућности Србије“.

Уједно, мада за то не постоје званични наговештаји, трабало би свакако очекивати да се у скорије време обелодане и до сада непознате околности убистава која имају извесну политичку конотацију, а углавном су почињена у време док је Раде Марковић руководио ДБ-ом: Убиства министара одбране и полиције Павла Булатовића и Радована Стојичића Баџе, убиство судије Небојше Симеуновића, директора ЈАТ-а Жике Петровића, полицијског генерала Бошка Бухе, једног од челника ЈУЛ-а Зорана Тодоровића Кундака... Нови магазин ће се овим истраживањем интензивно бавити.