Вести
22. 01. 2014.
Медији су строго контролисани возови
Средином лета прошле године „Геопоетика“ је објавила роман-првенац Горана Гоцића „Таи“. Не марећи што за књижевне промоције, то и није баш најповољнији период, издавач Владислав Бајац је чврсто стао иза романа и аутора, непознатог на домаћој књижевној сцени, а при том не у списатељској мадости.
Испоставило се да је био у праву, јер је недавно та књига одабрана као најбоља за награду Задужбине Милоша Црњанског. А онда се, други пут у шест деценија дугој историји Нинове награде, догодило да роман-књижевни деби аутора, добије то најпрестижније домаће литерарно признање. И то све у години када је у Србији штампано преко 180 романа.
Горан Гоцић (1962) је познати филмски теоретичар и аутор, публициста и новинар. Сада и књижевник, који је написао изузетан роман о љубави (што ни мало није лако с обзиром на хипер продукцију у овом жанру) и сјајну причу о судару различитих култура (такође врло инспиративна тема у многим уметничким изразима).
Ваш роман првенац дубоко зарања у културу/е/ далеког истока и чини се ипак да није прозвод само ерудиције и списатељске имагинације, већ и дубоко проживљених, стварних тренутака. Шта је од те претпоставке тачно?
- Сви ме питају да ли је догађај описан у роману истинит. Хајде да цитирамо филмадзије и кажемо да је он заснован на стварним догађајима. Читалачка публика уме да препозна аутентичне емоције, за разлику од индустријског матрикса којем смо свакодневно изложени и на који смо навикнути. Лично сам увек волео писце склоне огољавању и исповедању, те и писце који су се инспирисали темама повезаним са сексуалношћу – попут Американца Хенрија Милера или Француза Жана Женеа. Ми у Србији смо се концентрисали на друге врсте табуа. Мислио сам да је Србија превише конзервативна земља за писце сродног профила – али сам, изгледа, живео у заблуди. У „Таи“ је први поверовао Влада Бајац, а онда, постепено, и многи други.
Напоменули сте такође да има аутора којима Нинова награда није донела добро. Који су то писци и (ако не желите да их именујете) шта може да крене у погрешном правцу након добијања најугледнијег домаћег књижевног признања?
- Примери релативно младих писаца који су почашћени Ниновом или Стеријином наградом сведоче да ингеренције које иду уз њих могу натерати људе да препознају у себи месијанске потенцијале и почну да ходе по земљи поучавајући народ као Конфучије. То је донекле и дирљиво, али чињеница да је неко режирао добар филм, написао добар комад или роман, не значи аутоматски да је експерт за политичка, историјска и друга друштвена питања и да је способан да мења свет из корена. То још више важи за редитеље, који су данас техничка лица ближа инжењерима него ученим људима у старовременском смислу те речи, код којих одлазимо по мудрост и савет.
Све ово говорим и вама и себи. Медији уступају много простора срећном добитнику, што је неразумно одбити јер је публицитет неопходан за освајање читалаца. Но искушење је велико: гордост је опасан порок, а пажња медија опипљива моћ. Шта дакле може да крене наопако? Прво, у тој ситуацији можете лако да поверујете да сте геније или гуру који свима може да дели савете и пацке. Друго, будући да пуњење садржаја медија, полемисање и сликање у јавности изискују много енергије и времена, може да се деси да више не стижете да радите оно због чега сте награђени.
Објасните наслов романа „Таи” потенцијалним читаоцима који се неће задовољити тумачењем са интерета или из речника.
- Наслов „Таи“ је згодан будући да има само три слова те се лако памти, а незгодан јер је криптичан. У питању је именица чија су изворна значења слобода и независност. Када се користи у сложеницама, добија друга логично скована значења. Земља-таи значи Тајланд, људи-таи су Тајланђани, а језик-таи је тајландски.
Да ли је по српску културу добро или лоше што је протекла година “родила” романима, објављено их је преко 180?
- У Србији је увек било много писаца по глави становника. Чињеница да има толико романа ове године у Србији говори нам две ствари. Прва је да је све теже изразити мишљење у јавном простору на неки други начин. Медији су строго контролисани возови и нису свима доступни. Али са оволиким бројем издавача (наводно их је негде око 800 у Србији) који су једнако гладни успеха као и писци, у роману се може објавити готово све – јеткија политичка сатира, личнији исказ, бизарнији експеримент, скареднија прича него другде. Друга чињеница на коју указују ове бројке јесте да незапосленост расте – инвестирати годину или две у неизвестан пројекат може само човек с пуно слободног времена.
Роман као спасење
Рекосте ових дана да је „Таи” настајао у једном вашем тешком периоду. Значи ли то да верујете у лековите моћи књижевности?
- Одавно је доказано да литература има исцелитељске и терапијске моћи. Психоанализа је практично настала по идеји једне Фројдове пацијенткиње, Ане О, која је предложила психијатрима да анализирају њене приче. Још се више препоручује сликање, према примеру швајцарског шизофреничара Адолфа Велфлија који је имао компулсивну потребу да црта. Више о томе сазнаћете у студији коју дуго припремам, а која треба да изађе ове године под насловом „Болест као филмски стил“. Проблеми наведених људи били су много тежи од мојих. Ја сам имао дуг период који сам инвестирао у писање својих књига. Њихове изгледе за објављивање почистила је економска криза. Но из финансијске и приватне кризе сам на крају изашао. С романом „Таи“ сам се вратио писању, и то на славодобитан, готово тријумфалан начин. У том смислу, „Таи“ је донео спасење и свом аутору, као што је донео свом јунаку. Очито је дошло моје време за промовисање и објављивање. Народ купује и коментарише мој роман, издавачи хоће да ме упознају, медији су ми широм отворили врата.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.