Вести
20. 01. 2014.
Није по “Ћурану”, но по Величковићу
Можда ће читаоцу бити чудно што се међусобно „допуњују“ људи из Данасовог импресума. Али, у разна времена постојања Данаса колега Раде и ја били смо на различитим позицијама, али и ван Редакције, те ови редови не треба да чуде.
Обрадовало ме што су се у Радетовом прилогу „Над једним текстом о Ћурувији“ нашле курзивне допуне „једне евокације писане пре скоро деценију“, па и курзив који се односи на моју молбу да „онога дана кад се белешка појавила“ за наш Данас прокоментарише свој последњи сусрет са Славком на дан његове ликвидације. Поготово што сам му после, неком приликом припоменуо како је онда то одбио, а у тој евокацији „прескочио“ ту епизодицу.
Сад се Раде опомени лепо одужио, али опет има једна ситница чије јавно нотирање, мени, а ни Радету не треба да буде неважно. Не знам тачно кад је то било, али сигурно после краја 1999. Јер да изјаву о „последњем сусрету“ затражим и од њега „досетио сам се“ будући да сам прочитао књигу Душана Величковића „Амор мунди“, а на њеној посвети пише - децембар 1999.
Ту Величковић описује свој сусрет са Бранком и Славком тога дана и постало је јасно ко је „човек са брадом“. Звали смо га да се за Данас подсети тог сусрета што је он и учинио, напоменувши да позовемо и нашег Радета, јер је он заправо тај човек из „старијег брачног пара“ који се помиње у „ћурану“.
Ова допуна чини ми се важна, јер без ње неки полицај или полициолог, а боме и понеки читалац би могли помислити да сам ја од оних што одмах, читајући анонимно достављену белешку, знају да је Величковић „човек с брадом“, а Цветићанин онај други. Срећом, те способности, а ни склоности немам. А штавише за „старијег човека“ ни тада, ни сада не бих ни помислио да је мој друг Раде, будући да, упркос крштеницама, већ четрдесет година изгледа као да је млађи од мене.
Што се самог изватка из досијеа „ћуран“ тиче, сећам се: јесте он једног дана, знатно пре, доспео најпре на мој сто као копија у неадресираном белом коверту.
Међутим, Груја (Спасовић, тадашњи глодур) и ја смо брзо, иако не и лако, закључили да нити имамо новинара, ни везе, ни логистику, ни изворе којим бисмо наводе из тако достављеног анонимног полицијског истршка ваљано обрадили. Па смо се, кукавци, определили за такође професионално правило - боље информацију игнорисати, него нешто погрешно објавити. Поготово с искуством да смо кадгод имали искуства која смо скупо плаћали с „поузданим“ изворима чији су навод били - поуздане „навлакуше“.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.