Вести
17. 01. 2014.
Воља за ноћ
Одавно смо се, чењени публикуме, сложили да је српска правда врло спора и да - упркос по мени помало и претераној независности судства - у великој мери зависи од такозване “политичке воље”, појаве крајње недефинисане, неухватљиве и - што је најцрње - необавезујуће.
Српска Јустиција је петнаест дугих година радила на “расветљавању” убиства Славка Ћурувије; “политичка воља” се на крају некако намакла, па је Оверлорд српском народу и сенату трогателно обзнанио да је покојног Славка “убила држава”, што је само делимично тачно - јер не убија држава него државници - а и помало закаснело, будући да је то српски народ и сенат добро знао и пре обзнане.
Многи су Оверлорду спочитнули сувишност његовог појављивања на тој конференцији за штампу и били су стопостотно у праву. Није му ту било место.
Ако хоће - а Вучић тврди да хоће - да јача сипљиве и килаве државне институције, онда не би требало да буде мирођија у свакој институционалној чорби. Џаба, међутим, примједбе. Човек је незауставиво кренуо Тадићевим стопама, па се у том смислу припиткујем ко ли ће бити његов Ђилас. Можда чак и овај, већ постојећи, Драган, не Милован. Чудни су Србијапутеви Господњи.
Славко Ћурувија је, да се подсетимо, убијен, онако бедно, кукавички, мучки, с леђа, на дан Ускрса 1999. Претходно му је, преко странице једне, штампарском бојом умрљане гужве тоалет-папира, изречена смртна пресуда. Правди су - колико видим - приведени извршиоци пресуде, а српска правда, колико видим, има намеру да се на њима и заустави. Што је мало много и за спору српску правду.
Сагласно српској правди, наредбодавац Славковог убиства је шеф ондашње Удбе, Марковић, што је за правду баш згодна ствар, јер се човек већ налази на издржавању четрдесетогодишње робије. Шта ће сад? Да му ребну још четрдесет година? Осим тога, да је Марковић био у ситуацији да издаје наређења за ликвидације, наређење би издао неки други Марковић. Надам се да разумете шта хоћу да кажем.
Ондашњи “државни врх” није трпео инсубординацију. Ако, такође, разумете шта хоћу да кажем. Знало се ту ко коси а ко воду носи. Али се ништа друго није знало. А како ствари стоје - никада се неће ни сазнати.
Што уопште није добра ствар за Србију, али је и те како повољна за будућност српских политички мотивисаних убистава. Претеривање! Уопште не. Списак таквих убистава толико је дугачак - то је, људи моји, најмање четвртина новије српске историје - да би се олако помислило да је са њима заувек свршено. Да сам ја почем српска правда, не бих се одавао самозадовољству.
Уопште не. Наставио бих да - у сарадњи са народном милицијом - и даље радим на случају Ћурувија. Али и на случају Ђинђић. И на још неким случајевима.
Стицајем околности, неколико дана пре “расветљавања” случајно набасах на пожутеле примерке “Дневног телеграфа”, за који сам во времја оно и ја писао.
Говоркало се, вактиле, да је то био таблоид. Можда је и био. Али је за данашње новинчине био Њујорк тајмс.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.