Вести
17. 01. 2014.
Лауфер се смеје
Има оних филмова у којима се екипе научника враћају у прошлост. И они знају да тамо не смеју да згазе ни травку, да уберу цвет, да убију лептира, јер би тиме променили ток еволуције и ток историје. Кад се врате у садашњост, ништа не би било као што су оставили. Цела Вучићева политичка инсталација урађена је на том принципу, само обрнуто.
Њега, високог функционера прошлости и најпослушнијег генсека у историји српског странчарења, вратили су у прошлост да је поправи, не би ли у садашњости сви други, после Вучићеве поправке, били неки други људи који ништа не знају, ничега се не сећају. Шта мислите која је цена тога? Вучић враћен да поправи прошлост не гази травке и лептире, Вучић гази елементарно људско достојанство, право на сећање породицама жртава, право свих нас који смо још живи да препознајемо и разлучујемо шта нам се то дешавало и зашто.
Зашто и чему 90-е? Зашто опсада Сарајева? Зашто Косово? Зашто данас Вучићева влада „успешно“ завршава случај „Косова“, којег не би ни било да није било политике 90-их. Али, Вучић из прошлости, коју је нежно претумбао, излази да нас води у европску будућност. То није политика, то је експеримент. И, наравно, не Вучићев. Он је само врста невољног камиказе кога шаљу да обави сав тај паклени посао, и да нас саблажњава терором антилогике.
Бранка Прпа, непосредни сведок убиства, жена која је Славка Ћурувију држала за руку у тренутку када је у њега пуцано, каже да није чула ништа ново у помпезној Вучићевој објави „решавања“ случаја „Ћурувија“. И не само то, њен утисак и даље је налик оном који има већ годинама, да је реч о - бласфемији.
Можда, код Бранке примећујем и нешто што до сада није имала. Извесну црту замора или непријатности да уопште коментарише супротно од јавности један догађај који је лично преживела и о коме зна све. Пристојна Бранка Прпа. При томе, она годинама говори о томе да јавности нема у Србији. Само кулисе.
Факта: Вучић је рекао најочигледније НИШТА, досад, које је прогласио за белодано НЕШТО, безмало за СВЕ. То је прихваћено акламацијом од безмало свих ВИП и оба медијска удружења. Главни извор за причу о убиству господина Славка Ћурувије био је господин Легија, осуђен на доживотну због убиства премијера Ђинђића.
Има оно антрополошко питање о томе како се (да ли се) после Аушвица може мислити, писати поезија, стварати, уопште. У мучнини коју и даље осећам, тог питања сам се сетила гледајући Вучићево и обраћање осталих новинарима и јавности гледе случаја „Ћурувија“. И скуване жабе јавности: Како се након овог што се одиграло у Србији може одвијати професија која се зове новинарство, и како даље причати достојанствено о ма ком проблему у друштву?
Нисам познавала Ћурувију. Знала сам да је био добар са породицом на власти, и да је пријатељство пукло онда када је постао претерано критички настројен. И овај случај свих ових нисам посматрала као обично убиство новинара, већ као симбол бруталног државног терора над угледним грађанином. А зашто би Легија било шта рекао Вучићу, питају неки? Па зар је то важно?
Допао му се можда Вучићев споразум о Косову, начин на који држи шаке, диоптрија, глас када саопштава важне вести... Ама, има још, каже Вучић, два сведока, али неће у интересу интереса одмах да их открије. Добро. Ал Капоне је мртав, тако да знамо да није он ниједан од те двојице.
Но, мене не саблажњава чињеница да моћници владају, да им је Вучић привремено решење, и да их боли уво како ми на то гледамо. Не саблажњава ме ни избор средстава у „открићима“ нечег што је давно познато (сведочење Улемека).
Саблажњавају ме појединци и институције који преузимају део одговорности над чињеницом да се у Србији и даље шију само царева нова одела. А Цар, као онај Радовићев Краљ Пуша, авај, усамљен седи на обали морској и цмиздри задивљен собом. Само, није задовољан јачином овација. Ни питањима новинара. Па, онда: Живео Краљ Пуша, најусамљенији херој под звездама!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.