Вести
16. 01. 2014.
Гужва на екрану
Медијска реалност тренутно подразумева више од сто телевизија, комплексан процес дигитализације, медијски углавном неписмену публику, драстично сасечене приходе од оглашавања, осиромашену и урушену новинарску професију.
Уместо садржаја који би гледаоце информисали, едуковали и на интелигентан начин забавили, три нове телевизије за сада нуде само јасне политичке интересе, рециклиране серије, носталгију и популарне водитеље. Кад се у све то укључе дискутабилни власнички интереси и поступци, чини се да нам ТВ Нова, ТВ Н1 и Канал 3 не доносе ништа што већ нисмо видели.
Логика каже да се, у случају економске кризе, медији гасе. Иста логика такође каже да постоји ограничен број медија по глави становника.
Пошто у земљи Србији логика пословично не важи, домаће медијско небо – иначе пребукирано са приближно 1200 регистрованих гласила, од чега више од сто телевизија – ових дана постаје богатије за чак три нове телевизије. Канал 3, најављен као наследник почившег Трећег канала, емитоваће програм у региону Београда, информативни Н1 рекламира се као регионална верзија ЦНН-а, док ТВ Нова (иако се још чека на резултате конкурса за доделу фреквенција са националним покривањем) прави коктеле поводом почетка емитовања и доводи "Сулејмана" лично, као илустрацију свега што ће гледатељству ускоро понудити.
Пошто су грађани Србије европски рекордери по броју сати проведених пред екранима, а по броју телевизија вероватно смо на врху глобалне топ-листе, поставља се питање зашто су нам потребна још три нова канала. Како ће они преживети, кад и постојећи медији једва држе главу изнад воде? Има ли у томе икаквог смисла и неке нама непознате, унутрашње, логике?
РАЧУНИЦА: Пођимо од економије. Пад маркетиншких прихода овдашњих медија, који траје од 2009, заустављен је прошле године због избора: тржиште медијског оглашавања тада је вредело 172 милиона евра, од чега је на телевизијско оглашавање отишло 97 милиона или 56 одсто. Према проценама Nielsen Media Researcha, већ у 2013. то тржиште смањено је за двадесетак милиона евра, те је од укупно 150-160 милиона, у телевизијске куће отишло 85-90 милиона евра. Иначе умањен маркетиншки колач сада ће морати да буде распоређен на још више гладних уста, док одговор на питање шта мотивише власнике да улазе у толико ризичан посао остаје у домену теорије: ниједан власник, ма колико богат и жељан медијског утицаја, сигурно неће улагати милионе у нешто што ће му на дуже стазе донети само значајне губитке.
Ту, међутим, долазимо до специфичности сваке од телевизија које ћемо тек гледати. Канал Н1 регионални је партнер ЦНН-а и програм ће емитовати из Београда, Загреба и Сарајева, као и "из локалних центара смештених по градовима целог региона, а програм ће моћи да прати више од 15 милиона гледалаца у три земље". Званично, власник овог канала је Унитед Гроуп – медијска групација која обухвата главне кабловске операторе у југоисточној Европи (између осталих СББ и сателитску платформу Тотал ТВ), где функцију вишег саветника обавља ни мање ни више него Камерон Мантер, бивши амерички амбасадор у Србији. Н1, дакле, није ЦНН, али му је политичка агенда сигурно блиска с том америчком корпорацијом. Кад се има у виду да регионална испостава Ал Џазире свакодневно стиче кредибилитет у конкуренцији информативних канала, логично је да се неко близак Белој кући досетио да је време за улазак на тржиште бивше Југославије – без обзира на евентуалне финансијске губитке.
Нешто су дискутабилнији разлози покретања ТВ Нове. Иако нису прошли на августовском конкурсу за доделу фреквенција са националном покривеношћу, челници ове куће вратили су се у меч, и то на велика врата: не само да су опет конкурисали, већ тај конкурс третирају као "готову ствар", што по свему судећи и јесте (видети оквир). Али, шта је њихова идеја? Много већи играчи од њих одавно су пропали или убрзано пропадају, а кабловска телевизија је погубно утицала на концепт "националног покривања". Упркос томе, Дарко Броћић, извршни директор АГБ Ниелсен Медиа Ресеарцха, управо овој телевизији даје нешто веће шансе за успех – у разговору за "Време", он истиче да 40 одсто грађана Србије и даље нема ни кабловску, ни сателитску телевизију, ни ИПТВ, и да је то велико тржиште за националне телевизије. С друге стране, изгледа да ту постоји проблем техничке природе о којем можемо само да спекулишемо. Упућени извор "Времена", који је желео да остане неименован, тврди да је ТВ Нова добила рестлове предајничке мреже телевизије Авала, које чине махом слабије емитерске коте. У питању је "мрежа слабијих фреквенција, миксована мрежа, којом може да се покрије максимално 40 одсто територије". Остатак је, како истиче, већ заузет – што од стране постојећих емитера, што резервисан за потребе дигитализације. Власници су скоро сасвим сигурно информисани о томе, али мисле унапред: какву год фреквенцију добили, они су аутоматски укључени у дигитални мултиплекс, тј. систем дигиталног емитовања у којем још има места за нове канале, али ће улазак за нове емитере бити знатно комплекснији него за оне који се ту по аутоматизму нађу. У преводу, ТВ Нова актуелним уласком на тржиште себи прави простор за будућа дигитална времена.
Што се тиче телевизије Канал 3, тешко је чак и спекулисати о разлозима њеног покретања. Регион Београда је и до сада важио за "црну рупу" у којој су, због развијене кабловске мреже, пропадали сви који су намеравали да постану нова градска телевизија.
"И Нова, и Канал 3 заправо чекају да их купи неки велики баја који ће се појавити са стране. Они улажу, рачунајући на иницијалне губитке, али и на дугорочну зараду. То вам је као спонзоруша која очекује да се уда за фудбалера, али претходно мора да задужи четири генерације, уграђујући силиконске сисе", каже један саговорник "Времена". Тезу о продаји основаном сматра и Дарко Броћић: "Нисмо ми тако мало тржиште. Било је овде већ заинтересованих великихкућа, мислим пре свега на РТЛ и Антену Плус. Веће смо тржиште од било ког у регији, пак чак и у маркетиншком смислу."
ФИЛОВАЊЕ БУЏЕТА: За разлику од власника, чија је мотивација још дискутабилна, интерес државе која шаком и капом дели фреквенције јасан је као дан. "Преко свог сателита, Републичке радиодифузне агенције, држава реализује принцип да медији служе пуњењу буџета. Што више медија добије дозволу за емитовање, то ће више новца бити плаћено сваке године. Сваки даљи интерес за побољшање и развој медијског сектора ту престаје. Ако притом држава још и прецени вредност дозволе, у буџет се слива више новаца за покривање манијакалне потрошње државе која траје више од две деценије и у перманентном је конфликту са јавним и развојним интересом", каже за "Време" независни медијски консултант Горан Цетинић.
"Релативно мало људи зна да РРА од медија који су готово сви на рубу егзистенције, непотребно наплаћује више цене. И сваке године, уместо да смањи опорезивање медија, планира колико ће вишкова уплатити у државни буџет, што је лицемерје у супротности са основним буџетским принципом да пореског обвезника не треба опорезивати више него што он може да плати. Држава која види само свој краткорочни интерес, то не може да схвати. Јер, као што је познато, држава у српској пракси подразумева искључиво странке и коалиције на власти, па се сваким изборима, или у просеку сваких неколико година, формира нова држава гладна буџетског новца".
На проблем превеликог броја дозвола за емитовање медијски експерти упозоравају већ годинама, тим пре што Савет Европе препоручује да свака држава има један јавни сервис и још две комерцијалне телевизије. Када је на једној јавној расправи питао зашто се не поштује та препорука, Дарку Броћићу су представници РРА објаснили да у постојећим условима они не би хтели да пресуђују, већ да препусте тржишту да буде судија. У годинама које су следиле, показало се да је на тржишту, упркос свему, преживела већина – један од главних разлога вероватно је чињеница да се на овом подручју иначе много гледа телевизија, као забава која кошта далеко мање од биоскопа, позоришта или књиге, а притом не захтева ни претерани ментални ангажман.
Домаће телевизије углавном су и форматиране у складу с тим – без претераних амбиција да едукују или на прави начин информишу гледаоце. "Сви национални канали су прилично једнообразни и са сличном понудом. Приметно је да недостају озбиљни програми, канали са претежним садржајем из културе, образовања, економије, информатике, нових медија, програми који би истицали неке позитивније вредности, односно успостављали неки нови вредносни систем у друштву, каже за "Време" председник АНЕМ-а Милорад Тадић. "Мислим да је грешка направљена у самом старту, када је подељено превише лиценци без вођења рачуна о разноврсности програма који би покрили најшири спектар онога што је важно за грађане, а не само за власнике канала који су у вечитој трци за новцем. Такође, направљен је велики пропуст у контроли и праћењу онога на шта су се медији обавезали у својим програмским елаборатима. То није поштовано, пролазило је без санкција или са стидљивим изрицањем опомена емитерима".
На овај проблем указује и Горан Цетинић, истучићи да се приликом одобравања дозвола за емитовање у нормалним државама прописују програмски, технички, технолошки, кадровски, финансијски и други критеријуми које тражилац дозволе мора да испуњава. "Ако добије дозволу, регулаторно тело контролише да ли добитник дозволе емитује онакав програм за какав је добио дозволу. У Србији, форма је слична, али у пракси влада саборност, а медији пропадају економски и професионално, морално зависни као просјаци од оних који им удељују средства за преживљавање."
СЕДАМ ТВ ДАНА: Упркос енормном броју телевизија, програмски гледано, и даље има места за нове, с тим што ти нови никако не би смели да буду налик већ постојећим. У том смислу, биће занимљиво пратити шта ће то тек пристигли играчи понудити већ измученом гледатељству.
За сада, Н1 бесомучно рекламира Југослава Ћосића као једну од својих узданица, Нова парадира с турским серијама и купује популарне водитеље, док Канал 3 удара на танке жице носталгије и наводну потребу градске публике за урбаном телевизијом. У овом тренутку, све то – да се не лажемо – изгледа као нешто много пута виђено. "Нема више потребе за каналима какви су постојећи, јер је неукус толико узео маха, да то постаје неподношљиво. Постоји потреба за новим садржајима, али све то зависи од тога какве вредности желимо да истичемо као друштво, у ком правцу имамо намеру да се реформишемо, са којим критеријумима, каква треба да нам буде политика, свеједно ко је на власти", истиче Милорад Тадић. Он помиње пример АРТЕ канала, који су Француска и Немачка основале као канал за успостављање комуникације и приближавање две земље које су вековима ратовале.
"Додуше, то је канал који се издржава из фондова, али тако је са свим медијима који треба да понуде неки некомерцијализовани садржај. Тако нешто би могло да се направи и у Србији, али да захвати и бивше југословенске просторе. Све наше културе су веома блиске, међусобно се разумемо и такав канал би имао велики значај пацификације негативних емоција. Наравно, тешко да би такав канал био профитабилан. Добар модел је и Еуронеwс, чији програм садржи доста политике, културе, науке и који доноси вести без националних и политичких пристрасности."
У овом тренутку, међутим, све звучи као списак лепих жеља. Реалност је много тужнија и подразумева више од сто телевизија, комплексан процес дигитализације, медијски углавном неписмену публику, драстично сасечене приходе од оглашавања, осиромашену и урушену новинарску професију. Уместо садржаја који би гледаоце информисали, едуковали и на интелигентан начин забавили, нове телевизије за сада нуде само јасне политичке интересе, рециклиране серије, носталгију и већ годинама позната ТВ лица.
Но, видећемо. У земљи чуда, чуда су увек могућа.
Готова ствар
Када је 9. августа 2013. објављено да ни ТВ Нова ни ТВ Коперникус нису прошле на конкурсу за доделу фреквенције с националном покривеношћу, значајан део стручне јавности подржао је такву одлуку Савета РРА. На Министарству спољне унутрашње трговине и телекомуникација тада је било да мрежу угашене ТВ Авала уступи за процес дигитализације – то би било у складу и са захтевима Брисела, и са Медијском стратегијом, и са обавезама које је Србија преузела након што јој је ЕУ поклонила опрему за дигитализацију вредну десет милиона евра. Међутим, читаву ствар пратиле су гласине о покушају корупције од стране једног кандидата, као и теорије да се од доделе фреквенције одустало не због стратешког медијског планирања, него због бруке која би уследила ако би фреквенцију добио баш тај кандидат.
Но, задовољство стручне јавности кратко је трајало. На поновљени конкурс који је РРА имала обавезу да распише, поново су се пријавили исти кандидати, с тимшто је овај пут ТВ Нова на сва звона почела да најављује почетак рада. Реагујући на то, АНЕМ је у новембру 2013. јавно питао Савет РРА да ли такве најаве "прејудицирају да је ТВ Нова већ победила на конкурсу за национално (земаљско) покривање". У међувремену, ТВ Нова бивала је све гласнија – уз билборде, турске глумце и неизбежне ликове српског ВИП света на пријему поводом покретања програма.
Упућени извор "Времена" тврди да је заиста у питању готова ствар. Лобирање започето током првог конкурса, настављено је у периоду од августа 2013. до јануара 2014. и показало се као врло делотворно. Наводно, једну од главних улога имао је министар у српској влади, који се – вероватно не због добробити цењеног гледатељства – из петних жила трудио да објасни како додела још једне националне фреквенције неће утицати на процес дигитализације.
Коначно, у то је убедио и оног који се у овој земљи за све пита и о свему одлучује. Епилог ћемо видети ускоро на својим екранима.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.