Вести

16. 01. 2014.

Аутор: Милош Васић Извор: Време

Почетак могућег расплета и шта то значи

На драматичној, повремено и мелодраматичној конференцији за штампу у Влади Србије, у уторак по подне, на сва уста је славодобитно обзнањено да је убиство Славка Ћурувије коначно решено. Сви су се изређали, одговарали на питања, чак и на она промашена и мимо теме (неке је више занимао Драган Ђурић из ФК Партизан или убиства из кафића Панда у Пећи), и уопште једни другима честитали. Све је то лепо и за сваку похвалу, али права истрага тек почиње

После темељите и повремено иритантне медијске припреме, поступка тако својственог Александру Вучићу, у уторак по подне одржана је прес конференција у Влади Србије. Тријумфално је саопштено да је случај убиства Славка Ћурувије коначно решен после скоро петнаест година, уз додатне алузије да је ту мистерију могла да разреши тек ова власт уз саслуживање те комисије Верана Матића и уз "посвећеност" (А. Вучић) које раније, је ли, није било. У данашње време, како ствари стоје, маркетиншки приступ оваквим пословима као да је постао неизбежан и то је оно што иритира преко сваке мере. Уз опасност да нам се замери – Вучићевим речима опет – што, ето, све што они ураде одмах наилази на критике, да их – очито – сви мрзе, да се њега, Вучића, оставља "на чистини", па нека га гађа ко хоће итд. морамо се вратити на суштину ствари.

КАКО СЕ ГРАДИ СЕНЗАЦИЈА: Као прво, ово велико откровење донело нам је само две нове релевантне кривично-правне тврдње: да су се коначно појавили нови сведоци и да су наводни непосредни починиоци убиства Ратко Ромић и Мирослав Курак, што је специјални тужилац Миљко Радисављевић рекао тек на крају, очито преко воље. Све остало зна се од 2001. године, када је тадашња Служба државне безбедности започела интерну истрагу о убиству Ћурувије. Искази сведока из те истраге познати су годинама. Од објављивања досијеа "Ћуран" 2000. године (досије је пао с камиона) сасвим је јасно да је Славка Ћурувију 11. априла 1999. убила држава; остало је само да се расветли ко тачно и по чијем тачно налогу. Годинама смо питали ко је и по чијем наређењу повукао пратњу која је данима надзирала Славка Ћурувију пар минута пре убиства; па зна се ко је имао микрофон у руци тог поподнева. Знало се годинама ко је преузео бели голф ИИИ, виђен код лица места у критично време и када га је вратио. Сви су све испричали још 2001, од фебруара до августа, неки од њих у више наврата, са разјашњењима. Онда се у "Блицу" пре неки дан јавља као турбо-екстра ексклузивна вест детаљ из тих исказа, да је Оливера Антонић, репродуктор (службеница која преписује пресретнуте телефонске разговоре; посао много сложенији него што изгледа), добила од Милана Радоњића (тада начелника Београдског центра ДБ) налог да после убиства настави са слушањем телефона из Ћурувијиног стана, што је промакло осталим радницима ДБ. То, наравно, није ништа ново и гђа Антонић је то поновила много пута, веома прецизно и то је јавност знала. Али, требало је градити сензацију.

Градња сензације почела је раније: после десетина обећања од 2000. до данас да је то "апсолутни приоритет", да ће бити решено "ових дана", "ускоро", да "смо на најбољем путу", да су се "појавили нови детаљи" итд., Александар Вучић је свечано обећао да ће поднети оставку ако се то ускоро не реши. Крајем прошле године одређени медији почели су са недвосмисленим указивањима на осумњичене: те Милан Радоњић, те Ратко Ромић, те Мики Курак, те онај један (кога не помињемо, јер није осумњичен), те Радомир Марковић, неизбежно. Тако је прича полако подгревана, све с намером да прокључа кад дође тренутак. Тренутак је дошао у уторак 14. јануара 2014.

ЉУДИ ИЗ АПАРАТА: Главна сензација тог уторка била је изјава Миљка Радисављевића да је сведок који се коначно сам јавио, без условљавања, ето тако, управо Милорад Легија Улемек, који да је ето одлучио да исприча шта све о томе зна. Сви знамо да Легија зна свашта, али и да је склон бестидном лагању, као што смо видели током суђења за атентат на Зорана Ђинђића. То што је Легија испричао и што ће током истраге испричати наравно да ће бити проверавано, надамо се темељито, знајући човека. Можда је Легији досадно, па опет изводи своје бургије; можда нешто заиста и зна; видеће се (види оквир). Много је важнији други део изјаве Миљка Радисављевића: да има још два сведока који су се одлучили да сведоче. Треба се ту присетити да се већ месецима прича о нека два сведока (наводно из Службе) који би да сведоче под условом да се њима и њиховим породицама обезбеди пуна заштита, јер да се не усуђују да иступе све док Милан Радоњић и Ратко Ромић слободно ходају улицом. Треба претпоставити да је том њиховом захтеву сада удовољено. А зашто није раније? Не знамо.

Узгред: одавно се зна за исказ Стевана Басте из РДБ о мерама предузиманим у праћењу Вука Драшковића пред атентат у Будви. Тамо Баста каже колеги Радовану Божовићу да Вука "ови раде као да ће да га убију". Баста је био део апарата који је пратио Ћурувију и зна врло добро како некога "раде као да ће да га убију".

Судећи по ономе што је у уторак речено и по самоуверености с којом је речено, изгледа да се тај предмет полако ближи разрешењу. Можда је кључна та Радисављевићева тврдња да су Ромић и Курак "непосредни извршиоци" убиства. Зна се да их је било двојица и да је испаљено 17 метака из аутомата М-84 скорпион, калибра 7,65 X 17 мм; магазин тог аутомата прима 20 метака; балистичари су установили да су све чауре с лица места испаљене из истог оружја и да не одговарају оружјима из ранијих кривичних дела. Значи да је пуцао један човек. Бранка Прпа, која је починиоца видела, каже да он не одговара фотографији Микија Курака; другог починиоца, онога који ју је ударио и онесвестио, није ни видела. Иначе, на Микија Курака као убицу још 2002. године указао је Војислав Шешељ, помињући притом и још неке београдске гангстере попут Јорге, Ћанде итд., али му – наравно – нико није поверовао, знајући га.

Ту смо сада дошли у једну ситуацију трагикомичну: Ратко Ромић у интервјуу за "Политику" пита се да шта је властима, јер да већ данима чита новине и чека да хапсе, а иначе није ни крив ни дужан, каже. Радомир Марковић ионако седи у Забели, али зашто се данима имена Радоњића, Ромића и Курака развлаче по новинама, додуше уз примедбу да су "под надзором". Онда се Радоњићу и Ромићу у уторак претресају станови – после свих тих новинских прича, као да ће тамо нешто наћи. Мирослав Курак, пак, одмаглио је у Африку и – колико се зна – у Танзанији ради као водич богатим ловцима на високу дивљач. Па да ли наше власти мисле да Курак тамо нема интернет, паре и богате пријатеље? Посао којим се он тамо бави специфичан је, добро плаћен и ексклузиван. Плашимо се да овакав маркетиншки приступ озбиљним криминалистичко-тактичким пословима није баш најпаметнији: стално најављују громопуцателне акције и упозоравају муштерије шта им следи. Поновићемо још једном: то се тако не ради. Не верујемо да би Радоњић и Ромић као стари удбашки лисци код куће чували било какав компромитујући доказ, али полиција увек сматра – углавном с правом – да криминалци чине грешке.

ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА: Било како било, сада је ствар кренула, што је за сваку похвалу. Писало се, додуше, да је "оптужница већ готова", што је претеривање, јер истрага тек почиње, као што су истакли Радисављевић и Вучић у уторак на тој прес-конференцији, али то нису говорили док су новине о "готовој оптужници" данима писале. Миљко Радисављевић себи је у уторак дозволио да ове осумњичене јавно назове "убицама", да би пар минута касније истицао важност претпоставке невиности, али нека.

На нека питања није било задовољавајућег одговора. Као, на пример, а зашто до сада на основу познатих чињеница није било учињено ништа? Добро: "није било доказа" прихватљивих на суду, разумемо. Ту су и она два разлога који се подразумевају: хигијенски (боље је бити жив него мртав) и орнитолошки (врана врани очи не вади). Одавно је (2001) речено да је полицијска истрага о убиству Славка Ћурувије "ударала у зид од Државне безбедности"; довољно. Сада је – надамо се – зид пробијен, па макар и тврдом главом Аце Вучића. Ни он није радо одговарао на питање како гледа на жаљења достојну чињеницу да је у тренутку убиства био министар информисања социјалистичко-радикалске владе и главни цензор свих медија. Треба му, међутим, признати да је у условима када је власт за време НАТО бомбардовања контролисала целокупне медије – одобрио да "Време" тада објави вест о Ћурувијином убиству, вест иначе забрањену за објављивање. Савезни министар за информисање Горан Матић, пак, још маја 2000. године тврдио је да је пуко постављање питања да ко је убио Ћурувију чин непријатељски (говорећи о "непријатељском деловању" покрета Отпор). Можда би га требало позвати за сведока у предстојећем процесу: да каже зашто је питање ко је убио Ћурувију "непријатељско" питање; мора бити да за то има неког разлога. Па нека човек лепо објасни зашто се не ваља питати ко је убио Ћурувију.

Тома Николић је у уторак по подне на ту тему пустио читав низ одговарајућих звукова – осим оног једног који чекамо од 2008: да му је жао што је Ћурувија убијен. Ту своју жаљења достојну изјаву није ревидирао никада. Можда буд једнога дана, надамо се; није то тако страшно, не боли.

Сада истрага тек почиње и – ако је веровати Радисављевићу и Вучићу – оптужница ће се појавити за месец-два; ипак је то случај наизглед сложен – осим што све већ знамо.

Шта све Легија тврди да зна

Између 9. до 17. новембра 2001. трајала је оружана побуна Јединице за специјалне операције Ресора Државне безбједности МУП-а Србије. Мада већ неколико мјесеци у пензији, Милорад Улемек Легија био је и стварни командант ове формације и главни организатор побуне. По њеном окончању, дошао је у кабинет тадашњег министра унутрашњих послова Душана Михајловића како би усагласили заједничко саопћења – МУП-а и Јединице. Ту се затекао и Чедомир Јовановић, тада шеф Посланичког клуба ДОС-а.

Када је завршен састанак, Легија је погледао плакат који је стајао на вратима Михајловићеве канцеларије, а на коме се нудило по три стотине хиљада немачких марака за информације о низу нерасветљених убојстава. Јовановић у трећем делу серијала "Јединице" каже:

"Ту су се налазиле фотографије Славка Ћурувије, ту је била фотографија Ивана Стамболића, ту је била фотографија помоћника министра унутрашњих послова Радована Стојичића Баџе, ту је била фотографија министра одбране Павла Булатовића, директора националне авио-компаније Живорада Ђорђевића... То нису биле фотографије на којима су се налазили мафијаши са улице. Легија је погледао тај постер и почео гласно да сабира суму испод сваке фотографије. Рекао је: ‘Н знам да ли да вам сад узмем ове милионе или касније’."