Вести

16. 01. 2014.

Аутор: Антонела Риха Извор: НИН

Убици сам видела лице, то није Курак

Гледала сам га у лице. Био је савршено миран, савршено концентрисан. Та хладноћа, тај мир неког ко одузима живот, то памтим

Није ме изненадила најава хапшења, све се то зна веома дуго и све је као из бајке: „цар је го“, прича Бранка Прпа док су пред нама на столу насловне стране са именима организатора и убице Славка Ћурувије. „Једино што не сматрам правим начином је медијско обзнањивање детаља истраге, чак и хапшења. То је кривично дело. Ја сам у Окружном суду полагала заклетву о ћутању, а сада имамо шпанску, турску серију преко медија, а не податке од надлежог органа а то је Тужилаштво. Када обзнаните да ће неко бити ухапшен, ви тој особи дајете време да хапшење избегне“.

 

Реагујући на информацију да је сведочење Милорада Улемека Легије довело да нових доказа у истрази, Прпа каже да до сада није повезивала ЈСО ни на који начин са убиством јер је „београдски центар СДБ-а руководио операцијом Ћуран“.

„Ипак то је једна те иста служба и ваљда и он зна неке податке, мада колико се ја сећам ЈСО је у то време била на Косову. Не могу да коментаришем његово сведочење, не могу да знам да ли је у праву, ја ту количину знања немам. За све нас ће сигурно у даљој истрази још бити изненађења.“

Имена која се помињу су и раније довођена у везу са убиством. Шта вам је ново?

Једна од најзанимљивијих ствари је Милан Радоњић, шеф београдске Службе државне безбедности у време Радета Марковића који директно, руководи операцијом. Инволвиран је у разна друга политичка убиства и атентате, а до сада није процесуиран за Славково убиство. То је било апсолутно недопустиво.

 Медији наводе и да је убица Мирослав Курак.

За мене је то ново име, али он није пуцао у Славка. Не личи ми на ту особу. Другог који је мене са леђа ударио пиштољем по глави нисам видела.

Видели сте убицу?

Гледала сам га у лице. Био је савршено миран, савршено концентрисан, ниједан нервозни покрет није направио. Једино по чему се евентуално могло закључити да то што ради изискује напор, морални очигледно не, него неки други, јесте да је био изузетно блед. Хладнијег убицу човек не може да замисли. Млад, имао је црну капу и био обучен у црно. Та хладноћа, тај мир неког ко одузима живот, то памтим.

Шта је досадашња истрага утврдила?

Мене је први пут полиција позвала у новембру 2000. Дали су ми фотографије да покушам да реконструишем, да препознам. Прошло је 19 месеци од убиства када су ми први пут дали на увид било какве фотографије и тада су покушали да ураде фото-робота.

Да ли је фото-робот добио и име?

Било је разних манипулација и у штампи, зато сам врло опрезна. Објављен је фото-робот потенцијалног убице који се мени после јавио из Финске. То су све биле намештаљке, полицајци такво пуштање у јавност разних дезинформација зову „зечеви“. И то траје до данас. Знате, сведок је особа која никада не може стопроцентно бити сигурна. Код идентификовања које је радио тужилац Пријић рекла сам да сам сигурна 60 одсто. Није могуће више од тога, то је био тренутак магновења, ужасан тренутак, морате неког да познајете да бисте тврдили стопроцентно. Морате бити одговорни и опрезни да неког невиног не оптужите.

Како је до сада текла истрага?

Прве истражне радње које су водили људи из УБПОК-а и тужилац Пријић, довеле су до извесних резултата. Када је након акције „Сабља“ дошла Коштуничина влада, поништени су претходни резултати и кренуло се, макар како су мене обавестили, из почетка.

С којим образложењем?

Без образложења, мање-више. Документе и сазнања до којих се дошло у прве три године они су ставили ад акта и почели некакву нову истрагу. Министар унутрашњих послова био је Драган Јочић и та истрага је напросто замрла. Ја сам и у њој учествовала као и у овим претходним. У јануару 2007. у Окружном суду сам сведочила као сведок убиства, а сада смо ево у 2014. и од тада није било ничег вредног помена, нити су са мном више контактирали.

Ви сте све време оптуживали државу и власт да је неспремна или да не жели да разоткрије позадину убиства. Шта је тада недостајало као доказ да се ухапсе људи који се и сада помињу као главни организатори убиства?

Још су специјални тужилац Пријић и тадашњи министар Душан Михајловић водили низ разговора са Радетом Марковићем, нудећи му не знам шта све не да би проговорио. У једном тренутку, како су ме обавестили, он се поколебао, хтео је да говори а онда је нагло заћутао. Дакле, све време имате страх потенцијалних сведока јер знају да је ако проговоре улог велики, укључујући и њихове сопствене главе. Једна служба је остала потпуно ван било каквог разматрања, а то је КОС. Славко и ја смо заједно били у Вашингтону децембра 1998. и онај текст „Ћурувија дочекао бомбе НАТО пакта” се између осталог позивао на тај боравак у САД који га је, по њима, теретио као издајника. Душан Михајловић је покушавао и од КОС-а да добије информације али и они су били „француске собарице”, ни они нису ништа знали. Не треба заборавити да је то време ванредног стања и да су у власти испреплетени цивилни и војни органи који заједнички контролишу ситуацију у земљи и учествују у свему.

Спомиње се Оливера Антонић која је била оператерка, чији је исказ сада наводно довео до помака у истрази, иако је исказ дала и 2001.

Био је још један сведок од деветорице агената које је Радоњић повукао код ресторана „Липа“ са објашњењем да улази нова екипа, заправо екипа убица. Један од њих је продужио улицом тако да је видео убиство. Он је сведочио, али колико знам више није жив. Не знам његово име, јер по природи ствари у истрази штитите сведока.

Хоћете да кажете да исказ тог сведока није био довољан за оптужницу?

Не знам. Није мене специјални тужилац обавештавао о свему, нормално је да се такве информације не пласирају јавно.

Како тумачите да се од 2007. до 2014. не догађа ништа а сада се хапсе?

Оно што мене чини јако резервисаном јесте што је цела ова прича врста политичке игре. Најпре од начина на који је формирана Комисија за истрагу убиства новинара, коју није формирао парламент него извршна власт и човек који је сам био као министар информисања инволвиран у медијски простор кад је Славко убијен. Начин на који је то почело да се одвија мени се учинио потпуно параинституционалним.

 

Зар није природно, мада можда и парадоксално, да управо људи који су тада били на власти а и сада су, успевају да открију убице?

Није то баш тако једноставно. Рецимо, Шешељ је током 1998. претио Славку да ће га убити, лично. У парламенту је говорио о “Дневном телеграфу” као о тоалет-папиру. Томислав Николић је јавно изјавио да му није жао што је Славко убијен, а Вучић је био секретар те исте партије. Бизарно је и тешко поверовати да се десило библијско преобраћење и морално чишћење и да су они сада ти који спроводе правду.

Оно што је заједничко у свим политичким убиствима из 90-их, јесте да недостају налогодавци.

Мира Марковић и Милошевић, нико други. Не заборавите серију суђења, најпре забрану „Дневног телеграфа“, па у октобру прву казну кад је изашао Закон о јавном информисању у „Европљанину“, три суђења „Дневном телеграфу“ и на крају пресуду Славку казном затвора по Бојићевој тужби на пет или шест месеци. Укључујући и текст у “Политици експрес” где се новинар позивао на став Мире Марковић седам дана пред убиство, јасно је да је убиство могао да наручи само политички врх Србије.

Да ли је истрага уопште ишла у том правцу у било ком моменту?

Мислим да јесте, али је она у суштини била онемогућена опет због институционалног система у којем се људи међусобно штите. Мира Марковић је и физички напустила земљу, а Милошевић је био у хашком затвору. Знате, то је ритуално убиство. Славко и ја смо се тог дана шетали уз Дунавски кеј који је био потпуно пуст. Могли су ту да га убију. Али не, убиство је извршено на ритуалан начин пошто је целокупна методологија била порука. Можемо вас убити било кад, било где, испред куће, испред жене, испред свих, не можете да нам побегнете и не можете нам ништа. У Славковом случају убице су жладно одшетале.

Скоро 15 година је прошло, да ли сте имали велика очекивања од истраге, како сте превазилазили разочарања?

Нисам имала велика очекивања, како да их имам? Знате, тог дана када је Славко убијен, а ја се вратила из Ургентног центра, у кући сам, поред људи који су дошли, а дошао је и Зоран Ђинђић, затекла и Службу која је већ почела претрес. Пазите, то је стан жртве и ја сам рекла „извините, а где вам је судски налог“. Сутрадан ујутру у 9 сати су дошли са судским налогом и узели кућиште компјутера и све што им се чинило занимљивим. И ово сад први пут причам, била сам повређена, за мном је трчао комшилук и стављали су ми пешкире на главу јер сам јако крварила, две особе сам звала телефоном, док је Славко лежао доле, а ја нисам знала још да је мртав. Звала сам Гордану Сушу да јави свим новинарима и Даницу Драшковић да зове Хитну помоћ јер смо из претходних убистава знали да Хитна помоћ не долази по 45 минута. Брзо је дошла полиција, дошао је и један инспектор у цивилу кога смо Славко и ја знали. Не пита он, наравно, шта се догодило и на моје питање да ли је дошла хитна помоћ он ми каже: „Бранка, нема потребе, мртав је”. Ја знам да сам тад крикнула најстрашније, а он ме привукао у загрљај и рекао ми: „Бранка, слушајте ме пажљиво, од изузетне је важности да будете прибрани, је ли вам јасно?” И тог тренутка сам се скаменила и тако сам и остала свих ових 15 година, јер је било страшно важно да будем прибрана, да памтим само убиство, што је најтеже јер човек такве ужасне ствари не жели да памти и потискује их. Тешко је непрекидно проживљавати тај догађај, имати те слике пред очима, јер од вашег сећања зависи сатисфакција жртве. То је био страшни период мог живота у ком сам знала да ми је живот угрожен, у ком су они непрестано покушавали да дознају шта ја то знам.

Како је изгледао тај притисак?

За прву истрагу, која је почела 2001. године, била су одређена тројица људи и нико други у Одељењу није знао ништа, радило се у потпуној тајности. Тајност је била толика да ми је на новогодишњем пријему у Скупштини града Зоран Ђинђић рекао: „Бранка, ти знаш да ја све радим везано за истрагу Славковог убиства, али они кажу да ти нећеш да сарађујеш”. Ја сам му рекла: „Зоране, ако ти као премијер не знаш да ја сарађујем са полицијом већ две године, онда смо и ти и ја у гадном проблему”. Тако да сам непрестано имала свест да сам сведок једног од најбруталнијих политичких убистава у Србији у историји модерног доба.

Говорите о сатисфакцији жртве. Да ли ће се хапшењем, суђењем то десити? Имате ли осећај задовољења правде?

Не. Остварење правде је да они који су извршили и наложили то убиство морају да одговарају по закону. У томе је један ниво сатисфакције жртве, али други не мање важан је питање и одговор за шта је Славко изгубио живот? А он је заиста изгубио живот у име слободног новинарства у Србији. Та жртва је била узалудна јер ми ни данас нисмо успели да створимо институцију медија као потпуно независан сегмент, као последњу контролу и савезника демократије у борби против тоталитарне болести. То се у Србији нажалост није догодило.

Какво је данас ваше лично, интимно осећање?

Знате шта, Славко је изгубио живот у 49. години, имао је интензивну свест и о опасности и о разлогу због чега све ради и веровао је да то ради за будућност Србије. Заиста је веровао. Оно што данас видите као остварење те будућности коју смо ми сањали пре 15 година, коју смо хтели да створимо и сопственим жртвама и ангажовањем, далеко је од оног што смо претпостављали да је могуће. Потпуно је бизарно да су актери тог времена и они који су били директно у прогону Славка Ћурувије људи који откривају то убиство и треба да му дају ту врсту сатисфакције. А та сатисфакција може бити потпуна и једина ако и сами проговоре истину о томе, и о себи самима. То је суштина поступка којим се људско биће дубоко мотивисано моралним разлогом уводи у катарзу, морално чишћење.