Вести

16. 01. 2014.

Аутор: Вељко Миладиновић и Бранко Росић Извор: Недељник

Све по списку и свима по заслузи

У последње време јавни простор све више освајају различити хумористички формати растегнути од твитера до телевизијског „прајм-тајма“, а протагонисти хумора су од примарних распршивача лошег расположења постали јавне личности од ауторитета и у одређеној мери креатори јавног мњења. Шта то онда говори о српској политичкој сцени и српском друштву? Да ли је смешно или тужно што нам стварност најбоље анализирају они који се зезају, боље од оних „озбиљних“?

Срби немају толико посебности којима се истичу у односу на друге народе колико често волимо да мислимо, али постоје два аутентична српска „бренда“ за које се не може рећи да су „франшиза“  српски страхови и српски хумор. Заједничко им је то што их свет углавном једнако не разуме.

Јер, као што је том свету тешко објаснити колико је опасна промаја, тако им је тешко објаснити шта је нама толико било смешно када смо током бомбардовања, између осталог, цртали немањићког двоглавог орла поред оног с америчког грба како му с висине добацује: „Ја имам две главе, а ти само једну“, и слатко се смејали тој и сличним форама, док су нам бомбе падале на главу. Хумор је, дакле, саставни део српског националног бића. Али, шта се дешава кад се споје та два српска бренда  страх и хумор? Добија се, рекло би се, српска медијска сцена.

 

У последње време јавни простор све више освајају различити хумористички формати растегнути од твитера до телевизијског „прајм-тајма“, а протагонисти хумора су од примарних распршивача лошег расположења постали јавне личности од ауторитета и у одређеној мери креатори јавног мњења. Ако хумористи нису само пуки забављачи, и њихове „форе“ имају дужи рок трајања од помпезних тртљања политичара, а њихове конструкције више занимају публику од реконструкције власти  тако су вести сатиричног сајта Njuz.net често читаније од официјелних -шта то онда говори о српској политичкој сцени и српском друштву? Да ли је смешно или тужно, што нам стварност најбоље анализирају они који се зајебавају, од оних „озбиљних“, који су нам од живота направили „црни хумор“?

Поменути Njuz.net недавно је објавио ексклузивну слику с венчања првог потпредседника владе, да би по отварању линка искочило „слику смо морали да уклонимо, разумите нас“. У нормалним околностима, ово би био само бедни изговор за виц, али кад у медијима влада шизофренија у којој је немогуће више детектотвати шта је цензура, а шта аутоцензура  па чак и кад је реч о овако неспорним темама  „њузовци“ су се овим кандидовали за фору године. Да ли то онда значи да кад хумор постане доминантан, онда је све отишло у...

„Рећи да смо у диктатури још увек је претешка реч, али у медијском мраку дефинитивно јесмо. У медијима доминирају новинари који хоће да буду већи ‘вучићевци’ од Небојше Стефановића.

И аутоцензура је прејака реч за оно што се код нас дешава. Пре бих рекао да је то нека врста медијске самоконтроле“, каже нам њузовац Бане Грковић.

„Ми се на то не обазиремо. Нама је важно кад нешто објавимо само да буде добра фора. То што смо пустили за Вучићеву свадбу, то је била добра фора. Неки безначајни медији и интернет портали скидали су линкове те вести. Ово је био наш одговор на тај феномен. У чему је проблем што се човек оженио? Мене то не занима. И мислим да озбиљни медији не треба да се баве тиме. Али, има оних који се иначе баве таквим темама, али се овог пута нису бавили.“

Њузовце смо питали и како гледају на све већу конкуренцију у сфери хумора, и да ли су уз популарност коју су стекли  а Njuz.net је добијао и „озбиљне“ награде за новинарство  преузели улогу „правих“ критичара стварности.

„Заиста имамо велику конкуренцију на тржишту. Српска стварност нам је конкуренција, ова земља је постала луђа од Њуза. Наравно да наш циљ није само да забавимо. Њуз је добио награду за друштвени активизам, а ми смо тада рекли: ‘Добро, сад знамо да смо друштвено активни.’ Ми се бавимо сатиром, и по томе, наш посао је и да критикујемо неке друштвене појаве и личности, у специфичној форми у којој радимо. Њуз упада у очи зато што у широј јавности недостаје озбиљна критика власти. Ми никад нисмо доживљавали било какве притиске или претње. Претпостављам да је свако коме бисмо могли да сметамо проценио да има мању штету што га прозива Њуз, него што би је имао кад би нам претио. То што нам нико није претио само показује да немамо толико велики утицај, колико би неко помислио. Реално, ми не можемо да угрозимо неког на власти. А вала, ни у опозицији. Ми у ствари одговарамо властима. Сви ми  Њуз, Зоран Кесић, Државни посао, ми представљамо привид да је Србија земља у којој може сло бодно да се говори и да се критикује, баш као и медији типа Данас, Време, Недељник, нема ту реалне опасности за власт“, каже Грковић.

Хумор и сатира као простор плишаног супростављања власти има истакнуто место у историјској вертикали развоја српског друштва. Само што је некад била стварна критика критика (Домановић, Нушић), или маскирана апологија власти на линији Титових забављача до данашњих „Курсаџија“  то су они који су пре избора учествовали на митинзима тадашње опозиције  који доминирају пиплметрима  односу на „урбани“ хумор који влада интернетом.

„‘Курсаџије’ су производ чињенице да је Србија земља сељака на Балкану. Не мислим да су они посебно протежирани од власти, само је хумор ‘Курсаџија’ пријемчив њиховим гласачима, као што су демократе са собом вукле неке друге уметнике, музичаре.

Тај хумор је пијемчив већини, и поптуно је логично да се напредњаци везују за њих. Као што би рекао Кустурица: нису наши педери увезени педери, тако није ни наш хумор увезен хумор. ‘Курсаџије’ су аутентично српски хумор. Да није тако, ми бисмо били богати“, каже наш саговорник. А тамо негде осамдесетих година, кад још није био измишљен пиплметар, а и није владала нека тржишна утакмица између ТВ станица, редовно је у првим данима јануара постављано питање грађанима у новинским анкетама: „Шта мислите о новогодишњем програм?“

И они су хорски, до једног, одговарали идентично: „Мислим да је требало да буде више хумора.“ Касније је исто питање, с идентичним одговором, провлачено и кад би новогоди шњи програм, као и прасе, постајао present perfect. Иако није било ТВ конкуренције, у ери једног, државног канала, људе је занимало шта народ воли и шта му фали, а испостављало се да је то комедија.

Смисао Срба за хумор често је било питање које се преливало и ван земље. Тако је и енглески Гардијан пре неку годину послао репортера да провери интензитет српске љубави према серији „Мућке“.

Лондонски новинар је отишао далеко у градацијама, па је у сопственој листи браћу Тротер ставио тик до Милоша Обилића и кратко објаснио да је способност преживљавања она циљна раван због које Срби у Пекаму виде Отворени тржни центар у новобеоградском блоку. Али хумор није био само обично засмејавање народа. Кроз тај жанр се често провлачила и једина могућност критике власти. Као да је очијукање с државним и друштвеним проблемима било дозвољено једино комичарима.

Зато је и Миодраг Петровић Чкаља у каменом добу самоуправног социјализма могао у новогодишњој ноћи да направи преседан и да са белог фиксног телефона „окреће“ домаће политичаре опаљујући им чврге док је плебсу падала вилица и то не само од смеха већ и запањености над храбрости ТВ комедијанта.

Уследио је Минимакс и чувени мит по којем је у радиопрограму вест о Титовој посети афричкој земљи прокоментарисао пуштеним хитом Корни групе „Трла баба лан“, због чега је скинут с Радио-Београда.

Власт никад није намигивала комичарима, али је знала да зажмури јер је скидање духовитости било најнепопуларнија цензура. Доказ за то је и последње утишавање јутарњег „Разгибавања“ изнервирало и оне који, пре тога, нису могли смислити јутарњи радио двојац који им није био улогован на традиционалне таласе старе „деведесетдвојке“.

Један од ликова који турира хумором дијафрагме Срба, и то својом емисијом „24 минута“, јесте Зоран Кесић који за Недељник прича да ли је је хумор заправо одувек био најjачи опозициони фронт у Србији а и у бившој Југославији.

„Чињеница је да волимо о себи да мислимо као о народу који има смисла за хумор. А смисао за хумор подразумева и прихватити шалу на сопствени рачун. Можда се због тога некадашњи и садашњи моћници нису одлучивали да ућуткају оне који ‘много лају’. Или тачније, дозвољавали су повремени лавеж, али и умели, ако се кер много разгалами, да му ставе брњицу“, каже Кесић, који се у рекапитулацији враћа на времена највећих култова личности, на Тита и Слобу кад су најефектнији, а понекад и најризичнији вицеви били управо о њима. Он сматра да „опасан виц, који се прича у пола гласа, кришом, малтене у илегали, макар и не био много смешан, сигурно има добру прођу баш због тог момента ‘не би се смело, али да ти кажем’.“

„Међутим, мислим да нико од нас који се бавимо хумором у Србији не доживљава свој посао као ‘критику власти’.

Глупо би било ограничити се само на власт, кад глупости има и у опозицији, али и у свим сегментима друштва. У емисији ‘24 минута’ критикујемо све оно што нам се учини погодним за критиковање. Нити ‘пљујемо’ некога тенденциозно, нити неког другог штедимо. Дакле, све по списку и свима по заслузи. Чињеница да су нам на тапету углавном људи из врха власти, говори заправо у прилог њима. То значи да, овако или онако, они ипак нешто раде. У том смислу, можда би опозиција требало да се запита зашто је релативно ретко спомињемо“, осврће се на везу хумора и власти, и каже да за „смех ради смеха“ треба гледати Бени Хила и да се и код њега у емисији, као и код колега, често више ради о горком него о смешном.

О хумористима као о некад јединој правој опозицији власти говори и Војислав Жанетић, професор на Факултету за медије и комуникацију и сценариста неколико култних представа Индексовог радио-позоришта: „Хумор је увек и свуда опозиција. Дворска луда је последња особа на двору која иде у затвор код демократског краља, а прва који иде на губилиште код аутократског краља.

Смех није само лек, а јесте, већ је и показатељ демократичности. Али највећи проблем смеха је што се људи могу засмејати само темама које су им познате. Оно што им није познато, далеко је опасније“, описује закон спојених судова политике и хумора Жанетић. Он на питање да ли данас присуствујемо експлозији српског хумора на телевизији, твитеру... каже да сваки пут кад се појави нека револуционарна медијска промена, хумор као једна од најкреативнијих и најбржих мисаоних категорија жели да се испроба на новим медијима.

Интернет и нов начин третмана телевизије направили су простор за нове изазове у овој области, па би више било чудо да хумора нема, но што га има. А наравно да свака криза појачава потребу људи да се развеселе. Пре но што се дефинитивно не растуже или разбесне.

Зоран Кесић не види никакву експанзију српског хумора иако се гледаоци на сваком каналу управо закивају на овом формату.

„Експлозија хумора на телевизији се можда и дешава, само ме обавестите који инострани канал гледате, да бих и ја могао да уживам. Углавном ми ништа није смешно на домаћим телевизијама, а понекад чак доживим и трансфер блама због нечег што гледам. Можемо евентуално говорити о експлозији покушаја прављења хумористичких садрж аја, али ти покушаји најчешће и завршавају управо експлозијом. Дакле  пукну“, каже Кесић који, за разлику од телевизије, друштвене медије види као много демократскији тип медија на којима се могу пронаћи блистави примери духовитости. Осећај ушушканости и заштићености у виртуелном простору, чини да се многи охрабрују да пљуцну тамо и вамо, а често неки од тих коментара умеју добро да засмеју.

У еволуцији српског хумора од Нушића до Njuz.netа продефиловали су разни типови и жанрови. О том дарвинизму српске комедије говори Кесић:

„Списак комичара је немогућ без најсавременијег српског хумористе Бранислава Нушића. Кажем ‘најсавременијег’ јер је већина његових комедија и те како актуелна и дан-данас. Чкаља је један од симбола бивше СФРЈ. Он је српски Џери Луис. Просто рођен и богомдан за комедију. И поред повремених политичких шала, Чкаља је ипак био најближи оном невином ‘смеху ради смеха’. Мој фаворит био би рецимо Зоран Радмиловић, ако већ говоримо о глумцима који умеју да насмеју. У то, наизглед невино и безбрижно време старе Југославије, и хумор је био такав. Сетимо се само ‘Позоришта у кући’, ‘Образ уз образ’, ‘Мајсторске радионице’...“, рекапитулира Кесић саме почетке ТВ комедије.

Деведесете доносе раскид с тим невиним периодом и промену хумористичког жанра.

„Несрећне деведесете доносе пуно горчине и много више политичке сатире, пре свега кроз делатност Индексовог радио-позоришта. Минимакс, рецимо, који је седамдесетих и осамдесетих био прилично лајав, авангардан и смео у политичкој некоректности, тих деведесетих одлази више у неки естрадни миље и губи на оштрини. Индексовце, међутим, као клинац учим напамет, снимам на касете, дивим се Мићку, Бићку и екипи, и маштам да кад порастем и сам радим нешто слично. Касније представе Индексоваца ипак не изазивају у мени ни приближно одушевљење као што су изазивале радијске емисије. Тај индексовски талас зајебанције некако се лепо прелио и на демонстрације и протесте тих деведесетих, тако да је тада у ствари улица била главни хумористички медиј у Србији“, каже Кесић уз констатацију да се та сулуда енергија више никад неће поновити због чега му је драго да је био део тога.

Наше саговорнике смо питали који виц највише одражава српски хумор и српску садашњост.

„Победио“ је онај виц о примени прошло-будућег времена у српском језику који се завршава са „је.о сам те кад те стигнем“.