Вести
16. 01. 2014.
Трећи метак и друге приче
Нема сумње, хапшење осумњичених за убиство Славка Ћурувије резултат је ванредних напора полиције, колега новинара и најзад недвосмислено изражене политичке воље да Србија постане друштво у коме нико не може бити ликвидиран због различитог мишљења. И то ће, по свему судећи, за многе остати једино неспорно.
Све остало везано за дуготрајни и мукотрпни судски процес какав се очекује биће предмет покушаја манипулације, злонамерних тумачења и априорног оспоравања, таман толико да не изневеримо традицију обављања државних и народних послова тако да никада не постану довршени и испричани до краја. Тако нам је од Солунског процеса Апису до дана данашњег. Хоћу да кажем да у дану највећег олакшања за све који годинама раде на проналажењу Ћурувијиних убица, изјава Бранке Прпе да Курак није пуцао у њеног супруга за многе има снагу динамита постављеног у темељ будуће оптужнице. Или новог „трећег метка“, овог пута испаљеног у полицију и правосуђе и ненадано добаченог појаса за спасавање осумњичених. Да ли је баш тако?
Нема говора о томе да било ко има право да олако доведе у питање веродостојност сведочења Бранке Прпе. Поготово би данас у лаичкој јавности било неумесно мерити кредибилност њене изјаве са изненађујућим и наводно ничим охрабреним Легијиним оптужујућим исказом.
Ако она каже да је добро видела убицу и да то није Курак, тужилаштво, дакако, мора имати, и надам се да има, довољно других материјалних доказа и непосредних сведока који ће њену тврдњу темељно оповргнути. Наравно, то не значи да нема простора за питања о разлозима и логици Улемековог сведочења.
Свакако, кључни сведоци оваквог злочина тешко да могу доћи из Филхармоније или се наћи међу кустосима Музеја савременеуметности, али уверавање да је у питању покајнички гест човека који нема више шта да изгуби на суду ће бити потребно поткрепити и нечим конкретнијим.
Значи, тужилаштво полаже најтежи могући испит. Ако га не положи ваљано, претња домино-ефекта изгледаће овако: ако није Курак, можда нису ни Ромић и Радоњић, а ако нису они, можда није ни Раде Марковић... Онда следи да су налази тужилаштва, полиције и новинара само у служби предизборног маркетинга једног човека, а не истине.
А то би опет значило да од новостворене магле апсурда белодано јасно не бисмо видели оно што већ сви знамо: да је наша Србија била само њихова држава, да су инспиратори и наредбодавци доносили пресуде ко има право да живи. Да су као псе редом одстрељивали сваког ко није био по вољи брачном пару Милошевић- Марковић. И Ћурувију, и Стамболића, и судију Симеуновића, и Ђинђића...
Не треба нам за доказивање очигледног неки нови „трећи метак“, попут оног који се појавио на суђењу за убиство Ђинђића. Онима који су се нагутали Милошевићевог сузавца и намирисали барута све је јасно. Али ваља све добро разјаснити и поткрепити због генерација које долазе. Да макар за њих Србијa постане и остане сигурна кућа.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.