Вести
16. 01. 2014.
Новинарство
Неки тренуци се никада не заборављају. Хеклани миље и џезва са кафом. Врућина. Са телевизора се „дере“ дневник. Било је лето, кроз одшкринут прозор чују се деца како јурцају напољу.
Играју жмурке. А ја више не могу да жмурим. Дошло време да преломим. И јесам: „Тата, мама, одлучила сам. Новинарство.“ Тишина и подигнуте обрве. А онда углас – Немој сине, каква си лајава, убиће те неко.
А ја ћутим. Памтим гадну 1999. у којој је срушено више од зграда. НАТО је имао колатералну штету, Србија је била прецизнија. Није могла да промаши. Мета је била читава професија.
Државна безбедност испалила је 17 метака у новинарство. Осамнаестим га је „оверила“.
Пуцала је у главу. Као пас, неколико корака до куће убијен је Славко Ћурувија. Атентатори обично убијају једним метком. Тихо, прецизно. Крадом. Употребе неколико ако је у питању неко важан. Рафалом убијају осветници. Да одзвања.Да пошаљу поруку. Да десет година касније гледаш у родитеље, па у онај отворен прозор и надаш се да те једног дана кроз њега неће погодити метак.
Студенти новинарства брзо науче три имена, али ретко их помињу. Дада Вујасиновић, Милан Пантић, наравно, Славко. То су три „испита“ на која ова држава мора да изађе ако мисли да положи рачуне онима који су због туђих политичких рачуна положили животе. Време је за нови рок. Ванредни. Ћурувијин брат рекао је да је 5.000 дана чекао на јавни помак у истрази. До сада смо слушали само приче из 1001 ноћи.
Тумарали смо по мраку надајући се да и у Србији некада мора да сване. У овој земљи ће бити боље само када они од раније познати полицији, буде од касније познати затворским чуварима. Ако први људи Владе успеју да нађу и последњег крвника. И ако држава буде била безбедна од државне безбедности.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.