Вести
14. 01. 2014.
Ћурувија
Славко Ћурувија био је мој колега, власник и издавач „Европљанина”, политичког магазина чију сам спољнополитичку рубрику уређивала док није угашен хицима оних који су Славку пуцали у леђа, у недељу 11. априла 1999. године.
Било је НАТО бомбардовање, био је Ускрс, а Славко се враћао из шетње током које је своју сапутницу, Бранку Прпу, чврсто држао за руку. Пала је заједно са њим на асфалт, у пролазу испред њиховог дома у Улици Лоле Рибара у Београду.
Надоле је повукла тежина његовог тела које се рушило под кишом метака испаљених из пиштоља с пригушивачем.
По доласку на место злочина загрлила сам Бранку, да бих много касније открила да ми је на рукама остала крв која се на њеном потиљку није усирила ни сат после атентата. Ударена је дршком оружја док се освртала, а стигла је да види како убица „оверава” Славка хицем у потиљак.
Знали смо да му је живот у опасности и сви су му саветовали да се склони из Србије. Пре него што је убијен, у „Експрес Политици” и на РТС-у су лагали да је тражио бомбе. Славко није тражио бомбе. Као и сви ми остали, тражио је слободу и демократију. Никад нисмо сумњали да су његове убице били хладнокрвни професионалци и да је посреди био такозвани државни злочин. Славко је убијен, јер су његове новине штампале нешто што се властима није допадало.
Због тога су на његову сахрану, у испрепаданом и бомбардованом Београду, дошли и они који га нису волели, само да покажу да их није страх. Неки су одмах после сахране у страху напустили Србију, а Зоран Ђинђић је на првој послератној протестној шетњи опозиције запалио свећу на месту где је Славко убијен и обећао да ће, „када ми дођемо на власт”, убице бити кажњене.
После је и Зоран убијен, а ми који смо Славка надживели нисмо умели да сачувамо слободе које смо петог октобра 2000. сматрали коначно освојеним. Ништа нисмо научили из неприродне равнодушности владара Србије у односу на судбину не само Славка Ћурувије, који је и званично признат за једну од икона демократске револуције, већ и у односу на нашег јагодинског колегу Милана Пантића, који је убијен 2001. године.
Тешко је рећи какве би новине Славко данас издавао, али му врло вероватно не би била по вољи штампа која своје праве газде крије као змија ноге, а потезе власти прати са страхопоштовањем. Такве се штампе нико не плаши, и можда зато ниједна власт није хтела да због Славка жртвује своје везе у тајним службама, да открије њихове тајне и да их отера у затвор.
Потрошено је готово 15 година, да би се на крају испоставило да се готово све отпочетка знало. И да није било тврдоглавих новинара, и нешто политичке воље, сумњам да би Славкове убице имале разлога за било какву зебњу.
А данас, напокон, стрепе.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.