Вести
10. 01. 2014.
Палицом и бомбом на оне који држе перо
Два последња напада на новинаре у Црној Гори дођу као дежа ву. Јер, поново су на мети сарадници критичких медија и поново починиоци нису откривени. Слобода штампе је у јадном стању за државу која тежи Европској унији.
Нова година у Црној Гори није донела ништа ново за новинаре. Како је 2013. година испраћена бомбом испод прозора редакције „Вијести“ у Подгорици, тако је нова почела бруталним премлаћивањем Лидије Никчевић (на горњој фотографији), дописнице „Дана“ из Никшића. Нападач је, каже полиција, користио некакву штанглу, можда палицу за бејзбол, те је тим тупим оружјем наставио традицију према којој се у Црној Гори по глави ударају новинари који том истом главом критички мисле. Наставила се још једна неславна традиција – починилац је остао званично непознат, као и у готово свим нападима на новинаре у последњих десет година. Имао је, кажу, капуљачу и то је ваљда довољно да се сакрије од закона.
Не треба бити посебно проницљив па приметити да су мета насилника по правилу новинари и медији који извештавају о корупцији, злоупотреби моћи, феудализацији Црне Горе где је главни феудалац уједно и премијер и везама политике и организованог криминала. „Јасно је да се ствара читав спектар напада на истраживачке и критичке новинаре“, каже за ДW Кристијан Мир из немачког огранка Репортера без граница. „Поред самих напада, највећи проблем је некажњивост односно толеранција правосудног система према нападачима“, сматра Мир. На листи његове организације је стога Црна Гора рангирана на понижавајућем 113. месту према слободи медија. То значи, објашњава нам Мир, да тамо недостају и пуке основе за слободно новинарство као темељну демократску тековину.
Смртоносни посао
Кристијан Мир из своје берлинске канцеларије, наравно, не може да зна да ли подгоричка власт на било који начин стоји иза напада или кочи проналажење нападача. Али каже да, ако је то истина, „Ђукановић треба да објасни зашто је тако“. Они који живе у самој Црној Гори нису оптимистични. Премијер је по добром обичају „најоштрије осудио“ нападе на новинаре, што га не спречава да периодично назива уредништво „Вијести“ „страним агентима којима се управља из Србије“, а суоснивача ове медијске куће „медијским монструмом и мафијашем“. Из тог сликовитог вокабулара и припадујућег му насиља, уредник у недељнику „Монитор“ Есад Кочан чита да је систем пред сломом. „Систем се огољава. Веома блиске везе организованог криминала и врха власти постају толико очигледне да их чак ни режимска пропаганда не може сакрити. Насиље постаје свакодневна појава. Црна Гора може постати опасно место за живот“, рекао је Кочан за DW.
Нажалост, формулација „опасно место за живот“ није никаква хипербола. У тренутку када овај текст буде објављен, на насловној страни црногорског дневника „Дан“ биће фотографија Душка Јовановића са бројем 3.515. Толико је дана наиме прошло од када је главни уредник овог листа убијен. Пронађен је само један саучесник који је ћутањем заштитио остале – осуђен је на 18 година затвора, а од убица и налогодаваца ни трага ни гласа. Било је претучених новинара, бомби које само пуком срећом никог нису убиле, а уредника и фоторепортера „Вијести“ су физички напали чак и градоначелник Подгорице Миомир Мугоша и његов син. Овај први је морао да плати 400 евра казне, а други је условно осуђен на шест месеци.
Притисак ЕУ
Сасвим је пригодно што је неколико дана пре нових напада на новинаре Црна Гора са Европском унијом отворила преговарачка поглавља 23 и 24, која се сматрају Ахиловом петом Подгорице. Јер ту се ради управо о правној држави и безбедности грађана. Иако ће Европска унија сада под лупу ставити медијске слободе, она неће као услов постављати решење овог или оног напада. „Преговори не зависе од појединачних случајева“, каже за ДW помоћница министра правде Светлана Рајковић, која преговара о поглављима 23 и 24. „Нама је обавеза да испунимо мерила из акционог плана како би се обезбедило брже откривање и процесуирање починилаца ових кривичних дела.“ Као једну од мера Рајковићева истиче Комисију у којој ће, слично као у Србији, седети представници разних медија, правосуђа и полиције. На констатацију да су овакве комисије знак слабости правне државе јер треба да надокнађују оно што полиција и правосуђе годинама нису радили, Рајковићева каже: „Слажем се са Вама, али то је била препорука Европске комисије.“
Негде под тим препорукама, са сазнањем да сваке ноћи неко под капуљачом може да их некажњено испребија, наставиће да раде црногорски новинари који нису миљеници режима. Као што је након прошлогодишњег бомбашког напада у Беранама новинар Туфик Софтић за DW рекао да не намерава да одустане, тако је и Лидија Никчевић одмах по изласку из болнице, зашивене главе и са подливима, за ХРТ рекла: „Наставићу да пишем. Они нека ударају палицама, а ја ћу ударати пером.“
Аутор: Немања Рујевић
Одг. уредница: Дијана Рошчић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.