Вести
09. 01. 2014.
Пар-непар
Као што сте вероватно приметили, сваке недеље после Дневника 2, на РТС-у почињу нове епизоде "Равне Горе". Колико сам успео да пратим серију, Тито је већ стигао у Београд и за око му је запела лепа скојевка, другарица Даворјанка.
На другој страни се осећају наговештаји, како смо то некада говорили на часовима историје – братоубилачког рата.
О серији су полемике почеле још пре емитовања, јер је постојала бојазан да се у исправљању, или новом тумачењу антифашистичке борбе – из једне крајности оде у другу. Након милиона побијених Немаца у партизанским филмовима, сада су четници добили прајм тајм – речено језиком телевизије. За сада се добро држе, није ударио брат на брата, мада се попреко гледају. Ни међу четницима нису сви исти; као у сваком рату, зачас испливају лоши људи и чине злочине. Чича за неке још не зна, а ми, гледаоци знамо. Ту је такође поштована историјска фактографија.
Но, поделе у нашем народу су дубоке и личне историје се неће променити после једне ТВ серије. То би заиста било нереално очекивање. Зато се ваљда уредништво филмског програма РТС-а одлучило да на мале екране врати стари добри партијски и идеолошки Кључ! Викенд је подељен, па су суботу добили партизани, као историјски победници, а телевизијски речено – репризе. Недеља је тако остала четницима и цео викенд имамо антифашизам у свим појавним српским облицима.
Суботом тако бију наши кроз Валтера, Мост, Неретву, Паризанску ескадрилу, експлозије на све стране, пиротехника и статисти у масовним сценама – имало се тада пара за филмске спектакле!
Недељом нешто камерније, али са истом дозом мржње према окупатору – опет наши, само са кокардама. Истини за вољу, још нису запуцали на Немце, ал ‘оће сигурно.
Проблем ипак настаје – ма можда и није проблем – кад се исти глумци, или битке појаве у оба дана викенда. Рецимо, можда не би било мудро пуштати "Ужичку републику", па да се дели народ, да не кажем рејтинг. Мислим да и за то можемо пронаћи конструктивно решење. Замислите само СМС наградну игру: препознавање Пар/Непар, Кокарда/Звезда где би гледаоци препознали глумца или аутора који се опробао у оба табора. Било је много таквих који су били и код Тита и код Чиче, само их препознајте и пошаљите име путем СМС-а. На крају циклуса Тито и Дража, (у присуству савезничке делегације), Глоговац и Бјела – извуку срећног добитника или добитницу. Награда је, нормално, наш национални ауто "фијат 500Л", као симбол националног помирења и породичних вредности, у облику величанственог ТВ шоу-програма. Серија рекордне гледаности.
За разлику од помпезне интерпретације историје, или Историје, како хоћете, уз већу или мању употребу пиротехнике, током викенда сам обишао изложбу "Леп живот", која већ месецима траје у Кнез Михаиловој. Комбинована соба, лексикон, пионирска заклетва, модни часописи, спортски успеси, црвени пасош СФРЈ, Тосца грамофон, Бреговићеве ципеле са цветним дезеном, и миллион других успомена.
Овај облик историјског сећања дешава се баш у доба ТВ дуела партизана и четника.
Баш као што су породичне историје наших грађана живе, баш ти партизани и четници, тако је и већина експоната са изложбе "Леп живот" у употреби код барем трећине грађана Београда, у целој Србији и више. Наше комшије још живе у комбинованим собама, са намештајем "високи сјај", чувају сингл плоче, старе Бурде и одећу из 50-их, 60-их и 70-их. Наш проблем, или усуд, јесте у томе што паралелно живимо у својој историји и својој садашњости, без јасне границе и дистанце.
Једина разлика између ТВ издања партизана и четника по принципу пар-непар и изложбе постаће вам јасна ако уместо експоната обратите пажњу на реакције посетилаца. Уместо мучних сцена клања, рата, погибије, надахнутих историјских монолога и опште поделе, људи које сам видео на изложби имали су непрекидно осмех на лицима, као да су срели рођаке или пријатеље које годинама нису видели.
Наша историја је лична, обојена личним искуством, ван сфере идеологије, историјских процеса и категорија победе и пораза. Победили смо ако смо ту историју прихватили са свим њеним вредностима и заблудама, заносима и разочарањима, а она је, према осмесима људи, заиста постала део колективног сећања. Није то само носталгија, жал за младошћу или југословенство, то је сећање на време када је Живот био важнији од Историје. Да ли је и данас тако – одлучите сами!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.