Вести
09. 01. 2014.
Отворено писмо
Пораженима и исмејанима биће потребне године да се опораве од фијаска пред велелепним жиријем и пред милионима мање-више крвожедних доколичара који ем гледају туђе муке на телевизији ем својим гласовима преко мобилних одлучују о исходу окрутне утакмице.
Гласање путем мобилног да неко излети са Фарме (коју бих такође искоренио) зар није замена за палац којим су гледаоци у арени захтевали од победника да пораженога на њихове очи докрајчи или, ређе, да му поштеди живот. Ух, далеко изгледа ја одох, зашто би такмичење међу певачима било свирепије од ма ког другог надметања, зар и тенисери не доводе себе до крајњих својих граница, зар и за њих није опасно да се толико напрежу, секирају, боје, кају, оштре, љуте на себе, на властити метаболизам, на ветар, на шљаку – зашто бих такмичења певача малолетника ја такорећи забранио?
Па не такорећи, него бих их ја те контесте баш укинуо као перверзне, нездраве и за саму публику, укинуо бих их као неморалне, јер наносе још непроцењену штету младежи, гладној доиста славе, успеха и новца. Да, као што смо учили да рани капитализам није презао ни од израбљивања деце, тако и савремени капитализам уз родитељску свесрдну колаборацију злоупотебљава малолетнике.
Данас је отмено казати "ја телевизију не гледам и не подносим", па ипак, немојте рећи како нисте никад натрапали на емисију где певачи, по правилу млади и непознати, покушавају да својим гласовима, музикалношћу и харизмом надмаше такмаце. И да превасходно оборе с ногу блазирани жири, узохољене естрадне уметнике који нису прошли такву голготу и који би се угрували још и много више да су се у својој младости и у својим заборављеним прапочецима нашли на тако суровој, планетарној аудицији.
&
Ово је та и та, долази нам из околине Бихаћа, има четрнаест година, та и та онда на матрицу коју прима преко слушалица отпјева то што је припремила, а већ од првих њезиних речи и тонова публика и жири се узбуђују ишчекујући са подједнаком знатижељом и радошћу ма коју крајност: да мала заблиста и да се покаже као чудо из не знам Поткозарја, или да потпуно забрља и послужи као боксерска врећа појединим члановима жирија.
Разуме се да телевизија не хвата ту нејач по двориштима и ливадама, млађарију у Београд доводе родитељи, који су већ гледали све то на телевизији и научили су своје улоге, како се премире у бекстејџу, како се плаче, како се стрепи, како се крше руке, како се брине и како се нада.
Препоштена камера хвата све то и сервира нови жанр: породични кич. Гледајте како родитељ слави успех свога чеда, гледајте како га не одбацује ни ако је певало горе неко икад и горе него ико те такмичарске вечери, погледајте мајку како гледа у небо тј. у плафон бекстејџа – како смо живели без ове речи толике деценије? – јер ниједан члан жирија не притиска тастер и не даје никакву наду да ће се завеса успеха (завеса живота?) подићи; тек ако свих петоро судија сматрају певање достојним или прихватљивим, такмичар иде как се вели даље, све док не постане Први глас Србије, Звезда Гранда или не знам ни ја шта.
Ако певач-кандидат уђе у наредно коло, фамилија у бекстејџу слави исто као што су славиле претходне успешне фамилије, све су фамилије срећне на исти научени начин, а несрећне су свака на свој; ако ли пак певање не доживи ни пуно признање ни презир, ако се порота подели и завеса се подигне само до струка солисте, предмет доспева до највише инстанце, до двоје чланова негдашњег "Слатког греха", који су нешто као Уставни суд или онај у Стразбуру. Док се чека њихов небески вердикт, камера хвата родбину, напетост је као кад у америчком филму осуђеника одводе на електричну столицу: хоће ли минут пре смакнућа гувернер телефонирати и обуставити извршење смртне казне, или гувернер није чуо свој будилник, ако га је уопште и навио!
Разуме се да музичко гладијаторство и јавно трагање за златним гласовима нисмо ми измислили, измислио га је капитал. Који не преза ни од чега и коме ниједан начин долажења до новца није мрзак: порив људи да изађу из анонимности и из сиромаштва комбинује са ништа мање снажном жељом публике да се наслађује пратећи уживо нечију борбу за опстанак. Капитал је домишљат, он гледаоце преображава у поротнике, они одлучују о опстанку и пропасти, ако само имају телефоне и ако им није мрско да за учествовање у пороти плате, јер сваки СМС кошта.
Кич дакако тражи што снажнији контраст, победница натјецаја не треба да пева "Некад цвале беле руже", па ни "Хеy Јуде", не, она пева оперске арије, а замислите, чисти неке малтене нужнике! Не треба нам дакле ни певач који је завршио музичку школу, од њега се добро певање и очекује, задатак певачких такмичења је да пронађу бисер на Ади Хуји и да поправе вековну неправду коју живот наноси талентованим баксузима, а ради се само о експлоатацији људске наде и таштине.
&
Певање је непрекидно губљење и враћање самопоуздања, то је мото мог научног (добро, де: стручног) дела које је додуше у заметку, али зар нису новине некоћ објављивале и понеки роман у наставцима, да би се тек доцније појавила књига?
Дакле: наставиће се.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.