Вести

09. 01. 2014.

Аутор: Бранко Росић Извор: Недељник

Чико, је ли сав овај киоск твој?

Одбацујући типовање терминологије, или, да ли се ради о цензури или аутоцензури, као последица обе јавила се медијска униформност у Србији.

 

Таблоиди су продужена рука, или боље речено шамарчина владајућег естаблишмента који њима одваљује пљуске таргетираним противницима. Њима се хорски одваљује по лобањама, откуцава тајминг до затворчине, пребројава плен...

Они гину у папирној верзији Колосеума јер се и српски плебс није одмакао даље од крвожедности и љубљења гиљотирања зликоваца због којих нема кинту. А и Сулејман сече главе у серији па зашто се то онда не би радило и у новинама, а и животу. Суштина ствари је таблоидно недодирљива. Такође, садашње прилике искључују могућност да би било који штампани медиј објавио неки српски Викиликс.

Постоје ли забрањене ствари у Србији? Да ли би се данас, као некад, приносили филмови председнику и премијеру па ови у кућном биоскопу одлучивали шта може народу да се приказује? То да Николић, Вучић, Дачић у папучама и на приватној пројекцији гледају неког новог „Пластичног Исуса“, и онда им испада есцајг на председнички таписон невероватно је баш као и што је немогуће да иста екипа одлучи шта то народ треба да гледа.

И неколико контроверзних изложби у последњих неколико година, попут оне са геј апликацијом Исуса у ЦЗКД, или она, недавно, кад је у Културном центру Београда приказана поставка која се бави злочином припадника „Шкорпиона“ над албанском породицом, више је била повод за десничарски улични хепенинг и демонстрације него за официјелну забрану које не да није било, већ је експонате обишао и сам премијер, као и сви они који су одвојени од стаклених врата позивали на помирење. У Србији је све дозвољено, или ништа није забрањено, или...

Њузнетовска Вучићева „жалопојка“ над медијским ембаргом вицепремијерске свадбе, као и прегревање фејсбука у дану венчања био је повод за многе да изјаве да у Србији цензура ипак шљака. Кад је, само неколико дана након тога, с програма радија Б92 скинуто јутарње „Разгибавање“, а убрзо и сам сајт емисије дилитован до беле стране, теоретичари цензуре на једној вечери у БГ ресторану рекоше да некадашњи министар информисања показује некадашњу форму.

Ипак, они оригиналнији, на истој тој вечери, изјавише да су све то будалаштине и да се права цензура у Србији ваља на другу лопту. А шта је та права цензура? Па рецимо да док нација глође занимање за идентитет вицепремијерске младе и разлозима за отклон из етра два радио несташка-зорњака, нигде се не могу прочитати вести о катастрофалној економској ситуацији коју замагљују зашећерени извештаји о, тек што није, побадању кранова у руинирану Сава малу и градњу Менхетна на доковима Београда.

Они који су у предновогодишњим данима протезали ноге, и то после велике паузе, у дистрикту београдске Кнез Михаилове, могли су се запањити сабласно мрачним стакленим излозима замандаљених радњи у делу града у коме би требало да очи прегоревају од шљаштеће робе и неонских реклама.

Да ли јахачи магле одлично продају причу кад сугеришу да је цензура кад не објавите вест за џет-сет страну, а не и кад прећуткујете податак да ће јавни дуг земље, према проценама Тхе Ецономиста, вероватно прећи и 70 процената? Да ли је слобода кад можете да напишете да политичар има љубавницу, али не и да је држава убијала, па то мора да уради лично... О каквој онда цензури можемо говорити? Зашто би се неким филмом или изложбом дуплирала идиотска епизода с „Пластичним Исусом“ који, кад су се скинуле идеолошке оплате, и није имао чиме забезекнути тинејџ ере којима су тековине радних акција Брчко-Бановићи равни митовима о Вајату Ерпу. Цензура је кад се телевизије утркују која ће убризгати више доза Сулејмана који је са својим харемским папучама и лепотицама постао „домаћа животиња“ која гризе проблеме српских домаћина. Или је цензура даноноћно шамарање ријалитијима у којима више не знаш кад се смркло или смрачило на „Фарми“ и кад је једна сезона завршена и почиње друга?

Воја Жанетић, предавач на Факултету за медије и комуникације, прича шта представља данас цензуру у Србији и објашњава у којој смо фази цензуре: „Да не бисмо преписивали историјске податке с Википедије, цензура је увек служила да се не каже или истина или цела истина или ништа друго осим истине. У доказном поступку пред судом јавности, цензура је увек била против истинољубивих, било да су они тужиоци или тужена страна. Те је тако и данас свуда, па и у Србији. Чак не може да се каже ни ‘поготово у Србији’, јер за земље где Вођиног течу или тетку прогута мрак за један дан, или за земље где службеници за масовно прислуш кивање траже азил у Русији, Србија је светионик слободе говора и штампе. Најопаснија фаза цензуре је она у којој не цензуришу цензори, него аутори, самоиницијативно и без консултације са цензорима. У последње време Србија поново почиње да улази у ту фазу, а морала би што пре да престане, јер је истина нужни предуслов да нам буде боље и да будемо ефикаснији земља и друштво“, дешифрује Жанетић цензорски дарвинизам у Србији. Професор на ФДУ Александар С. Јанковић сматра да је у односу на прошла времена аутократије и псеудолибералног социјализма, цензура променила форму али не и садржај. За разлику од Пољске или Чехословачке, кад је седма уметност у питању, постоје десетине филмова који су били цензурисани, односно забрањени све до плишаних револуција.

„Код нас је званично био забрањен само један филм - ‘Пластични Исус’, незванично мало више, али је прича у вези с њим слична начину на који је Броз 1968. рекао да су студенти у праву и да међу њима има макар 70% поштене интелигенције коју смо запустили. Знамо шта се после десило.

Онда је постојала медијска политика која је била јасно прецизирана, па је аутоцензура била доминантан облик цензуре. Једноставно се знало о чему не сме да се пише ако већ не желите да вас прогута мрак. Данас не постоји медијска политика, влада један хаос који се може пре назвати медијска клоака. У овом свету постоји прећутни договор о светим кравама, да ли по тајкунском већинском власништву или интересу ‘ја теби ти мени’, али јасно је да су последњих месеци постојале гласине о неким јавним политичким личностима које живе искључиво као кулоарски трачеви а не као медијска вест. Да ли је у питању врхунски медијски спин или доказ да цензура постоји, остаје да се просуди и систематизује. Ерго, данашњи степен цензуре у Србији се може назвати постпостмодерна медијска цензура регионалне профаности и префињености“, сматра Јанковић.

Он се сећа медијских цензура из осамдесетих. Зашто ПГП РТБ није имао храброст да објави албум „Солунске песме“ са ћириличним насловом, па је ту част добио загребачки Југотон? Зашто није оживела првобитна идеја Идола да омот за

„Одбрану и последње дане“ буде фреска Белог анђела из манастира Милешева? Зашто се песма „Маршал“ са тог албума зове „Последњи дани“? Зашто је фамозна реченица Нелета Карајлића „Црк’о маршал“ - мислио је на појачало - бенд Забрањено пушење замало коштала каријере?

„Ипак, фетиш културних табуа је седамдесетих, а поготову осамдесетих био потпуно другачија звер него данас. Данас постоје контроверзни културни феномени које публика углавном не вреднује уопште. Цензура углавном да и не постоји. Ту је главни замајац био мастермајнд Слободан Милошевић који је деведесетих пустио културу да се паралелно одвија не придајући јој икакав значај, и тиме је деградирао и маргинализовао и, најважније, показао колико је либералан, па културни посленици нису могли да кажу да је нека представа забрањена, а о филму и рокенролу да и не говоримо. Свега је било, али није било публике“, каже Јанковић.

Отуда су поједина уметничка дела улазила у терминологију ексцеса, али не и под цензорске маказе. Горепоменуте две изложбе биле су медијска медијска роба јер су флертовале са скандалом, а о представи „Зоран Ђинђић“ наклапале су бабе које су од позоришта укњижиле само „Сумњиво лице“ одгледано на некој матурској екскурзији у Београду. Култура нема цензоре, што јој аутоматски прибавља и статус робе другоразредног значаја за политички естаблишмент. Ако су политичари у Србији, за медије и јавност, шетали наоколо блиндираног шлица, важила је и једна друга ствар, прећутни џентлменски споразум, а то је да се не дира конкуренција по питању приватног живота. Ако је неко заиста „полудео“ од љубави па се попут Мрке јави као добровољац за лифестyле лове сторy, то је ОК, али из чиста мира опалити по нечијој љубавници - а, не, не, не...

Познојесењи или ранозимски случај нове девојке Драгана Ђиласа прекинуо је традицију, па је ударање испод појаса поличара ушло у таблоидни фолклор, тако да ни стара народна радозналост „Кога они љубе“ није могла заобићи ни Вучића.

Пре тога је и експрезидент Тадић транжиран као особа која је током предизборних кампања направила бар туце беба, а једну шета у мандату одвикавања од Андрићевог венца. О том таблоидном таргетирању несташних политичара говори Александар С. Јанковић:

„Мислим да је овде присутна само демонстрација силе а не и проблематика да ли неко има љубавницу. Неком тајкуну који има овај медиј било је у интересу да опљуне другог тајкуна који има онај медиј, па се Ђилас нашао као погодна мета за раскусуривање неких ниских побуда.

Генерално сам мишљења да било који политички-секс-љубавница скандал није сам по себи сврха већ средство“, каже Јанковић.

Професорка ФПН Неда Тодоровић подсећа да је цензура појачана у временима ратова и криза под изговором да је знање моћ у рукама непријатеља, а да власт најбоље зна шта је јавни интерес. Зато су нацисти смртном казном кажњавали слушање савезничког радија за време Другог светског рата, а актуелне западњач ке демократе, без комплекса да ће деловати као сви ауторитарни режими, Асанжа и Сноудена претварају у таоце.

„Слободан приступ информацијама прва је степеница удаљавања од цензуре. Способност медија да се одупру притисцима државе (политике, менаџмента и маркетинга) која тежи контроли изреченог, други. Што је друштво сиромашније, медији (новинари) су немоћнији и спремнији да продају душу за шаку долара, евра, динара. У биткама за преживљавање прва страда слобода изражавања.

Данас се цензура, аутоцензура и пропаганда претварају у сторителинг (причање прича), а модерни медији се, како каже Кристијан Салмон, претварају у машинерију за производњу прича и форматирање ума. Управо смо сведоци како скретање пажње грађана с реалних животних проблема (сиромаштво, незапосленост, примитивизам, насиље) на ‘догађаје’ са ‘Фарме’ или из ‘Великог брата’, на ‘личности’ са естраде резултира инфантилном регресијом (па зар нисмо одрасли уз видео-игре?) која је крај сваког критич ког мишљења. Фикција се претвара у стварност, у најбољој традицији манипулације из времена агитпропа и стаљинизма. Сведоци смо како је и грађанин глумац добродошао на позорницу модерног спектакла, у свет свеопште симулације“, каже професорка Тодоровић која и тајну успеха свих актуелних председника и премијера сврстава под сторителинг.

О актуелној фази цензуре коју Воја Жанетић назива аутоцензуром, говори и новинар ХРТ Александар Станковић. „Не знам јесам ли се ја изборио за ту привилегију или ми је дата, али ја стварно радим по сопственој савести, уважавајући туђе сугестије ако су добронамерне и паметне. И знам да људи у мојој околини могу тако да раде ако желе. Сад, друга је ствар постоји ли аутоцензура, јер се млади људи данас боје за свој посао, и држе се онога ‘не дижи главу да ти је не би одрезали’. Проблем је кад вас позове газда за којег радите, јер тада немате ту слободу. Храброст је индивидуална ствар, или је имаш или немаш, не можеш то да развијеш, то је карактерна особина. Не верујем да је тих карактерних особина данас мање него што их је било пре двадесет или тридесет година. Е сад, колико околина награђује људе који имају храброст да дигну главу...

То је она прича - данас може да се каже све, али не знамо шта бисмо с том слободом“, прича Александар Станковић за Недељник.

Одбацујући типовање терминологије, или, да ли се ради о цензури или аутоцензури, као последица обе јавила се медијска униформност у Србији.

Таблоиди су продужена рука, или боље речено шамарчина владајућег естаблишмента који њима одваљује пљуске таргетираним противницима. Њима се хорски одваљује по лобањама, откуцава тајминг до затворчине, пребројава плен... Они гину у папирној верзији Колосеума јер се и српски плебс није одмакао даље од ретро крвожедности и љубљења гиљотирања зликоваца зликоваца због којих нема кинту. А и Сулејман сече главе у серијском програм, па зашто се то онда не би радило и у новинама, а и животу. Суштина ствари је таблоидно недодирљива.

Такође, садашње прилике искључују могућ ност да би било који штампани медиј објавио неки српски Викиликс. О томе говори и Александар С. Јанковић.

„Мислим да ниједне српске новине то не би објавиле. До вишестраначког живота постојале су мање или више досадне новине. Кога Политика смара, он купи Експрес Политику. Деведесетих су све новине почеле да имају прецизан идеолошки идентитет. Сећам се да сам крајем осамдесетих обожавао да читам НОН, духовит, оштар и аналитичан политички магазин. Како је кренуо страначки живот, НОН је постао гласило Нове демократије. То је чудо колико смо у другој половини осамдесетих имали алтернативну прес сцену: НОН, новосадски Став, Полет.... и све је то сад скроз заборављено. Документе Викиликса код нас треба да објави нека мала независна издавачка кућа, као самиздат књигу. Медији су унисони, униформисани, има их превише И, као ни у рокенролу, ни у медијима нема више опасности. Видели смо свачији полни орган, више ништа није занимљиво. Још увек покушавам да схватим ко код нас чита Глорију, ко чита Сторy, а ко Хелло кад су то исте новине. На крају, ако се чак и појави неки штампани медиј, као Недељник, на пример, који заиста има оштрицу и другачије мишљење, да ли је до тога некоме заиста стало осим имагинарном кругу интелектуалне двојке?“, сматра Јанковић.

О истој (не)храбрости српских медија да своје странице пресвуку прљавим вешом, али не „made in“ старлета, говори и Воја Жанетић:

„Сваке би новине објавиле делове Викиликса, али само оне који се односе на податке о противницима оних који новинама заиста управљају. Не могу да се сетим ниједног српског или балканског медија који би се добровољно пријавио да објави све делове неког идеалног Викиликса, који ништа и никог није изоставио.

Узгред, мислим да би најинтересантнији српски Викиликс био онај о медијима. Да ли би се, рецимо, ваша редакција, али ‘ајд онако искрено да ми одговорите, пријавила да тако нешто објави без цензуре?“