Вести

09. 01. 2014.

Аутор: Вељко Миладиновић Извор: Недељник

Кога је све убила служба

Случај Јосипа Перковића и признања Александра Вучића да држава стоји иза убиства новинара Славка Ћурувије само је још један доказ колико су Удбине методе до атентата на Зорана Ђинђића биле присутне овде. И како су увек први страдали они који су томе покушали да стану на пут. Или су о томе писали. Случај Јосипа Перковића само је наизглед хрватски проблем. Није тешко замислити да се Александар Вучић лако препознао у улози хрватског премијера Зорана Милановића коме се зноје руке пред Ангелом Меркел јер у његовој држави очигледно нема довољно политичке воље да се отворено осуде злочини које су тајне службе чиниле управо у име државе.

 

С те стране се и изјава Александра Вучића да је Славка Ћурувију убила држава, може тумачити по народној мудрости „боље спречити него лечити“, да се с отварањем преговара с ЕУ Србија не нађе у сличној ситуацији као Хрватска по уласку у Унију.

Јер, најважнија фигура ЕУ Ангела Меркел није се појавила на прослави уласка Хрватске у ЕУ управо зато што ова држава опструира испоручење бившег функционера ДБ Јосипа Перковића, који се пред немачким судом сумњичи као налогодавац у убиству хрватског дисидента Стјепана Ђурековић а 1983. године.

Иако је Хрватска усагласила законе како би могла да га испоручи (који је 1. јануара ступио на снагу), Перковић је одмах пуштен на слободу, а из Берлина су већ кренуле опаске да је очигледно пуштање Хрватске у ЕУ била грешка. Проблем Србије може да буде тај што је „случај Ђурековић“ само један у низу нерешених убистава у име државе, а бриселске фрустрације се врло лако могу прелити и на оне који управо почињу преговоре.

Али, још увек не показују решеност да се суоче са свим државним злочинима из прошлости.

„Ово је велико упозорење за Србију. Србија још није отворила досијее тајних служби и утврдила кривце за мрачне злочина иза којих је стајала држава. Овако ће се тај проблем решавати у Бриселу“, каже за Недељник председник СПО Вук Драшковић, најгласнији заговорник „отварања тајних досијеа“, својевремено и сам опозиционар на мети ДБ.

„Случај Ђурековић отвориће и то питање да је главни стуб мрачне службе која је чинила злочине становао у Београду, одакле су стизали налози не само за ту ликвидацију, него за стотине ликвидација у иностранству, али и у земљи.

Отежавајућа околност за Србију је и то што упорно одбија да спроведе обавезујућу препоруку Парламентарне скупштине Савета Европе о осуди злочина комунистичког режима. То је поштовала чак и руска Дума, која је злочине КГБ назвала злочинима, убиство царске породице назвала злочином, осудила је и убиство 20.000 пољских официра у Катонској шуми.

А овде код нас нико није осудио тај јединствени идеолошки холокауст у Источној Европи. Сви комунистички злочини после Другог светског рата превазилазе злочине почињене у свим државама источне Европе, укључујући и Русију“, каже Драшковић.

На Вучићеву изјаву да је држава убила Ћурувију, надовезао се и премијер Ивица Дачић рекавши да је „део државног система“ убио и бившег премијера Зорана Ђинђића. Проблем је, међутим, што се на сва та убиства гледа као на појединачне случајеве, а не као на последицу једног система у ком смо живели, који има вишедеценијске корене и утицај на обликовање друштва у ком живимо. И што нема систематског „отклона“ према тим злочинима, па чак ни кроз неку формалну парламентарну резолуцију. А све то може да дође на наплату.

„Ми већ имамо пресуде да је држава убијала. Суд је већ утврдио да је држава убила Ивана Стамболића, да је држава организовала масакр на Ибарској магистрали. Држава стоји иза свих других убистава. Држава стоји иза убиства Даде Вујасиновић, држава стоји иза убиства судије Симеуновића. Не заборавимо да држава Србија стоји иза многих убистава на Косову и у Босни“, прича Драшковић.

Наш саговорник ће рећи и да није случајно што је бивши шеф ДБ Радомир Марковић недавно припретио да може да проговори о многим стварима које зна.

Осим случаја убиства новинара Славка Ћурувије, држава Србија ће морати да се суочи с многим другим случајевима у којима ће наићи на „своју“ одговорност. Драшковић подсећа на случај судије Небојше Симеуновића, који је у октобру 2000. године одбио да изда налог за хапшење рудара из Колубаре, који су се побунили против Слободана Милошевића, а последњи пут је виђен 6. новембра 2000.

Његово тело је месец дана касније нађено на обали Дунава између хотела Југославија и Ушћа. И данас се не зна ко га је убио, мада његова сестра Јелена тврди су га убили припадници Државне безбедности, који су га претходно отели из стана и држали у приватном затвору.

Поред новинарке Даде Вујасиновић чије се убиство одавно већ приписује рукопису српског ДБ, мистериозно је убијен велики број полицијских службеника. Пуковник Милорад Влаховић, помоћник начелника криминалистичке службе СУП Београд, убијен је марта 1999. испред Спортског центра Кошутњакснајпером. Није откривено ни убиство Павла Булатовића, савезног министра одбране у ресторану Рад, фебруара 2000. Високи службеник ДБ Момир Гавриловић убијен је на Новом Београду 3. августа 2001, након што се састао с председником СРЈ Војиславом Коштуницом.

На претпетоокотобарској листи убијених је и Зоран Тодоровић Кундак, генерални секретар ЈУЛ, и Жика Петровић, генерални директор Јата. Не постоје званична разјашњења ни за убиства Радована Стојичића Баџе, начелник Ресора јавне безбедности МУП, убијеног 10. априла 1997. у једном београдском ресторану.

Међу онима који су убијени после 5. октобра је и Зоран Ристовић Прика, припадник ЈСО, крајишки Србин којег је пратила репутација хладнокрвог убице.

Његово тело нађено је почетком јула 2001. у Кошутњаку. Он је важио за хладнокрвног убицу. Колико су сва убиства увезана, илустује то што се управо за њега говоркало да је убица Славка Ћурувије, чиме се затвара круг пакла тајних служби Србије. Али, то је само један круг пакла.

Вук Драшковић каже да је отварање тајних досијеа неопходно управо како би се расветлило целокупно деловање тајних служби на овим просторима од Другог светског рата до данас, како злочиначка машинерија не би остала у сенци појединачних злочина. Случај Јосипа Перковића, иако се радило о југословенској служби, сам по себи, неће имати реперкусије на Србију, иако се радило о југословенској служби, која је радила по истим методама које су касније наследиле хрватска и српска државна безбедност. Али, случај тог „хрватског убиства“ Стјепана Ђурековић а и злочине српске државе треба посматрати кроз исту призму суочавања с прошлошћу. Поготово што и из Титовог времена српске службе на души носе небројено политичких противника који су животима платили само зато што им се нису милили петокрака и Маркс. О методама коју је Служба државне безбедности у Титово време користила за убијање својих идеолошких противника, хрватски новинар Жељко Паратовић је написао:

„Срби су ангажовани за убијање Срба, Хрвати за Хрвате, муслимани за муслимане. Једино за Албанце није важило то правило, јер чак ни Удба није могла да пронађе Албанца који би пристао да убије другог Албанца.“

Кад је пре две године централно место у медијима бивше Југославије заузео Драган Паравиња, серијски силоватељ осуђен на 40 година затвора, врло брзо се његово име увезало с нерешеним убиствима с врелог политичког асфалта деведесетих година у Србији.

Хрватски „тисак“ је писао да су српски истражитељи уверени да би његова повезаност с убиством новинарке Даде Вујасиновић могла отворити решавање читавог низа других случајева убистава на подручју Србије. Навођени су и делови дневника Ратка Младића у којима је записано да су Даду Вујасиновић убили Мићо Станишић, Душан Маловић и Горан Вуковић Мајмун - вођа „вождовачког клана“.

Временом је етикета сарадника Удбе прилепљена на све главне актере филма „Видимо се у читуљи“ и оне који им природно припадају. Сретен Јоцић, познатији као Јоца Амстердам, који је осуђен на 15 година због подстрекивања на убиство Горана Марјановић а, званог Гокси Бомбаш, у својој одбрани је рекао да му је неко из врха државе пружао заштиту до 2001. и да је због „патриотских послова“ добијао упутства из владе, ДБ и КОС током деведесетих.

Сматра се да је током осамдесетих година савезни секретар унутрашњих послова Стане Доланц на велика врата у службу увео великане подземља, али је мање познато да је Аркана, кога ће касније власт послати међу Делије, да контролише навијаче - и уместо против власти да их усмерава на ратиште - у посао службе директно увео један генерал ЈНА који је иначе сваке недеље фудбалске утакмице гледао из ложе стадиона ЈНА.

О методима Удбе некадашњи шеф Центра за организацију југословенске обавештајне службе у свету Антон Духачек међу првима је отворио душу:

„Имали смо своје агенте у свим организацијама екстремне емиграције, у свим земљама Запада и на свим континентима. То је светски олош који је радио за све обавештајне службе света. Били су спремни да убију и рођену мајку за ситне паре“, наводи Антон Духачек.

Убиство српског емигранта и патриоте Драгише Кашиковића у Чикагу 1977. године, сигурно је најупечатљивије политичко убиство Удбе ван државе. Његово тело је било избодено 64 пута, чело и један образ били су му потпуно смрскани, а с њим су убили и његову деветогодишњу пасторку Иванку Милош евић, која је задобила 54 убода.

Чикаш ка полиција никад се није суочила с таквим злочином, а готово сви амерички коментатори су то оцени као политич ко убиство у које је уплетена југословенска тајна полиција. Домаћа штампа по шаблону је писала „о још једном крвавом обрачуну унутар екстремне антијугословенске емиграције“.

У Америци је 17. августа 1977. у Герију (Индијана) убијен Богдан Мамула. Годину дана касније, 27. децембра 1978, у близини града Бафало, Борислав Васиљевић је пронађен мртав у свом аутомобилу. Убијен је и Андра Лончарић, вођа српске организације СОПО, којој су припадали чувени Никола Каваја и Бошко Радоњић, као и поп Стојиљко Кајевић. Лончарић је убијен секиром, а глава му је била пресечена на два дела. У Минхену је тако 1969. убијен Ратко Обрадовић, који је уређивао један антикомунистички лист, а крајем исте године у Шведској је убијен Сава Чубриловић, који је радио за лист Српска борба.

Ни западне полиције, ни ове у отаџ бини, никад нису званично утврдиле разлоге смрти истакнутих емиграната, а редом су по истом обрасцу „падали“ један по један. Једини Удбин убица за ког се сазнало јесте извесни Здравко Трбић, који је извршио атентат на Бору Благојевића, предратног капетана и припадника четника Драже Михаиловића. Саво Ракочевић, познати српски сликар и један од најзначајнијих српских емиграната у Америци, такође је долазио у сукоб са Удбом. Он каже:

„Анализирао сам с ким се и на који начин служба обрачунавала. Зашто су гинули баш ти људи који су гинули? Зашто није гинула прва генерација емиграната који су били гласнији у антикомунизму?

Дошао сам до закључка да су највише ударали на интелектуалце који су водили емигрантске новине, али који су пре свега били искрени словенофили. То су они емигранти који су чврсто били везани за словенско-православну традицију српског народа. Код њих је антикомунизам долазио као последица тог уверења. Они су били најопаснији за режим. Та убиства која нису доказана. Али сва су повезана и по правилу су извршиоци остали непознати. Било их је много.

У Минхену је 1969. убијен Ратко Обрадовић, који је уређивао један антикомунистички лист. Негде крајем исте године у Шведској је убијен Сава Чубриловић. И он је био значајан политички емигрант, радио је за лист Српска борба. У Бриселу је убијен Бора Благојевић, човек који је у емиграцију дошао из рата. Био је велики антикомуниста. Њега су и раније покуш али да убију, и тада је једини пут откривено да је Удба наручила убиство. У Белгији је убијен и Петар Валић, уређивао је новине Васкрс Србије. Убијен је за време ручка у свом стану. После годину дана убијен је Миодраг Бошковић, један чувени трговац антиквитетима“, каже Ракочевић.

Вук Драшковић каже да у причи о убиствима и злочинима иза којих стоји држава не сме да се заобиђе ни судбина идеолошких непријатеља непосредно после Другог светског рата.

„Све је то иста комунистичка школа. Деценијама су у Москви за злочин у Катинској шуми говорили да су тај злочин починили Немци, да би се испоставило да су ти Немци били КГБ-овци. Сетите се Комисије Срђана Цветковића која је утврдила десетине хиљада невино побијених жртава комунистичког режима, укључујући једну малу Сребреницу у Лисичјем јарку. Је ли се неко због тога овде узбудио? Не. Код нас чак ни Црква није реаговала на та открића. Овде доминира ругање убијенима, као да смо заљубљени у комунистичке злочине. Србија је прекривена тајним гробницама невиних цивила.“