Вести

03. 01. 2014.

Аутор: Ана Радмиловић Извор: БалканMагазин

Морам да радим, стално, непрестано

Јелена Петковић најмлађи експерт за Косово међу новинарима: Фер новинар је онај који не злоупотребљава саговорнике и колеге

 

Новинарка франкфуртских “Вести”, Јелена Петковић, 20. децембра добила је награду “Лаза Костић”. Због бројних текстова и репортажа са Косова, УНС је доделио награду овој младој новинарки у исто време када и Милени Марковић из Вечерњих новости, затим постухумни награду за животно дело Александру Тијанићу, награду “Богдан Тирнанић” Мирославу Лазанском за коментар године и награду “Димитрије Давидовић” Будимиру Ничићу, за уређивање најгледаније емисије на српском језику на Косову, “Слободно српски”.

Образлажући због чега је фер да награду “Лаза Костић” добијеш ти, колеге су углавном (чега у цитатима образложења нема онолико колико у образложењима) наводиле твој, несумњиво специфичан, рад на Косову. Нерадо причаш о томе, али Косово си упознала пре него што си почела да о њему пишеш. Бавила си се и хуманитарним радом. Да ли можеш читаоцима Балканмагазина да кажеш понешто о том раду, па да пређемо на теме о којима ћемо лакше причати?

- Заправо, на Косово сам прво дошла туристички. То је било у време када сам била дете, и пре почетка свирепог црнила. А то што се зове хуманитарни рад - мислим да је природна потреба да се помогне ономе ко нема, макар то био пакет са храном или одећом коју си прерасла, или текст о људима који без струје и грејања у сред зиме живе међу језиво леденим зидовима “Лахора” на Брезовици.

Текст који пошаљеш милион пута на мејл политичарима који у скупим оделима седе у топлим скупштинским салама или ресторанима и млате о судбини тих истих људи. Деси се да ретки међу њима понекад позову члана своје партије “у локалу” и нареде да се невољницима однесе пакет помоћи. Дакле, хуманитарни рад је некако дошао заједно са новинарским ангажманом. О свима којима смо посредством Хуманитарног моста “Вести” помогли објављени су текстови у нашем листу, и ту није само реч о људима са Косова. За 21 годину постојања “Вести”, наши читаоци послали су више од 25 милиона евра угроженим људима са простора бивше Југославије. Оно што сам лично радила, то је лична иницијатива и то бих задржала за себе. 

О теби се међу колегама прича као о скромној особи. Шта то заправо значи у овом послу?

-Хахахаха... да нећу далеко да догурам!

Да си мишљења да новинар не треба да буде главно лице својих текстова, са чим се све чешће срећемо, то се види. А да ли би могла да кажеш како ти изгледају медији у Србији данас? Шта ти смета, да ли примећујеш мањак слободе, има ли светлих примера...

 Могла бих у некој краћој форми, рецимо кроз роман, да ти одговорим. Шалим се, али не зато што је смешно, већ од муке. Медијске слободе има у фрагментима, медији су изложени притисцима, новинар је доведен на ниво подног отирача. Гледајући из нашег, новинарског угла, сматрам да смо сами криви. Дозволили смо да нас политичари својатају, да нас претворе у чиновнике и записничаре, у оне који трче за њима, јурећи њихове празне изјаве… Због страха од губитка посла, плате, неке друге привилегије, често упадамо у аутоцензуру. Има, наравно, и оних који нису такви, али не могу да се правим да сам изнад свега и да не осећам колективну кривицу. Реално, већина је чињењем или нечињењем издала професију и начела у која се више и не кунемо него их цедимо кроз зубе. Опет, да нема изузетака, светлих примера, не бисмо имале шансу ни да водимо овај разговор…

Навела си, као своју девизу, изреку која каже да (парафразираћу) ми нисмо оно што постајемо неким чиним, инцидентом, већ смо оно што се у нас понавља. Да ли те ова, ретко цитирана и парафразирана изрека подсећа на неку одређену појаву, мотивише те да увек дајеш свој максимум или си је цитирала мислећи на многе који овај тежак захтев не могу да испуне? Укратко, зашто баш та изрека?

Новинарство је пракса. Нисам ни превише паметна, ни превише талентована, ни лепа. Морам да радим, стално, непрестано.

Радила си за многе домаће листове. Шта је највредније што си донела с тог посла? Шта видиш као најупадљивије разлике; има ли код нас новинара, репортера, извештача који (радећи за наше медије) могу да парирају људима као што је, нпр, мени најдражи Роберт Фиск (бивши извештач ББЦ)? Који је твој, ако постоји, најомиљенији новинар? Од кога си учила и ко те инспирише и мотивише да радиш тако како радиш?

 Инспирише Дилан Дог, јер је и он као и ми, српски новинари, имао посла са паранормалним појавама. (Смех) Има сјајних новинара и код нас, и то су свима познате фаце, и с обзиром на ситуацију у медијима раде фантастично. Узмите у обзир колико потроши Би Би Си на производњу неког истраживачког пројекта, и са колико новца располажу медији у Београду.

У редакцијама је све мање новинара. Негде су чак и конференције за штампу постале одлазак „на терен“, јер су новинари у канцеларији потребни да пуне редове. Осим тога, и ми оно што имамо да ваља, не умемо да ценимо. Али, има ту још један, по мени важан проблем, што је имплеметација демократије на балкански начин. у српску јавност увела појаву – немог гласа.

Дакле, ви данас можете да напишете шта год било, да оптужујете, представљате чињенице, критикујете. Реакција ће бити никаква. Крајње је романтично размишљати да ће неки државни орган кренути да испутује тему коју сте истражили, осим уколико их упорно не зовете, а колеге не стану уз вас, па рашире тему. А ако процес и крене, најбоље су шансе да ће све то претворити у “тродневни циркус” и тачка. И на тему и на реакцију. То је страшна фрустрација, пре свега за особе о којима се пише, али и за новинара. Зато би ме помало и бринуло када би након нечега што сам написала било реакције. Прво што би ми пало на памет је – шта ли се крије иза тога?

Шта ти је, као новинару, најтеже пало? Може да буде тема, може ситуација, може период...

То је био сусрет са мајком чија су два сина нестала.

Много времена си провела радећи са фамозног терена, вероватно си једна од ретких новинарки која је због Косова учила албански језик, да ли можеш прво да кажеш на шта те асоцира тај термин „на терену“?

На Чаглавицу, Штрпце и Призрен.

Да ли ти је као младој девојци, извештачу, чињеница да си женско одмагала или помагала, шта је превагнуло?

 Хајде да одговорим овако: мој колега, фотограф Андреј Чукић мисли да нас је то неколико пута извукло из нептријатних ситуација, које сам, опет, сама проузроковала.

Када кажеш Косово, на шта прво помислиш? 

На пријатеље.

Да ли те, с обзиром да се око десет година бавиш Косовом (иако оно вероватно јесте најинспиративније на Балкану), понекад уплаши могућност да постанеш новинар једне теме?

Не. Зато што Косово није једна тема. То су људи. То нису извештаји које је наметнула политика, и серија средњегадљивих флоскула, већ особе које имају читав низ проблема и дилема, делом што живе у гету, а затим што их стеротипно жигошу као “напаћени живаљ” или као “криминалце”. Мало је медија који их представљају таквима какви јесу, у ситуацијама које им је живот донео. Чешће се тонира патетиком.

О чему би сада најрадије писала ако би ти неко рекао: „Немој о Косову“?

О култури, вероватно. То је други српски диносаурус.

Да ли мислиш да долази тај тренутак када ће писање о Косову бити све мање потребно нашем читаоцу, или да будем отворенија – нашој држави, ко год је водио?

Не знам шта под тим подразумеваш. Ако мислиш на време када ће медији престати да цитирају политичаре и њихове мисли на тему Косова, мислим да нико неће патити ако тај дан дође. Осим политичара. И стварно бих волела да дође дан да нико у Србији више не добије изборе, злоупотребљавајући тему Косова, јер сви јако добро знамо у шта се то изроди. Уместо тих политичара, волела бих да новинске стране испуне обични грађани, са својим проблемима. А не да се сетимо, рецимо, села Жач у Истоку, само када његове житеље заспу каменицама, или села Смач крај Призрена и заборављене Јаворке која тамо живи, само када неко полупа прозоре на повратничким кућама. Да се коначно напише и понешто о бендовима из Косовске Митровице, ансамблу “Венац” или рецимо малим стонотенисерима из Чаглавице.

Колико си у стању да, ван текстова, својим пријатељима „цивилима“ објасниш Косово? Је л' уопште могуће „објаснити Косово“ некоме ко је до пре неколико година мислио да су тамо само неки избеглички кампови, а онда почео да верује да је то место где живе, углавном, неки лопови и профитери?

Можда сам неколико пута у животу причала о Косову као теми. Говорим углавном о људима које сам упознала, а то је посве друга прича. Треба увек имати на уму да где год да кренете, по кафанама, редакцијама, сви све знају о Косову. Зато само кажем, карта до Грачанице је 1.389 динара (што су три, четири кафе у неком кафићу), а превоз иде четири пута дневно. Довољно да за дан и одеш и вратиш се.

Шта мислиш да ће се на Косову дешавати сада, након локалних избора, након свега потписаног у Бриселу, након ствари о којима си написала на десетине текстова, а који слуте на тзв. албанизацију оно мало јаких српских средина као што је, на југу Грачаница и како видиш Север, за пола године, годину...

И Срби и Албанци, наравно, сваки из своје перспективе, су толико пута поновили “само да нема ових из ЕУ, све бисмо решили”. Ми смо негде заиста, дошли до тачке где ти међународни фактори покушавају да се повуку и извуку из решавања српско - косовског проблема. Изгледа да се испунило оно што је Џорџ Фридман, оснивач Сатнфорд института, говорио, промовишући своју књигу – српска политика је превише компликована и нико тиме више неће озбиљно да се бави, јер су интереси за велике играче превише мали. Тако да су политичари лепо разумели - ако не раде домаћи, боље и лепше од оног што им се тражи – да, подједнако и у Београду и у Приштини, гласачима могу да саопште апослутно исту ствар, “ни Косово, ни ЕУ”.

Не бих да се бавим прогнозама и замишљањима, већ чињеницама, а оне нису довољно познате када је реч о бриселским споразумима, јер ми званично јако мало знамо и о самим докуметима који су у последње време тамо потписани. О њима се није расправљало ни у Парламету. Зато ће, верујем, и овога пута бити онако како каже међународни фактор. Међутим, постоје теме које су ван тог оквира и припадају наддржавној сфери заштите основних људских права. То су питања ратних злочина, несталих особа, узурпације имовине, заштите културног наслеђа. А ваљда је на новинарима да отварамо те теме, а не да чекамо политичаре да их се сете. И мене занима зашто многи медији, а не само шачица, не питају зашто, на пример, УНМИК никада није упутио јавно извињење породицама које су се жалиле да та мисија није урадила ништа да истражи убиства и нестанак њихових најмилијих, иако је то јавно извињење затражио панел саветодавне комисије за људска права УН. Како је могуће да се под будним оком мешовитих судских већа на Косову региструје узурпирана земља, иако је под спором? Како да се грађани ослоне на канцеларију ЕУ на Косову, када се под њеним прозором бесправно руши кућа бившег декана факулетета у Приштини, професора Ђокића?!

Где ти је пријатније, где се осећаш безбедније? Јужно од Ибра или на Северу?

Тако је испало да ми је припало да се бавим тематиком тог дела који се назива јужно од Ибра, јер у „Вестима“ имамо колеге које већином извештавају из северног дела. Осећам се безбедно, али ја тамо не живим. Нити сам преживела оно што су ти људи преживели.

Ко је личност коју си упознала, бавећи се Косовом вероватно темељније од већине који то раде, а да је на тебе оставила најснажнији утисак, да ти је „отворила очи“, је л' постојао у твом случају неки сусрет (не мора нужно са неком Врло Импортантном Персоном) после којег ти више ништа није изгледало ништа или после којег ти је „све постало јасно“?

Свачија и туга и срећа су аутентични, и свако је оставио траг. Заувек ћу памтити Благоја и Стану Которчевић које сам затекла у Штрпцу, у једној трошној кући коју су унајмили за 40 евра месечно. Њему је било 72, а њој годину дана више. Избегли су из села Гатње код Урошевца, остали без свега, а он је у тим годинама поправљао машине да би зарадио за кирију. Он је причао о својој муци, а у ствари нам одржао лекцију о љубави и поштовању. Три сата је препричавао најстравичније сцене мучења које је преживео, и све време је имао широк осмех. Бака је седела поред њега и плакала. Тек када је она изашла из собе, лице му се згрчило, почео је да се тресе и плаче. Како се она вратила, на лице је назуо осмех. Наслов текста је био “Пред женом, мушко не плаче”, а та количина љубави према баки Стани, која је тог човека држала у животу, и у злу и у горем од зла, је нешто што те натера да се замислиш. Заувек ћу се сећати и првог сусрета са мати Анастасијом у манастиру Девич и њених мудрих речи.

Шта те је, као човека, на Косову највише шокирало? Шта разочарало? Шта дало наду?

Разочара ме лаж. Тај момемат када знаш да те саговорник лаже. А наду ми да сваки пут када успемо неког да мотивишемо да некоме помогне.

Шта је то због чега ти готово да не одступаш од теме „Косово“ тако дуго? Шта те највише вуче на то место (осим приватних контаката), да преформулишем, је л постоји још нешто што ниси схватила па се упорно враћаш „на место злочина“ по то, несхваћено?

Новинарство је мисија. То је процес. Нема крај. Само ти станеш, а неко други настави.

Да ли би, као извештач, прихватила посао ратног репортера са неког далеког ратишта и да ли је професија „ратни репортер“ ствар која те привлачи или те је случајно снашло Косово, где си постала нешто између послератног извештача и извештача с места где некакав рат перманентно траје?

Рат је највеће зло. И ако је то зло једини апарат за решавање проблема, онда смо ми, а вероватно јесмо, цивилизацијски оманули. Не бих волела да икога задеси такво зло. Лично не верујем чак ни у мировне војне мисије. То је оксиморон. Мир и оружје не иду заједно.

Ако не би била новинар, шта би најрадије изабрала да радиш (осим да шеташ куче)?

Да сам талентована била бих писац, али нисам. Не остаје ми ништа друго, до да будем новинар.

Добила си награду која носи име једног од највећих српских песника и стваралаца. Ко су твоји српски песници, ко писци, шта читаш кад нађеш времена?

Иво Андрић, Меша Селимовић, Борислав Пекић... и то је већ познат низ чијем савршенству човек природно тежи. Али, читам свашта. У последње време када хоћу да се смејем узмем па читам Алека Попова. А веровала или не, најчешће читам речник Матице српске из 1961. године и Правопис. То топло препоручијем колегама.

Када си одлучила да упишеш ФПН чему си се надала? Шта си желела да радиш? Баш ово или...

Тај факултет сам и уписала, јер су у проспекту написали да је то права школа за новинарство. И заиста, може да ти да добро предзнање за рад, али да ли ћеш постати новинар, не зависи од факултета, него од тебе.

У биографији си рекла да новинарство видиш као своју мисију, а како видиш новинарство у Србији али и вани? Јесмо ли појефтинили, ако јесмо – зашто смо, колико је колегијалности, оне праве, остало; да ли имаш утисак да су мејн стрим медији широм света постали неубедљиви, хушкачки (живимо време ратова), колико верујеш медијима после свих лажи и разоткривања која готово сваки дан гутамо од водећих светских медија до ових наших, српских и регионалних?

Са колегама се добро слажем, и нисам имала неразумавења. Али, и другачији су ти теренски колегијални односи од оних који се стварају по канцеларијама.

Да не верујем у моћ медија, не бих радила у једном, али слажем се да некада те вести делују апослутно идентично. Понекад, када читам неки извештај са догађаја на којем сам била, све ми се чини да сам полудела, и да колега и ја нисмо били на истом месту. Некада је то разлика у презентовању вести, а уме да буде и о суштини догађаја. Срећом или несрећом, данас и у Србији је Интернет распростањен и многи се тамо информишу. А ту је могуће наћи на десетине перспектива једне исте новинске вести, па ето алтернативе. Ипак, и то може бити трик. Неретко се дешава да се човек у том мору информација изгуби, и да та “лака доступност” информација више дезинформише, него ли информише.

Какав утисак имаш о косовским медијима на албанском језику? Да ли мислиш да би требало да их чешће преводимо и будемо упућенији у то „шта се тамо пише“?

Видим да на агенцијама има вести из албанских медија. Међутим, мислим да међу делом српских новинара и аналитичара у Београду нема довољно знања о албанским политичким снагама и о медијима у Приштини. У овој фази односа Београда и Приштине, чини ми се, да би било згодно да појединци који анализирају процесе, мало више знају како ствари стоје и са друге стране. Али, ако се узме у обзир да нема довољно знања о српској заједници, онда нема шта да чуди. Углавном се о томе шаблонски извештава. Симпатична ми је појава да се изузетно важни догађаји потписују као вест са Фејсбука и Твитер профила. То је једна врло занимљива метода политичара да пуштају пробне балоне, одакле могу увек да се ваде да им је неко хаковао профил. Такво њихово интимизирање са јавношћу је у најмању руку смешно, а мислим да новинари нису дужни да им буду пријатељи на Фејсбуку или да их прате на Твитеру. Ако имају шта да кажу, нека објаве посредством увек пристојно плаћених особа за ПР.

Какви су српски медији на Косову?

Одлични. Мислим да је стандард који је српска медијска заједница поставила на Косову просто фантастичан, имајући у виду услове у којима раде. На пример, независна ТВ мрежа се лавовски изборила са предизборним лудилом, и жао ми је што се они чешће не цитирају, и што их колеге мање “прате”. Недавно је и колега Будимир Ничић добио награду “Димитрије Давидовић” за уређивање емисије “Слободно српски”, политичког ток шоуа, која се управо емитује на тој ТВ мрежи. То је исто јако добра емисија.

У кући не укључујеш ТВ, зашто? Ни филмови те више не занимају колико ти се све смучило или си склонила телевизор у оставу како не би пала у искушење да гледаш наше политичке емисије и како ја сада не бих могла да те питам шта мислиш о њима јер ћеш рећи, лепо, како немаш појма?

У канцеларији је ТВ одмах иза леђа, и практично је нон-стоп укључен. Мало времена проводим у кући, и тада хоћу да читам, или да гледам филм. Нећу да у та три, четири сата мислим о политици. Кришом, ипак гледам политичке емисије. Признајем.

Да не живиш у Београду где би најрадије живела?

Не знам. Нисам избирљива. Чини ми се да где год да живим, нашло би се да нешто радим 400 км даље.

Да не идеш на „косовске терене“ који би те делови света највише заинтригирали?

Африка, дефинитивно. Ко је читао “Библију отровне маслине” разумеће о чему причам.

О теби круже гласине да си поштен колега, „фер играч“, не спадаш у оне који продају вести нити оне који их стидљиво чувају за себе... На крају, заиста, шта је по твом мишљењу бити фер новинар?

То сам што јесам. Шта ћу сад... У професији је најважније бити објективан. Ако не знаш како, а ти пробај школски. Све стране, све перспективе, реално и објективно представити читаоцу. Нема ту неке велике драме.

И, шта је – по твом мишљењу – бити поштен уредник? Верујем да постоји много одговора који су општа места али да више готово нико није начисто шта то заиста значи и колико је важно. Дакле шта то заиста значи и колико је важно – бити фер новинар и фер уредник?

Фер уредник је онај који је према новинару искрен колега. У стању да каже: извини, али овога пута си стварно забрљао (мада се то у редакцији углавном не каже бираним речима), или у некој другој ситуацији, хеј извини, јеси у праву, али из неких других разлога текст не може овако да иде у новине. Нефер уредник је онај који се смешка, а од текста ти направи питу од бунедве (и ово се другачије каже у редакцији), а у другом наведеном случају ти тупи како “ниси схватио тему”.

Фер новинар је онај који је у стању да гласно каже - могао сам ово и боље или у другој ситуацији или да се помири са истином, или да каже здраво и довиђења! Све ван тога је нефер према читаоцу.

Биографија

Јелена Петковић, новинар дневног листа франкфуртске Вести. Рођена 10. октобра у Земуну, на дан исти када и Иво Андрић. Дупла вага и у хороскопу и у послу. Из породице сремачког порекла.

Образовање: Факултет политичих наука

Прва знања о новинарству стекла у програму за децу и омладину Радио Београда. Радно искуство: дневни листови Данас, Политика Експрес, Вечерње Новости, недељник Сведок, Корд (то је за дипломате часопис)... сарађивала и са страним медијима... Прва жена уредник листа Студент. Тачно десет година ради у Вестима. Темом Косова се бави коју годину мање, али је имала част да Косово упозна и пре новинарског ангажмана. Бавила се хуманиратним радом.

Интересовања: Плес и музика, којима се бавила добар део свог живота.

Новинарство сматра мисијом.

Животни мото: Sumus quod identidem agimus. Excellentia, ergo non est factum sed mos.

Власник пса Бри.

Препоруке

Неколико еминентних новинара и двоје редакцијских сарадника препоручило је Јелену Петковић за награду Лаза Костић.

Годинама објективно, стилски одлично и прецизно извештава о дешавањима на Косову и Метохији. Са сличним уверењем да ради исправну ствар Јелену Петковић за ову награду лепог и знаменитог имена препручују и из редакције у којој ради већ годинама (фракфуртске Вести), где помоћница главног уредника Милка Љубичић каже:

„Ангажман Јелене Л. Петковић одавно је изашао из оквира новинарства. Било да прави вести, извештаје, интервјуе, чланке или репортаже, Јелена увек иде корак даље од жанра у коме јавност суочава са нашом, пре свега косовском свакодневицом. Њезина новинарска преокупација није догађај већ човек у догађају, најчешће обесправљен и беспомоћан, остављен да се сналази на ветрометини великих историјских турбуленција. Мале људе и њихове велике трагедије Јелена је учинила јавно видљивима у много већој мери од српских или европски званичника и невладиних организација.”

 “Јелена Л. Петковић је постала, не само у новинарским круговима, препознатљив потпис за теме које се тичу ситуације на Косову и Метохији и дипломатским и другим активностима везаним за овај сектор. Желео бих да нагласим да је по својој брзини (што је у интернет извештавању јако битно) у великом проценту бржа од агенција (Тањуг, Бета, Срна) које пратимо. Да не говорим о тематским рубрикама које је често једино она “начињала” и гурала до краја”, предлагачима се придружује и Бранко Рајевић, уредник Интернет портала vesti-online.com и помоћник главног уредника франфуртских Вести.