Вести

28. 12. 2013.

Аутор: Жељко Цвијановић Извор: Политика

И јогин, и комесар, по кестлеру

Поводом текста „Родољупцима више смета сећање на злоупотребе, него оне саме”, Политика, 21. децембра 2013)

Тешко је не бити захвалан Ивану Меденици, према сопственом признању, „одговорном грађанину Србије”, што је потегао онолики теоријски инструментаријум како би све нас суочио са кривицом са којом нам се има живети – читаоце док слушају песму Тамо далеко, мене што сам се усудио да ту кривицу оспорим као политичку глупост а Љиљану Смајловић што је, каже он, „њен идеолошки ‘бацкгроунд’” призвао моје реаговање.

Хајде најпре да видимо како стојимо са теоријом, коју Меденица призива да би доказао како је Тамо далеко песма на коју су 90-тих година „налегли (…) тешки и злоћудни слојеви” значења. Позивајући се на свој докторат и редитеља и теоретичара Антоана Витеза – тим редом – Меденица каже да уметничка дела из прошлости до нас долазе у измењеном облику, „с делимично изгубљеним изворним конотацијама и са, с друге стране, наслагама потоњих тумачења и доживљаја”.

„Теза да је класично дело класично”, пише Меденица, „зато што има потпуно универзално значење, исто и данас и у доба настанка, је позитивистичка заблуда коју је савремена теорија одавно одбацила”.

Реч је о општем месту постструктуралистичке теорије, која се код нас често примала тако да је с њом безмало већ три деценије сваки савремени Светозар Ружичић опседао мајсторичине дворе. Према тој школи мишљења, уметничко дело није аутономно, тако да његова значења нису ни у рукама аутора (као према позитивистичким тумачењима) ни искључиво унутар самог дела (како тврди иманентна критика).

Овде у тумачењу дела/текста учествује његов саоднос са ранијим и потоњим делима, идејама и догађајима. Ништа спорно: ни сад, као ни у прошлом тексту, немам проблем с тим да Меденица Тамо далеко тумачи као песму испрљану 90-тим, као што га не бих имао ни да му Тамо далеко буди, рецимо, еротске импресије. Уосталом, та ширина и слобода тумачења неке радикалне теоретичаре навела је да уметничко дело сагледавају као Роршахову мрљу – све што у њему видимо може бити легитимно.

Наметање вечне кривице

Проблем настаје тамо где Меденица не разуме да је постструктурализам, управо зато што је отворио себи неслућену ширину и слободу тумачења, морао да се одрекне арбитрарности, према којој тумачења дела уметности имају претензију да буду једине и непорециве истине. За разлику од, на пример, биографског (позитивистичког) приступа.

Тумачећи Тамо далеко, Меденица, међутим, посеже за интертекстуалном широком слободом тумачења, али свој закључак позитивистички брани као једини и непорецив, превиђајући да се та два аспекта две школе теоријски искључују. Сликовитије, Кестлерову дихотомију између комесара (која подразумева нула слободе и сву одговорност) и јогина (која значи апсоутну слободу и нула одговорности), Меденица разрешава грабећи апсолутну слободу јогина и апсолутну одговорност (моћ) комесара, притом се вероватно питајући како се нико тога није сетио пре њега. Међутим, посезало се за том теоријски неодрживом недоследности сваки пут кад је један став политичке воље требало накнадно одбранити посезањем у арсенал теорије. Отуда је Меденичино тумачење.

Тамо далеко политичко, а теорија, докторати и трице појављују се тек као маска објективности и засењивање простоте, као коми фо, или, у преводу на савремени језик, као Мегатренд.

Моје непристајање на ту арбитрарност Меденица држи довољним да би га назвао „квазиполемиком”. Зато што је, каже он – а ја се потпуно слажем – полемика немогућа „без и минимума консензуса потребног за дебату”. Добро, а шта би био тај минимум? И онда, ецце хомо, Меденица каже: „У ‘нашем случају’, минимум би било признати да су на песму Тамо далеко налегли слојеви интерпретацијских злоупотреба у ратовима деведесетих”.

Елем, да бих се квалификовао за полемику са Меденицом, морао бих да прихватим његов основни став, који нападам? Да бих могао да оспорим његов став, морао бих да се најпре сложим с њим? Која је то школа мишљења, који модел консензуалности? Поперов? Или Кардељев? Ако је својим условом за постизање консензуса као услова за полемику Меденица хтео да буде духовит, извиниће, али то је хумор Курсаџија („да се ти и ја договоримо да све буде по моме”). Ако је пак био озбиљан – боље да је покушао да буде духовит.

Плашим се, међутим, да је био мртав озбиљан. Јер својим условом за консензус Меденица сведочи да је друштвени дијалог у Србији могућ само на темељу пристајања на српску кривицу. То је, дакле, консензус! И то је ваљда разлог зашто данас у меинстреам делусрпског јавног простора нема места за толико људи од става и интегритета, будући да су на црним листама нестали као што су из чешких вицева својевремено нестајали они који су постављали непријатна питања. Зато ли је у српском јавном простору, у тренутку док се земља разара и споља и изнутра, тако мало дебате о суштинским питањима и тако мало супротстављених мишљења. Само зато што неки људи који би тој дебати могли да допринесу одбијају да наступају са позиције признања српске кривице.

Захвалан сам Ивану Меденици за то сазнање, имаћу убудуће ту ствар у виду. Сад знам да, због мог непристајања на кривицу као тачку консензуса, пропуштамо сјајну полемику: када бих само пристао, вероватно би се сити испричали на тему да ли Србе треба денацификовати или дефашисизовати.

Извињавајући се читаоцима што ћу бити за тренутак личан, осврнућу се и на Меденичину насловну тврдњу, у којој ми замера да „Родољупцима” – а то сам ваљда ја – „више смета сећање на злоупотребе, него оне саме”. Био сам један од првих српских новинара који је у другој половини деведесетих писао о злочину у Сребреници и у октобру 1998. био учесник једног међународног скупа у Амстердаму, где сам говорио о томе. Почетком 2001. као уредник Дуге иницирао сам објављивање исповести преживелих Сребреничана. А онда, кад је Сребреница постала наставак рата другим средствима против Србије, када је постала фалсификат и идеолошка вредност која је требало да стоји насупрот свих српских разумних захтева, заћутао сам о томе чим ми се учинило да је време да пристојан свет заћути. Наравно, тада је ту причу, као део притиска на српску државу и наметања вечне кривице српском народу, преузео део овдашњих либерала, истих оних који су, достојно га испраћајући, више баштинили убицу Јову Капичића, него једног Јована Ристића или Слободана Јовановића.

Измештање осе друштвеног консензуса

Отуда, не уклапајући се у Меденичин фото-робот пожељног „родољупца”, нисам случајно поменуо идентичан став о српској кривици дела српских либерала, комуниста и бошњачких шовиниста. С тим што ове прве најмање разумем. Својом арбитрарности, која се не разликује много од најригиднијих комунистичких пресуда, и инсистирањем да је друштвени дијалог могућ само на признању српске кривице они измештају осу друштвеног консензуса, и тада најрадикалније политичке идеје постају нормалне, док оне центристичке постају радикалне.

Само тада рушење устава може да буде и легитиман и друштвено пожељан политички акт, док одбрана истог тог устава постаје екстремни национализам. Само тада могуће је поређење, какво прави Меденица, између историјског багажа Лијепе наше и Тамо далеко.

С тим што ту постоје и разлике јер се, каже он, „у Хрватској ипак ради на уклањању тог призвука”. Ради се, признаје Меденица и у Србији, „али је питање колико”. Измештање те осе сасвим је дакле глуво чак и на чињенице о тамошњем повампирењу усташтва већ самим тим што је свако овдашње одбијање дијалога на аксиому о српској кривици проглашено манифестацијом српског фашизма и као такво се има протерати из јавног простора.

Такво измештање осе друштвеног консензуса темељ је сваке поделе друштва. Ако се пак сложимо да је интеграција друштва услов без којег се не може остварити никакав напредак, ни политички, ни друштвени, па ни економски, може се рећи да Србија од 2008. године, када је та оса дефинитивно измештена, већ убире плодове инсистирања на консензусу о српској кривици. Многи који би имали шта да кажу о данашњим приликама немају приступ медијима или, ако их случајно западне, бивају проглашени екстремистима и јуродивцима.

Наравно, немам ништа против тога да Меденица бира с ким ће да полемише и под којим условима, као што немам ништа против ни да после овога поново заћутим. Само бих волео да знам да ли Меденица и његови истомишљеници – морално опредељени приклањајући се јачем и дисурзивно артикулисани позицијом друштвене моћи –понекад претпоставе куда то води и Србију и њих, и какав их и с ким дијалог очекује за не тако дуго време.

П.С. Због врло личних разлога уздржаћу се од одговора бившем главном уреднику либералног Данаса Михалу Рамачу, који ме уверава како је „комунистичка Србија” била „прилично пристојно место за живот”. Наиме, пошто сам средином 80-тих једном свом већ остарелом претку, Рамачевом идеолошком сабрату, у полемичком жару поклонио 7.000 дана у Сибиру Карла Штајнера, осећао сам се веома наметљиво и глупо. Такву незрелу глупост не бих поновио, неким људима у неким приликама ипак не треба реметити срећу.