Вести

26. 12. 2013.

Извор: Крагујевачке Новине

Епилог суђења крагујевачким медијским посланицима

Кад се 2013. године донесе пресуда новинама и уреднику да плате милионску штету за текст објављен 1994. може да се изрази чуђење шта је суд „вагао" толико времена, али кад се изанализирају судски аргументи и начин на који су они извођени, једино питање је да ли међу „делиоцима правде" царује велико незнање или нечасне намере?

Маратонски процеси су једна од главних одлика правосуђа у Србији, забележени су и вишедеценијска суђења често без епилога, али још није виђен поступак у коме су тужена страна медији и људи који у њима раде и који је окончан после 19 година, пет месеци и 26 дана. Разлог је једноставан - закони о информисању налажу да се у овој врсти спорова примењује хитан поступак.

Међутим, у дан срачунато време протекло је од објављивања једног текста у листу „Светлост" (више није жива, убила ју је приватизација) до пријема правоснажне пресуде по приватној тужби. Њоме је Апелациони суду Крагујевцу потврдио одлуку Вишег суда, такође крагујевачког, а она налаже да „Светлост АД" (предузеће још живи али само на папиру) и одговорни уредник „Светлости" пре двадесет година Мирослав Јовановић (он се добро држи, сада је уредник ових новина) плате „цирка" милионче у динарима приватним тужиоцима Мирјани и Стевану Јосимовићу, који су својевремено држали приватну апотеку „Планта медика", преко пута старог главног улаза у болницу.

■ Тужиоци „успели" са 3,5 посто

Кратка хронологија из овог суђења, које се протегло на два века, изгледа овако.

„Светлост" је 9. јуна 1994. године у рубрици где су пласиране такозване кратке форме (цртице, белешке, осврти) објавила текст под насловом „Отимачина".

Две године и три месеца по објављивању текста, 4. септембра 1996., поменути Јосимовићи туже „Светлост" и њеног одговорног уредника за накнаду штете коју су претрпели, материјалне и нематеријалне, због дотичног новинског штива.

Висина њиховог одштетног захтева коначно је стигла до цифре 22.274.160,00 динара. По данашњем рачуну, око 200 хиљада евра.

Судија Вишег судау Крагујевцу Марија Петковић пресуђује 11. јуна 2013. године и „у име народа" налаже „Светлости" и одговорном уреднику (из 1994.) да приватним тужиоцима треба да исплате 789.051,19 динара, са затезном каматом од 14. децембра 2012 (?), а приде дођу и трошкови судског поступка. У завршној реченици образложења пресуде судија закључује да су „тужиоци у спору успели са 3,5 посто". Ма шта то значило, можда и да су у том проценту у праву, добро је што нису тражили 22 милијарде динара, јер онда би и 3,5 промила било баш по мери.

Потом је уследила жалба адвоката тужених вишој инстанци, али је судија Апелационог суда Божидар Вујичић практично само преписао оно што је његова колегиница већ одрезала. Његову пресуду тужени су добили 5. децембра ове године. Тако је процес затворен у времену већ наведених 19 година, пет месеци и 26 дана.

А шта се у том времену догађало, осим што су се мењали и судови и судије, ко је и како вагао наводне штете приватних тужилаца могли би да одговоре једино људи из правосуђа. Шта, међутим, на све каже друга страна? Главни актер приче у спорном тексту дао је изјаву у уоквиреном тексту, а тужени су се добро „проредили". На почетку суђењауиме „Светлости" појављивао се директор Павле Бировић, преминуо је јо{ 2000. године, на жалост, недавно је умро и аутор текста Милутин Ђевић. Главни и одговорни уредник старе добре „Светлости" Мирослав Јовановић, који је по формацији кривац број један за објављивање спорне рубрике, данас каже:

- Ниједног тренутка нисам се двоумио да ли да одобрим текст који ми је предао Ћевић, уз сав ризик који је тих лудих деведесетих пратио скоро сваку информацију Видео сам ојађеног човека у редакцији са кутијом лекова на којима пише да потичу из хуманитарне помоћи, а он их баснословно плаћа. Уопште нисам ни помислио да је реч о трику или лажном тужакању јер људи у несрећи то не раде. Напротив, разумео сам његов вапај и речи да су му још једино новине остале да отвори душу и с неким подели двоструки бол: због тешког здравственог стања оца и неправди на које наилази тражећи начина да му помогне.

Због тога је, међутим, стигла позамашна казна, закаснела, али правоснажна.

- Могу да сумњам, али не бих јавно да судим да ли је овде реч о незнању или злој намери такозваних делилаца правде, јер у свим висококотираним професијама и те како има и аналфабета и људи који не раде по пословним правилима јер су подложни разним силама споља које их терају да напусте професионалне и етичке узусе. Трећег нема, осим све утемељенијег утиска да опасно оживљавају и неке аждаје из деведесетих година прошлог века, за које смо поверовали да су већ међу фосилима. Али, нису! Не заборавите, и „Светлост" из тог времена стајала је на жуљеве разноразних, чија симбиоза са аждајама, очигледно, није раскунута.

■ „Подупирање" пресуде импровизацијама

То су начелни ставови. Имате ли шта да замерите конкретном процесу и досуђеној новчаној казни?

Државни званичници који се представљају као промотери реформе српског правосуђа данас често, као мерило успешности своје мисије, истичу суђења „у разумном року". У овом случају рок је, треба ли доказивати, био апслолутно „неразуман", али то није моја главна замерка. Овде је промашена суштина и то вишеструко.

Као одговорни уредник морао сам, наравно, да знам важеће медијске законе као „Оче наш". У случају о коме говоримо био је на снази Закон о систему јавног информисања из 1990. године, који се тада примењивао на територији целе бивше Југославије, па је и суд морао да се држи њега. Искрено, откад је поднета тужба за накнаду штете, очекивао сам да ће судија одбацити део тужбе у коме се паре траже и од одговорног уредника, јер је тај закон био сасвим прецизан ијасно прописивао да, цитирам, „заинтересовано лице има право на тужбу надлежном суду за накнаду штете против оснивача и издавача јавног гласила".

Другим речима, тада ова врста одговорности није била индивидуализована, или персонализована, како хоћете, то је урађено новијим законима о информисању када се новчана глоба пребацује и науреднике и новинаре.

Међутим, мењале су се и судије и судови, а да нико није хтео, или знао, да прочита и примени једну недвосмислену проширену реченицу из закона. Убеђен сам да на томе не би пао ниједан просечан студент треће године права, али пале су све судије које су водиле овај спор.

Бићу још конкретнији: пошто је пред судом накнада штете у време објављивања спорног текста (1994.) и подношења тужбе (1996.) могла да се тражи само од оснивача или издавача јавног гласила, то је једино исправна адреса била: Новинско издавачко и графичко предузеће „Светлост". Оно је уто време било у тој двострукој улози и као оснивач и као издавач истоименог листа.

Правним језиком речено, овдеје учињена погрешна примена материјалног права, а врхунац апсурда је што обоје судија, и онај у Вишем и онај у Апелационом суду, у образложењу пресуде цитирају баш тај члан 19. из Закона о систему јавног информисања (видети пресликан део дотичног текста), али га олако прескачу и закључују да је одговорност на страни тужених, тј. главном и одговорном уреднику и гласилу.

Истовремено, овде судије падају у још једну „замку" (као и многе друге које показују апсолутно непознавање медијског права), позивајући се на одредбу која је скоро на идентичан начин формулисана у свим земљама које имају законе о информисању даје одговорниуредник одговоран за сваку објављену информацију.

Јесте одговоран, али у професионалном, новинарском смислу али не и пред судовима, свеједно да ли је реч о претпостављеним кривичним делима, накнади штете или нечем трећем. Уосталом, то је лепо прецизирано и у нашем законодавству, али законе треба читати и правилно примењивати.

Да ли је то по вама једина мањкавост пресуде о којој говоримо?

Било би добро да јесте, али није. Фигуративно речено, судије су приде помешале „бабе и жабе". У пресуди кажу да се држе Закона о систему јавног информисања из 1990. године, који сам већ помињао, јер по другом и не би могли да поступају међутим када образлажу пресуду наводе чланове актуелног закона из одељка који се зове „Новчана накнада штете".

Они то експлицитно не кажу, али мени су добро познати ~ланови 79. и 80. које наводе, уосталом свако ко хоће то може и да провери, а иу старту су се офирали, јер цео закон који је требало да примене укупно је имао 27 чланова. Шта друго закључити него да су судије имале неку своју селекцију казнених одредби, нешто из једног, нешто из другог закона, вероватно с циљем да „подупру" своју пресуду, али на скандалозан начин, непримерен квалификованом и одговорном правосуђу. На крају, је ли доказан грех „Светлости", уредника и новинара за који им је изречена казна?

- Није, а како су срочени пресуда и образложење суд то није чак ни покушао.

Цитираћу једну реченицу с почетка образложења: „Након објављивања у „Светлости", спорни текст је преписан и објављену „Ревији 92" и „Вечерњим новостима", па је тако неистина добила публицитет..." Прво, два наведена београдска листа нису преписала текст из „Светлости", то је и понижавање ових новина, већ су се истом темом бавила на свој начин, али нека то остане по страни, али питање је како је суд закључио да је „Светлост" објавиланеистину.

Значи да је један грађанин лагао новинаре, а новинар и новине лагали јавност.

Који су судски аргументи за то? Ни у једном другом, претходном или паралелном, судском процесу није доказана неистина, нити је то учинио Виши суд у Крагујевцу. Напросто, судија априори констатује неистину, кршећи тиме не само начело праведног суђења, већ и елементарни закон логике да се из погрешних преписа не може склопити ваљан закључак.

Пресуда је правоснажна, шта даље?

Верујем да у правосудној хијерархији има судија који и знају и хоће да поштују начела своје професије. Да цитирам Матију Бећковића - ћераћемо се још.

Актер приче некада и сада

Рекао сам истину које су новине верно пренеле Текст „Отимање" који је објављен у „Светлости" 9. јуна 1994. године настао је тако што је Крагујевчанин Радослав Николић дошао у редакцију новина с молбом да се објави какве муке има због лечења тешко болесног оца. Било је време велике кризе, несташице многих основних ствари за живот, па и лекова. Код себе је имао и кутију од медикамента на којој је била залепљена „маркица" са које се јасно читало „хуманитарна помоћ".

У редакцији „Светлости" у моменту доласка Николића било је неколико новинара и сви су се уверили какво је порекло лека. Његову причу забележио је новинар Милутин Ћевић (преминуо овог лета), а шта је написао и шта је у новинама објављено може се и сада прочитати у „пресликаном" тексту. Радослав Николић и данас потврђује да је новинар верно пренео целу његову причу.

- Ја сам буквално „у перо" издиктирао шта ми се догађало кад сам имао великих проблема да оцу набавим цитостатике јер је боловао од рака. Било је тујош разних перипетија, али ја сам се задржао само на основним стварима. Био сам беспомоћан јер како сам знао иумео морао сам да нађем паре за лекове, треба се само сетити колико је 94. године вредело хиљаду марака, а ја сам тој апотеци дао више хиљада марака, без могућности да бар део новца повратим преко здравственог фонда, сећа се сада Николић немилих дешавања од пре скоро две деценије.

Он каже да се и сам нашао пред судом јер су га власници апотеке тужили због онога што је испричао у „Светлости", али није био осуђен. Николић се појавио и као сведок у судском поступку пред Општинским судом који је вођен против новинара и уредника „Светлости", опет по приватној тужби апотекара за кривично дело клевете. Посведочио је да је у спорном тексту веродостојно пренето оно што је говорио, мада је тај процес остао без епилогај ер је наступила застарелост.

- Не могу да верујем да тек сада суд пресуђује новинама и уреднику за апсолутно тачну причу коју сам испричао још 1994. године! Још сам више изненађен висином новчане казне. Понављам, све што сам онда рекао потврђујем и сада и новине су биле једине где сам бар могао да се изјадам. Несрећа је што тада, осим новинара, нико није хтео ни да ме саслуша, ни полиција, ни тужилаштво, једно и друго, нити било ко од надлежниху државним органима, каже на крају Радослав Николић.

Изгубљена добит и претпрљени душевни болови

Власници некадашње апотеке „Планта медика" тужили су „Светлост" и одговорног уредника за накнаду штете, с тврдњом да су изгубили значајну добит из послова којима су се бавили и да су претрпели душевне болове и понижења, а све због објављеног текстау новинама.

Укратко, из приложених докумената суду да се закључити да су поред поменуте апотеке у Крагујевцу, они имали и предузеће у Београду које је било регистровано за велетрговину лековима и које је снабдевало и њихову апотеку.

Баш у време објављивања спорног текста, та њихова београдска фирма била је у преговорима са компанијама из Бугарске и Немачке о увозу лекова за српско тржиште, међутим оне су одустале од склапања уговора, тако тврде приватни тужиоци, јер су из штампе видели да се њихова апотека наводно бави незаконитом трговином.

Зато што нису склопљени уговори са предузећем из Београда, које се у спорном тексту уопште и не помиње, и апотека у Крагујевцу имала је пад промета, па су власници обе фирме, и ове за малопродају и велетрговинске, остале без очекиване добити, а за то се искључиви кривац види у листу „Светлост". Приватни тужиоци наводе да су због тако насталих пословних проблема, морали да затворе апотеку „Планта медика" и да се преселе у Београд. Било је то 2005. једанаест година после објављивања текста у крагујевачком листу.

За сву насталу штету, материјалну и нематеријалну, тужиоци су испоставили коначан рачун по коме од Светлости и одговорног уредника 1994. године потражују 22.274.164,00 динара.