Вести
25. 12. 2013.
Отворено писмо Ивану Тасовцу: Министре, заустави медијски терор и таблоидизацију
Новинар Славиша Лекић упутио је отворено писмо министру културе и информисањa Ивану Тасовцу од кога тражи да заустави медијски терор и таблоидизацију Србијe.
Отворено писмо Ивану Тасовцу иницијално су потписали: Славиша Лекић, Светислав Басара, Соња Бисерко, Аида Ћоровић, Јелена Јовичић, Сергеј Трифуновић, Срђан Ћешић, Лазар Стојановић, Ивана Рашић – Mc Sajsi, Јанко Баљак, Биљана Цинцаревић, Иван Ивановић, Владо Георгиев, Владимир Арсенијевић, Даница Вученић, Душан Машић, Вукашин Обрадовић, Динко Грухоњић, Жељко Бодрожић, Драган Јањић, Бошко Јакшић, Никола Томић, Јелка Јовановић, Татјана Јордовић, Сенка Влатковић.
Такође, сви заинтересовани грађани који желе да подрже петицију могу то учинити на сајту peticije24.com
Писмо преносимо у целости:
Поштовани министре,
свуда у нормалном свету идеал новинарства усредсређен је на трагање за информацијама и заснован на посвећености томе да се догађаји и лица третирају праведно и непристрасно, уз уважавање хуманости и добробити заједнице. У Србији је, међутим, готово постала пракса да медији газе три тесно повезана етичка принципа: саопштавање истине, поштовање људског достојанства и ненасиље.
У томе предњаче таблоиди попут Курира и Информера, доајена и најновије чеда таблоидног покрета Србије, комплота, заправо, вербалне & менталне порнографије од чије огромне моћи, усмерене вољом и интересима појединаца и организација, страхује нормална Србија.
Док су у свету читаоци, тираж и профит оно што представља најдубљу мотивацију издавача таблоида, код нас је таблоидно новинарство у директној вези са обрачунима и хајкама. Читаоци су престали да буду само сведоци анимозитета према одређеним личностима: они су несвесно регрутовани у популистичке редове које је лако злоупотребити. Нудећи им искључивост као најбитинији критеријум, укидајући културу критичког промишљања, таблоиди свест својих читалаца своде на ниво конзумената којима је потпуно свеједно хоће ли се на страницама тог жутог популистичког штива срести са мачистичким, националистичким или шовинистичким моделима понашања.
Није овде више реч о страху од таблоидне културе која промовише трачеве, гласине, афере и скандале као својеврсну емоционалну потребу особа којима није до зреле и одговорне критичке свести. Реч је о нечему много опаснијем. Реч је о трпном стању у ком новинари одавно нису једини носиоци и чувари информације. Реч је целом једном процесу линчовања и медијског черечења, понекад и најављивању хапшења као политичких догађаја и припремању јавног мнења за најретроградније одлуке политичара.
Реч је о ширењу језика мржње, кршењу људских и урушавању владавине права, о наметању система вредности који је постао до те мере искривљен, да се више не зна ко је крив а ко прав, ко је криминалац, а ко херој! Џелати су именовани жртвама, а лаж - беспоговорном истином. Пороци су преко ноћи постали врлине, а моралне и људске нуле – браниоци националних интереса.
Промовише се не само вербално насиље, сатанизују се родитељи несрећне Тијане а на темељима породичне трагедије дижу се тиражи, праве се спискови за (политички) одстрел па и физички прогон из Србије.
“Жуте ломаче” горе попут вечних ватри а списак јавних личности које су прошле или пролазе кроз медијског “топлог зеца” све је шири: од покојних Зорана Ђинђића, Ненада Богдановића или Биљане Ковачевић Вучо; преко Бранкице Станковић. Чедомира Јовановића, Млађана Динкића, Радована Јелашића, Бориса Тадића, до Наташе Кандић, Соње Бисерко и Борке Павићевић јуче, или Биљане Србљановић и Драгана Ђиласа данас...
Лаж више није само лаж, она је и средство насиља баш као и пре десет година кад је перманентно публиковање и емитовање лажи и дуготрајно јавно сатанизовање Зорана Ђинђића створило друштвену климу у којој је постало готово легитимно да он буде мета.
Поштовани министре,
у друштвима транзиције, какво је наше, евидентан је низак степен сваке, па и медијске културе, манифестован кроз оштре конфронтације појединаца и група на свим нивоима. Ово што се дешава у Србији, међутим, превршило је сваку меру. Ово више није ствар доброг укуса, ово чак није ни ствар укуса, уопште: време је за повлачење границе између демократије и провалије, време је за заштиту људског и грађанског достојанства, време је да се устане у одбрану морала.
Србија, као и многе развијене земље, има кодекс понашања штампе који је изведен из права на слободу говора, на приватност и заштиту угледа, али и законске одредбе о клевети.
У Декларацији о правима и обавезама новинара Европске заједнице, истиче се да права и дужности новинара проистичу из права јавности да буде информисана о догађајима и мишљењима, што заправо значи да новинари стичу слободу да делују - служећи се интересима јавности.
Сматрамо да је Ваша обавеза да реагујете и, не задирући у права новинарске професије, станете у заштиту интереса јавности и градјана, пре свега, без обзира ког они пола, вере или политичког опредељења били.
На то сте се, колико ономад и - заклели!
Знамо да не можете спречити таблоидизацију медија, али је Ваша, и дужност вашег министарства, пре свих других, да учините све да зауставите таблоидиотизацију Србије.
Коментари (1)
Остави коментар26.12.
2013.
KULTURNA HEGEMONIJA U PRAKSI
Zahvaljujući Gramšijevim otkrićima u "Kulturnoj hegemoniji" i Noamovim "Metodama medijske manipulacije" koje je prikazao, bogom dani, Stanko Crnobrnja u tekstu "Zašto mediji nama manipulišu" moj komentar na Otvoreno pismo Ivanu Tasovcu, kao i reakcija Dragana Vućićevića može biti: "Fore i fazone" koje žele poturiti javnom mnjenju Blic, Kurir i Informer, uz obilatu podršku TV Pinka kao i iznenadnu, kao grom iz vedra neba, podršku Slaviše Lekića, kod mene, ovog puta, neće proći.
ОдговориDugotrajna ekonomska i socijalana kriza nije mimoišla srpsko novinarstvo koje se dugi niz godina bori za opstanak na kulturnoj sceni Srbije. S obzirom na specifičnosti svoje delatnosti štampani mediji su u naročito teškom položaju. Ako su pojedini mediji, u ovom slučaju dnevne novine, često puta dozvoljavali sebi toliko ponižavajuć položaj da bezrezervno služe političkoj i ostalim elitama radi ostvarenja njihovih ciljeva, postavlja se, sasvim logično, pitanje iz kojih razloga ne bi primenili iste metode manipulacije javnog mnjenja i u svoju korist. Želja za povećanjem čitanosti i tiraža dnevnih novina često dovodi do pojave nemoralnih događanja. Ali, novinarstvo ne predstavlja neki specifičan slučaj opšteg stanja morala na mediskoj sceni Srbije.
Ideal novinarstva u celom svetu je u posvećenosti etici, slobodi, toleranciji, poštovanju istine, humanosti po čemu se i ceni stepen demokratičnosti društvene zajednice i nivo kulture koju ta zajednica poseduje. Pitanje je, jedino, u kojim medijima, u kojoj meri, po kojoj ceni je "gotovo postala praksa" da se ti ptincipi ne poštuju. Uzor ili reprezent u kulturi bilo u pozitivnom ili negativnom smislu ne mogu biti dva tabloida. Ukoliko "U tome prednjače tabloidi Kurir i Informer", da li i sa kojom logikom se to upućuje celokupnom srpskom novinarstvu. Da li je istinita tvrdnja da je jedino "kod nas tabloidno novinarstvo u direktnoj vezi sa obračunima i hajkama". U kakvoj su, u tom slučaju, vezi tabloidi u Engleskoj, Americi, Rusiji i drugim zemljama sveta. Zar smo toliko zaslepljeni svojim tabloidnim novinarstvom da oko sebe ne vidimo nikakvu slučajnost.
Veoma je interesantno pitanje, koji je stvarni motiv autora pisma da ovih dana, nespokojstva oko brojnih političkih tema daje "spisak javnih ličnosti, koje su prošle ili prolaze kroz medijskog toplog zeca" i u kojem se navode imena javnih ličnosti iz političkog, naučnog novinarskog i nevladinih organizacija Srbije, po određenim kriterijumima prolaznosti "medijskog toplog zeca". I do kada će pojedinim javnim ličnostima, zarad određenih ličnih preokupacija i ciljeva a često u neprikladnim konotacijama biti podsećanje i isticanje "satanizovanje Zorana Đinđića".
"Ovo što se dešava u Srbiji prevršilo je svaku meru. Ovo nije više stvar dobrog ukusa, vreme je za povlačenje granice između demokratije i provalije, vreme za zaštitu ljudskog i građanskog dostojanstva, vreme da se ustane u odbranu morala." navodi se u pismu upućenom ministru kulture. A to se postiže tako što će ministarstvo kulture i ministar Tasovac da koliko im objektivne mogućnosti dozvoljavaju "priguše" Kurir i Infirmer?!? Da li će se makar i ukidanjem postojanja tabloidnog novinarstva zaustaviti, stvarno, srozavanje kulture i obrazovanje ovog naroda.
Šta je uopšte cilj ovog Otvorenog pisma? Ja sumnjam da je Slaviša Lekić, novinar sa višegodišnjim iskustvom i stažom u srpskom novinarstvu toliko naivan da poveruje u navedene ciljeve Otvorenog pisma Ivanu Tasovcu.
Čitaoci ovih pisama Lekića i Vučićevića mogu biti jedino u nedoumici da li je bilo moguće bolje i svrsishodnije sastaviti scenario za medijsku kampanju koju su želeli da sprovedu.Kako bilo da bilo, tabloitizacija medija u Srbiji se neće zatreti Otvorenim pismima, čak ni ministru Tasovcu a ni neprestanim negativnim izjašnjavanjima o srpskom novinarstvu. Ma s koje strane i iz kojih razloga ono poticalo.
Hvala Bogu, nadamo se da će Istorija novinarstva verodostojno prepoznati šta je marginalno novinarstvo bez obzira iz koje oblasti poticalo.