Вести
20. 12. 2013.
Коме Николић једе из руке нека преброји прсте
Радикално коље. Нормалан човек, просечан Србин, не смеје се ни над чијом читуљом. Не сеири изнад гроба. Не ископава жртву да докоље. Али ако сте баш Велики Србин, онда може. Тома рече да је добро што је Ћурувија убијен. Фуј.
Насмешен, сигуран да говори као доказани народни трибун, као будући вођа нације, Николић није крио понос што је Славко (Ћурувија) мртав. Као да га је својом руком докусурио. Ако није, као да је својом главом смислио ко то може да уради на Ускрс, дан кад Срби традиционално убијају своје политичке противнике. Фуј.
Заслуга је Ољина (сад јој опраштам раније грехе) што смо добили све одговоре у једном. Чак и на неизречена питања. Да ли бисте га поново убили? Наравно. Да ли је то дозвољено?
Јесте, ако је корисно за нас. Не одричете се таквих метода? Не, а зашто бисмо. Значи да су ваши политички противници у опасности да буду мртви?
Сви смо смртни, нама ће Бог да одреди смртну уру, ми ћемо другима. Па, јесте ли ви убили Славка? Нисмо. Како нисте? Неко је стигао пре нас.
Човек без савести је звер. Странка без карактера је зверињак. Чији је онда херој тај убица. Коме је он Сотона. О човеку више говоре дела којих се стиди или од њих уздржава него све што чини. Чак и да разумем Томин страх да иде против Шешељеве оцене како је убиство Ћурувије чин достојан националног поноса, Тома је својевољно и уживајући раскопао гроб зарђалом кашиком.
У српској свести, у митологији, у вери, у традицији и породичном наслеђу нема страшније клетве од раскопавања мртваца.
Нема страшнијег греха но поновити злочин. Или га оправдавати. Или га признавати зато да се следећи плаше. Зато што актуелни вампир верује да збир српског садизма, фрустрација и љутње на све данас превазилази нормалност, доброту и обичаје. Да народ не зна где да крене, под коју стреху да се заклони.
Кад народ види да су њихови водичи слепци, да су њихови чувари плаћени да затворе очи кад звери дођу по оброк, све постаје могуће. Кад лидер једне од најјачих српских странака, пет дана пред изборе, пагански пљачка гробницу не бојећи се последица, дух ове нације је утуљен, земља задављена, а наша деца потрована. Може ли онда још једно клање, мајсторе. Ево врат, ту сеци. Буди господин, Томо, користи и виљушку. Немој да једеш ножем...
Можда Срби мисле да им Тома једе из руке, нека преброје прсте. Ако им је још који прст остао после ДОС-а. То је само камелеонски ефекат чежња за резултатом. Њима није до власти, њима је до броја.
Њима је до моци коју носи снага без одговорности за државне резултате и стање нације.
Ако нисмо врста рогате нације, сваки Србин који пристане да ћути зарад сопствене сигурности, сваки грађанин који се сложи да је над Славком обављена национална правда, мртав је једнако као и он. (26. децембар 2003)
ТОМ-ТОМ. ТУП-ТУП
У ноћи кад, тако бар најављују, почиње српски дан, још убалављен од честитки нанетих јако близу усана, Томица Николић, уместо да оде на дубинско прање, објавиће хатишериф о смени генералног директора РТС-а. Немам приговор. Имам услове.
Да би се квалификовао за ноћно издавање свилених гајтана, Томици ваља да победи дању. До сада му то, више пута узастопце, није полазило за руком.
Потом, ваља му да стане у километарски ред талибана разних политичких педигреа, који ме већ седам година манијачки смењују, хапсе, прете или убијају. И они хоће другачији РТС. Сем оних које, у чисто научне сврхе, интересује деведесет милиона евра буџета Јавног сервиса. Пошто не спадам у увиђавне жртве, те у самоодбрани често „џелатирам“ своје џелате, мирно прихватам смену ако је, у ноћи свог тријумфа, Томица обнародује - обучен у своју легендарну пижаму са медведићима.
Исту пижаму у којој је одлучно умро, својом вољом, на суровој нултој оскудацији, борећи се за изборе одмах. Или за осам месеци. Или тако некако. Ону пижаму у којој је Томица, као друг Лењин у стакленом саркофагу, сат-два пре смрти био изложен погледима верника на тргу испред српске скупштине. Где и сад почива.
Томица јасно каже: „Нећу слугу на челу Јавног сервиса.“ Да имам куражи, тачно колико немам, узвратио бих будућем императору са: „Вала, Томице, ни Срби неће слугу на челу Србије!“ Но, не усуђујем се. Напротив. Волим кад Томица овако подвикне. Кад се не либи да крши српске и европске законе.
Кад јасно каже да његов политички програм мистериозност у питању - има ли „пижамиста“ Томица уопште свој глас...
Све што Томица ради, или планира, или хоће - то већ неко ради боље од има само једну тачку - смену Тијанића, и да том кореографијом почиње ренесансу малаксале Србије. Лепо је кад Томица испадне мушко.
Скупило се човеку. Двадесет година ни бекнути Шешељу. Десет, ни самогласник Слоби. Четири, ни секутиће Коштуници. Две, без сугласника Тадићу. Каква судбина? Каква њега. Неко га побеђује на изборима. Неко успешније окупља коалицију за владање.
Неко боље говори и пише од њега. Неко боље зна економију. Неко је већ Број Један, и у партији и у држави, дочим Томица годинама не успева да се ослободи костима вечитог Броја Два. Кад хоће да га вређају, његови противници иду до краја: наводе лажне сведоке како у његовом селу сви сељаци сваку ракију пеку боље од Томице. Хм. Сведок сам да лажу.
Мајку му, негде треба поставити границе лажи у српској политици. Дакле, не баш сви сељаци. Не баш сваку ракију...
Овај текст о Томици, и све будуће текстове о њему, нисам желео да напишем. Он их наручује. Још прошли пут, пошто ме је јавно а незаконито смењивао, молио сам га да то не ради секиром.
Па, он је војвода; чему служи нож. Ја сам суптилна унутрашња личност у директној неподударности са секиром. Искрено сам тражио од Томице да ми не пружа повод да на њега, у поврату, шиљим своју писаљку. Какву такву. Авај. Није вредело.
После свега, закључујем: Томица, српски „император у преднацрту“, везан је и силно љуби све своје поразе. У било чему. Он одбија другачији исход. (25. јул 2011)
СУТРА: БОРИС ТАДИЋ
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.