Вести
19. 12. 2013.
Камијев манифест о цензури
Дакле, један слободни новинар из 1939. године обавезно је ироничан, иако је то често на његову штету. Али, истина и слобода су захтевне љубавнице пошто имају мало љубавника. Ками манифестом дефинише „четири заповести слободног новинарства”: луцидност, неприхватање, иронију и упорност.
Само три месеца након што су Хитлерове армаде Европу окупале крвљу, чувени писац Албер Ками написао је и објавио Манифест о цензури и слободном новинарству. Текст је требало да буде објављен 25. новембра 1939. у алжирском дневном листу „Le Soir republicain”. Чланак су цензурисале колонијалне власти.
Чланак је настао као реакција на ригорозну цензуру која је уведена у француским медијима. Манифест о слободи штампе, који је 1939. године написао Албер Ками, прошле је године пронашла сарадница француског „Le Monda” Маша Сери у Националној прекоморској архиви у Eks an Provansu.
Ками манифестом дефинише „четири заповести слободног новинарства”: луцидност, неприхватање, иронију и упорност.
Камијев Манифест објављујемо у целости.
Залудно чуђење. Данас је тешко споменути слободу штампе, а да нам не припишу екстравагантност, да нас не окриве да смо Мата Хари, да нас убеде да смо Стаљинови сестрићи.
Међутим, та слобода, између осталих, само је једно од лица стварне слободе, па ће се схватити наша упорност да је бранимо, ако заиста желимо прихватити како нема никаквог другог начина да истински добијемо рат.
Истина, свака слобода има своје границе. Под условом да су слободно признате. О препрекама које данас ометају слободу мишљења ми смо, иначе, рекли све што смо могли и још ћемо, до изнемоглости, говорити све што нам буде могуће да кажемо.
Нећемо се, уосталом, никад довољно начудити, јер је принцип цензуре већ наметнут, као што је прештампавање текстова објављених у Француској и под присмотром цензора главног града забрањено у листу „Le Soir republicain”, на пример.
Чињеница да један лист у том погледу зависи од расположења или компетенције једног човека (цензора) најбоље показује ниво неодговорности до које смо стигли.
Треба, значи, покушати једну сасвим нову методу која би била правда и племенитост. Али се оне изражавају само у срцима која су већ слободна и духовима који су још увек видовити.
Не кукај, ради! Једна од добрих поука филозофије, достојне тог имена, јесте да се никада не предајемо непотребним жалопојкама пред стањем ствари које се не могу избећи.
Данас у Француској није питање како да сачувамо слободу штампе. Питање је да се тражи како један новинар, наспрам укидања тих слобода, може да остане слободан. Тај проблем не интересује више друштво, већ појединце.
И заиста, оно што бисмо желели да дефинишемо овде јесу услови и средства којима, усред рата и наметнуте послушности, слобода може не само да се сачува него чак и да се изрази. Та су средства: луцидност, неприхватање, иронија и упорност.
Луцидност подразумева отпор мржњи и култу фаталности. У свету нашега искуства, извесно је да се све може избећи. Чак и рат, који је људски феномен, може у сваком тренутку да се избегне или заустави одговарајућим средствима. Довољно је познавати историју европске политике последњих година да бисмо се уверили да рат, ма који, има очигледне узроке. Тако јасан поглед на ствари искључује слепу мржњу и очајање које све дозвољава. Један слободни новинар из 1939. не очајава и бори се за оно у шта верује да је истинито, као да његова акција може да утиче на ток догађаја. Он не објављује ништа што може да распали мржњу или изазове очајање. Све је то у његовој моћи.
Поплава глупости. Када би само сваки Француз хтео да сачува у свом домену све оно у шта верује да је истинито и праведно, када би својим малим уделом хтео да помогне одржавању слободе... Пред све снажнијом поплавом глупости, неопходно је пружити јој отпор. Никакве присиле на свету неће натерати једног иоле поштеног човека да буде непоштен. Значи, за оног који иоле познаје механизам информација лако је проверити аутентичност неке информације. И управо томе један слободан новинар треба да поклони потпуну пажњу. Јер, ако не може да каже све што мисли, а могуће му је да не каже оно што не мисли и што мисли – да је лажно.
Слобода једног листа процењује се исто толико по ономе што напише, колико и по ономе што не напише. Та слобода је далеко важнија од свих, ако се зна сачувати.
Јер, она припрема долазак праве слободе. Према томе, једне независне новине дају извор својих информација, помажу читаоцима да их оцене, одбијају сољење памети, уклањају погрдне речи, коментарима редукују једнообразност информација, једном речју, људском мером своје снаге служе истини. Та мера, ма колико да је релативна, дозвољава им да одбију оно што им никаква сила на свету не може наметнути – да служе лажи.
Оружје против моћних. Сада смо дошли до ироније. Претпоставимо, у принципу – да је неко ко има склоности и средстава да наметне силу – непробојан за иронију.
Не можемо да замислимо Хитлера, ако га узмемо као један од примера, да употреби сократовску иронију. Истина је, дакле, да је иронија оружје без преседана против сувише моћних. Она допуњава непристајање у том смислу што дозвољава не само да се одбаци оно што је лажно него често каже оно што је истинито.
Један слободни новинар из 1939. године нема много илузија о интелигенцији оних који га угњетавају. Он је песимиста кад је у питању човек. Нека истина изражена догматским тоном цензурисана је девет од десет пута. Та иста истина изречена пријатним тоном цензурисана је тек пет од десет пута. Та склоност представља доста тачно могућности људске интелигенције.
Она, такође, објашњава да француске новине као што су „Le Merle” (Kос) или „Le Canard enchaine (Оковани патак) могу редовно да објављују храбре текстове.
Дакле, један слободни новинар из 1939. године обавезно је ироничан, иако је то често на његову штету. Али, истина и слобода су захтевне љубавнице пошто имају мало љубавника. Преко препрека. Да, често и мимо своје воље, догоди се да неки слободан дух овога века наметне другима своју иронију.
Шта допадљиво може да се нађе у овом успламтелом свету? Будући да је тај став духа дефинисан, јасно је да он не би ефикасно могао да се одржи без минимума упорности. Многе препреке се стављају пред слободу мишљења. Нису оне препреке које могу обесхрабрити један дух. Јер, претње, суспензије и прогони постижу у Француској супротан ефекат од очекиваног. Али треба да се сложимо да постоје обесхрабрујуће препреке: истрајност у глупости, организована непредузимљивост, агресивна интелигенција и др. То су управо те велике препреке које треба савладати. Упорност је овде најважнија врлина. Неким чудним али евидентним парадоксом, она се тада ставља у службу објективности и толеранције.
Ето скупа правила да би се сачувала слобода до језгра слуганства. А шта после, питаће неко. После? Не журимо се превише. Врлина чува свет. Када би само сваки Француз хтио да сачува у свом домену све оно у шта верује да је истинито и праведно, када би својим малим уделом хтео да помогне одржавању слободе, да се одупре предаји и да саопшти своју вољу, тада би, и само тада, тај рат био, у најдубљем смислу речи, добијен.
Да, често и мимо своје воље, догоди се да неки слободан дух овога века наметне другима своју иронију. Шта допадљиво може да се нађе у овом успламтелом свету?
Али, врлина човека је да се одржи усправаним пред свим што га негира. Нико не жели да се понови кроз двадест пет година дупло искуство из 1914. и 1938. године.
Треба, значи, покушати једну сасвим нову методу која би била правда и племенитост. Али се оне изражавају само у срцима која су већ слободна и духовима који су још увек видовити.
Формирати та срца и те духове, боље рећи – пробудити их, јесте скроман и истовремено амбициозан задатак који припада независном човеку. Тога се треба држати не гледајући унапред. Историја ће забележити или превидети те напоре. Али, ипак су постојали.
Коментари (1)
Остави коментар21.12.
2013.
KAMIJEVA ZAOSTAVŠTVINA NOVINARSKOJ PROFESIJI
Daleke 1939 godine svojim manifestom Albert Kami je definisao četiri zapovesti slobodnog novinarstva : lucidnost,neprihvatanje,ironiju i upornost.
Одговори" Danas je teško spomenuti slobodu štampe ",napisao je to pre više od sedamdeset godina.Danas se o slobodi štampe piše i govori " na sav glas " u Srbiji,Evropi,Americi...I šta novinarstvo dobija od svakodnevnih ptiča o ptrebi za slobodnim novinarstvom bez ikakve cenzure.Da nije,slučajno,to,najnoviji vid ironije prema novinarskoj profesiji,u novijem izdanju?
Kami kaže : " Sloboda ima svoje granice ". U kom smeru se sloboda kretala od 1939 godine do danas i do kojih granica je dosegla? Cenzura je oduvek imala svoje uzroke i svoje posledice.Danas su se uzroci i posledice cenzure toliko umnogostrušile da im je teško sagledati koji su im krajnji dometi.
Kako sačuvati slobodu štampe? Moguće da je u Kamijevo vreme to pitanje bilo umesno?Danas to pitanje ima smisla postaviti neiskusnim,mladim novinarima i neupućenom javnom mnjenju o prilikama i neprilikama koje vladaju u novinarskom životu u Srbiji a gotovo i u celom svetu.
Nekada se sloboda jednog lista cenila po tome ( Kami ) šta napiše,isto tako i po onome šta ne napiše.Danas,na žalost,sloboda lista se,pretežno,ceni po onome što ne sme da napiše.Da nebi bilo zabune,to pravilo važi i za tabloidno novinarstvo.Soljenje pameti doseglo je neviđene razmere! Ko je tome zaslužan? Šta predstavljaju pogrdne reči?Ko ustvari odlučuje šta je pogrdna reč?Naravno,zavisi ko ih upućuje i kome su upućene.Za nekoga su pogrdne-ne objavljuju se,za drugog nisu pogrdne-mogu se do mile volje danima objavljivati.
Postoji li oružje protiv moćnih? Koliko je meni poznato,do danas nije pronađsno.To više ne može biti samo ironija već hronična i rekao bih neizlečiva bolest moćnika.
" Vrlina čuva svet ".E moj Alberte,još si poželeo da ga sačuva "uspravnim".Šta bi danas rekao,da si nekim čudom oživeo,za reči koje si napisao daleke 1939 godine.
Ama,sve se nešto mislim,da nije taj manifest neko danas napisao i podmetnuo da nam se nađe kao poruka i apel u zadnji čas za eventualni oporavak srpskog novinarstva.