Вести

19. 12. 2013.

Аутор: Ј.Ј. - В.С. Извор: Нови Магазин

Добри само ако су лоше

Новинари и медији у систему социјалне заштите по важности су одмах иза пружалаца услуга. Они могу знатно да помогну, али и да уруше систем, па је неопходно стално подизати стандард у извештавању, са посебним нагласком на заштити достојанства личности оних о којима се пише.

 

Медији су један од најдрагоценијих ресурса пружања подршке у систему социјалне, породичне и правне заштите социјално угроженом становништву.

Ову оцену државна секретарка за бригу о породици и социјалну заштиту у Министарству за рад, запошљавање и социјалну политику Бранкица Јанковић изнела је на радионици за новинаре „Социјално угрожени – невидљиви у друштву“, одржаној у Београду 16. децембра у организацији НУНС-а.

На основу дугогодишњег искуства у раду установа и институција социјалне заштите Бранкица Јанковић истиче да су у систему социјалне заштите новинари, по важности, одмах иза пружалаца услуга, нагласивши да они могу знатно да помогну, али и да уруше систем:

„Грађани који користе систем социјалне заштите су људи са проблемима, али о њима се, нажалост, најчешће извештава сензационалистички. Добри примери, којих је много више, нису лукративни и политички интересантни, па у већини медија нису за објављивање јер не продају новине“.

Ипак, у времену општег рашчовечења, како то дефинише државна секретарка, постоје и људи којима је битан човек, а међу њима су и новинари који желе да на што бољи и професионалнији начин извештавају о осетљивим и тешким социјалним темама. Очување достојанства личности оних о којима се пише подједнако је важно као и само извештавање о проблемима све бројније групе људи који спадају у категорију социјално угрожених, заједнички је закључак учесника три радионице посвећене повећању видљивости људи затечених “у стању социјалне потребе”.

ТРЕЋИНА У СИСТЕМУ: Синтагма “социјално угрожени” крије веома велику и хетерогену групу грађана сачињену од низа подгрупа. Два су основна критеријума којима се одређује припадност категоријама грађана уз које иде придев угрожености: степен сиромаштва и степен укључености/искључености у/из друштва. Степен сиромаштва, односно материјална угроженост, мери се пре свега висином месечних примања по домаћинству и могућношћу да се приходима обезбеди егзистенција. У Србији је 2012. више од 700.000 становника директно користило неку од понуђених социјалних услуга, од савета до новчане помоћи, а само од јануара до априла ове године 10.000 породица уведено је у систем социјалне помоћи. Према проценама Министарства ове године ће бити бар десет одсто више директних корисника. У прилог томе иде податак да је број новчаних помоћи повећан за 20.000 у односу на 2012. годину.

У Србији је 1,7 милиона пензионера са просечним примањима од око 24 хиљаде динара, што добар део аутоматски сврстава међу социјално угрожене. Више од 7.000 деце лишено је родитељског старања, 400.000 деце има дечији додатак, 140.000 млађих од 13 година су сиромашни. Практично, сваки од више од 800.000 званично незапослених је социјални случај.

Такође, Србија има 800.000 људи са инвалидитетом и 1,2 милиона старијих од 65 година. Због смањене могућности да се старају о себи ове две категорије становништва аутоматски спадају у угрожене. У посебно тешком положају су вишеструко угрожени – незапослене особе са инвалидитетом, старији од 65 година на селу, посебно жене и особе са инвалидитетом, незапослени Роми…

Посебан облик друштвеног старања, које укључује и социјалну бригу, захтевају жртве насиља, породичног, родног, вршњачког. Избеглице и расељени такође су социјално угрожени, често по више основа.

Као посебно забрињавајућу чињеницу Александра Несторов из Аутономног женског центра наводи да држава не води статистику жена убијених у породичном насиљу, већ активисткиње ове НВО до података долазе – праћењем медија. Као важну чињеницу она истиче да све више новинара истражује да ли је пре убистава било пријављивано насиље у породици, што омогућава да се обраћањем заштитнику грађана на одговорност позову институције које нису обавиле свој део посла. Рецимо, да ли је полиција проверила после пријаве насиља у породици поседује ли насилник оружје.

Мониторинг извештавања који је спровео НУНС-ов тим током септембра показао је су медији недовољно заинтересовани за теме из социјалног домена. Изузетак су, пре свега, ексцесни случајеви попут инцидената у установама социјалне заштите, убиства, самоубиства и насиља, а потом пригоде као што су дан старијих, особа са инвалидитетом, жртава насиља…

Нови тренд је и директан улазак медија у широко поље хуманитарног рада, који се углавном исцрпљује у помоћи неком детету или породици. Наслеђени тренд је праћење функционера, посебно локалних, у некој од “мисија добре воље”, при чему се нагласак увек ставља на дародавца, а сама акција и они којима је намењена, односно кључ проблема, остају ван пажње јавности.

Јелена Котевић упозорава да се афирмативне приче појављују у медијима само ако се на догађају појави министар или државни секретар, да би им се поставила питања која немају везе са темом. Медији немају слуха за такве приче, оценила је она и додала да се новинари не појављују на догађајима уколико нису најављени министар или државни секретар. Док је министар био Расим Љајић, новинари би му постављали питања о Хагу, Слободана Лаловића питали су о синдикалним питањима, а Јована Кркобабића о пензијама.

Најболнија тачка у извештавању, ипак, нису текстови, већ пратећа опрема, наслови и фотографије (снимци), који често крше Кодекс новинарске професије, медијске законе, као и одредбе закона о забрани дискриминације и заштити података о личности.

Илустративан је пример, наводи Ведрана Лацмановић из Мреже жене против насиља, објављивање фотографије жене убијене на улици у грудњаку:

„Често новинари од нас траже да им омогућимо интервју са женама жртвама насиља, али им не излазимо у сусрет јер би то била додатна виктимизација жртве“.

Посебан проблем у све бројнијим редакцијама јесте чињеница да више нема тзв. секторских новинара, људи који континуирано прате одређену област, од законодавства, преко институционалне праксе, до примера добре и лоше праксе, па и инцидената с којима јавност такође треба да буде упозната.

Познавање области о којој се пише предуслов је професионалног и одмереног извештавања, а придржавање Кодекса довољна брана грешкама.

„Посебан проблем је недовољан степен образовања новинара о теми о којој би требало да извештавају. Дешавало нам се да се појаве новинари који нису прочитали ни основну информацију о догађају“, објашњава Јелена Котевић.

Уколико се томе дода да већина људи затечених у неком од стања социјалне потребе једноставно не зна своја права – на пример, обавезу новинара да има пристанак за објаву – ствара се погодно тле за сваковрсне преступе, обнављање стереотипа и предрасуда (Роми су прљави и лопови, сиромашни, глупи и необразовани, жене су изазвале насиље…).

„Неретко се у текстовима наводе иницијали особе, на пример тај и тај је обио трафику, уз напомену да је ромске националности, али никад нисам видела да је неко написао да је Србин обио трафику“, упозорава Драга Божиновић, уз напомену да је “речник новинара постао скандалозан“.

ДРУГА СТРАНА: Са чиме се све сударају новинари, али и социјални радници, у раду могло се чути и на радионицама у Врању (20. новембра и Ужицу 6. децембра).

Учествујући у раду у Врању Јелена Котевић из ресорног министарства истакла је важност сарадње институција из система социјалне заштите и новинара који практично раде на “истом задатку – унапређењу положаја социјално угрожених категорија становништва”.

Медији би требало да информишу грађане о правима социјално угрожених, као и о бројним успесима које они постижу и да отклањају предрасуде код грађана. Она је оценила да сарадња државне и локалне власти, цивилног друштва и медија, представља оквир за промоцију социјално угрожених категорија у друштву.

На могући проблем указао је члан Градског већа Врања (Ресор социјалне политике, националних мањина, етничких заједница и невладиних организација) Бранимир Стојанчић оценом да је Центар за социјални рад затворена институција која никоме, па ни градским властима, не даје податке:

„Карактеристика центара за социјални рад на југу Србије је да већ деценијама имају лошу традицију да сваки кадар који је пред пензију на крају каријере постаје директор Центра за социјални рад. Нигде на југу није попуњено место ПР-а центара за социјални рад и није ми јасно зашто је проблем да се дају скупне информације?“.

Као илустративан пример Стојанчић је навео да је локална власт имала проблем да подели 500 бесплатних карата за превоз пошто није могла да добије информације од Центра за социјални рад о корисницима. Према његовим речима ситуација у центрима за социјални рад у Бујановцу и Трговишту је још гора:

“Онога ко успе да извуче информацију од њих – частим“.

Оцењујући сарадњу локалних власти са медијима позитивно, Стојанчић је замерио што се “приче не доводе до краја”:

Изгледа да медије интересују афере само када избију, али не и решење проблема који је довео до избијања афера“.

О слабој комуникацији са Центром посведочила је и дописница Вечерњих новости из Врања Јелена Стојковић која, каже, за 15 година није добила ниједан одговор на маил који је послала тамошњем Центру за социјални рад. Никола Лазић из Врањских каже да новинари често „заобилазним путем“ дођу до информација које им ускраћује Центар за социјални рад, а после их зову те институције и постављају питања како су се усудили да их објаве.

Новине Врањске су добиле тужбу од Центра за социјални рад иако нису прекршиле ниједан стандард. Јелена Стојковић је навела и проблеме са “квазихуманитарцима који се хуманитарним радом баве само кад су укључене камере“, а у прилог томе Стојанчић наводи невладину организацију која је за исти пројекат (запошљавање самохраних родитеља у пекари) истовремено добила новац од три донатора, а није повећала капацитете у складу са приливом. Наводећи да је на југу Србије “сиромаштво опште место, иако се најчешће везују за Роме (о којима се пише са стереотипима)”, Лазић каже да многи медије доживљавају као својеврсне социјалне установе које су ту да реше њихове проблеме, а према наводима осталих колега буквално има и прогањања новинара у стилу “ево, мој случај”.

Лазић је додао да се сиромаштво и социјална помоћ везују углавном за ромску популацију о којој се, углавном, пише на основу стереотипа. Један од закључака ове радионице јесте да, пре свега, уредници покушају да у директном контакту са надлежнима у Центру за социјални рад “отворе” ову установу, али у складу са стандардима који подразумевају потпуну заштиту корисника.

Према суду директорке Центра за социјални рад у Ужицу Снежане Ивановић “медији могу више учинити за социјално угрожене од стотину центара за социјални рад”.

У прилог тој тези она наводи да установа којом руководи добија „срамно мало средстава“ за новчану помоћ социјално угроженим, свега 2.000-3.000 динара по кориснику:

“Међутим, кад новинари нешто напишу о томе одмах се створе средства“.

Она наглашава и други мањак – запослених, што значајно утиче на квалитет рада. У Центру за социјални рад запослено је 26 људи, од којих су 17 стручњаци, а само једна социјална радница задужена је за социјална давања у Ужицу и околним селима. Колики је то посао показује податак да 2.980 људи прима новчану помоћ само на територији града:

„Као што лекари обрађују по стотину случајева дневно, тако ни код нас нема довољно људи да помогну свим социјално угроженима. Нама би требало бар пет пута више људи него што их сада имамо“.

Додуше, мањак запослених је није спречио да два месеца по именовању да отказ колеги који је направио недопустиве пропусте у раду. Посвећеност послу она очекује и од новинара, уз апел да са више пажње и деликатности приступају извештавању о деци.

„За лоше случајеве брзо сазнају медији, а за добре тек кад их ми обавестимо“, каже Снежана Ивановић, залажући се за што више извештаја о „светлим примерима, попут деце из социјално угрожених група која су постигла значајне успехе у животу, каквих је пуно”.

Према њеном увиду медији највише пажње посвећују сиромашнима који чине десет одсто корисника услуга ужичког Центра и за чије збрињавање је потребан „релативно једноставан поступак“. Највише људи Центру се обраћа због поремећених односа у породици, упозорава она, а све чешће старији постају жртве породичног насиља, каже Снежана Ивановић, уз напомену и апел:

„Људе је често срамота да се обрате институцијама за помоћ јер то доживљавају као свој лични пораз, иако они нису криви за ситуацију у којој су се нашли него друштво које им није обезбедило услове за нормалну егзистенцију“.

Важна напомена учесника све три радионице јесте да на ову врсту професионалног усавршавања углавном долазе они који се и сами труде да поштују Кодекс.

Такође, едукација је потребна и уредницима који у балансирању између потребе за опстанком медија (зарадом) и опстанком професије бирају зараду, па и најтеже људске драме третирају као робу. 

Емпатија

У законима нема једног упозорења – свако од нас или свако нама драг може се наћи у тзв. стању социјалне потребе, рецимо да остане без посла и зараде и постане привремени абонент народне кухиње. Свако ће, наравно, желети да тај период живота што пре остави иза себе, укључујући и “успомене” као што су фотографије и видео снимци. То, међутим, у савременој технолошкој ери неће бити могуће ако осване на неком порталу као случајни саговорник у важној друштвеној причи о растућем сиромаштву. Зато, драге колеге, причајте са њим или њом или њима, јер и њихове приче су важне, али снимајте их тако да заштитите њихово достојанство, чак и када нису свесни да може бити нарушено. (Из Водича)

Софтвер

У марту ће бити завршен и “пуштен у погон” софтверски систем који ће садржати све податке о корисницима система социјалне заштите и услуга у Србији. Према оцени Бранкице Јанковић, софтвер ће ослободити 20 одсто капацитета социјалних радника на локалном нивоу за рад на терену. Уместо да се баве папирологијом, социјални радници ће убудуће више радити са човеком, а мање са папирима“, а с друге стране база ће омогућити правовремено реаговање.

Кодекс и закони

Са становишта новинарске професије важни су следећи закони: Закон о јавном информисању, Закон о радиодифузији, Закон о заштити података о личности, Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Закон о забрани дискриминације, Кривични законик и Кодекс новинарске професије.

Са становишта система социјалне заштите важно је знати следеће законе: Закон о социјалној заштити и подзаконска акта, Породични закон и подзаконска акта, Закон о финансијској подршци породици, Закон о заштити података о личности, Закон о слободном приступу информацијама од јавног значаја, Закон о забрани дискриминације и Кривични законик.

Такође, постоји и низ закона, подзаконских аката и интерних прописа којима се регулишу положај и права појединаца и група у систему социјалне заштите и давалаца социјалних услуга.

Иницијатива

Учесници радионица посебно су указали на нарастајуће интересовање јавности и медија за хуманитарни рад и доброчинства. Бранкица Јанковић се сагласила са иницијативом уреднице портала “Кућа добрих вести” Агнезе Трпковске да држава законом о прикупљању хуманитарне помоћи оснује јединствен фонд на чијем би челу били стручни и одговорни људи који би координисали распоређивање свих донаторских средстава како убудуће не би долазило до злоупотреба.

Слична иницијатива потекла је и у Ужицу за државни ниво. Када је реч о локалу, Снежана Ивановић сматра да би донације могле да се каналишу кроз центре за социјални рад:

“Тако би се спречиле и могуће злоупотреба јер се у неуређеном друштву иза злоупотреба социјалне помоћи често скривају фондације“, истакла је она.

800.000 људи је са инвалидитетом

Према увиду главног и одговорног уредника Радија „Сто плус“ из Новог Пазара Исхака Слезовића медији су, са изузетком ТВ Форум у Пријепољу, инертни кад је реч о извештавању о социјално угроженим категоријама становништва. На основу интервјуа са новинарима, уредницима и социјалним радницима „од Рашке до Пријепоља“, генерални је утисак и да невладине организације врше притисак на медијске садржаје јер њихови донатори траже ’визибилити’ за пројекте које финансирају док, с друге стране, у Центрима за социјални рад раде државни чиновници с малим платама и под великим притиском. “Сви ми вртимо се у једном кругу који ће морати да се промени“, закључио је Исхак Слезовић.

1.200.000 старијих од 65 година спада у рањиве групе

О Пројекту

Пројекат “Социјално угрожени – невидљиви у друштву” реализовало је Независно удружење новинара Србије, уз подршку Министарства за рад, социјалну политику и запошљавање, са Новим магазином као медијским партнером. У оквиру Пројекта сачињен је мониторинг извештавања 13 медија током септембра, Водич за новинаре, као и три радионице – у Врању, Ужицу и Београду”, за више од 50 учесника. У реализацији Пројекта директно је било ангажовано осам новинара, чланова НУНС-а.

Нови магазин је у оквиру пројекта током октобра, новембра и децембра припремио више текстова и тема посвећених људима који се сврставају у категорије социјално угроженог становништва. Такође, овај прилог је део пројекта.