Вести
16. 12. 2013.
Племенска подељеност седме силе
Новинар ком прете тешко може да рачуна на полицијску заштиту. Осим ако не заступа одређене антинационалне ставове. Онима другима, који се не гнушају да у Србији буду Срби, таква заштита не припада јер се полази од премисе да су сви манијаци њихови истомишљеници па нема ко да им прети. Та подела новинара на ове и оне не помаже ни једнима ни другима.
Само штети истини
На почетку би реч. Реч је често и на крају. Каријере, или живота. Понекад реч сахрани и једно и друго. Многи новинари целог живота пишу хвалоспеве о другима, или се понашају као мегафони власти. Мада живи, они су више мртви од оних који су страдали због своје храбрости.
Смелости да откривају лоповлуке, криминал, корупцију. Славко Ћурувија, Дада Вујасиновић или Милан Пантић и данас су живљи од већине посленика српске седме силе. Данас, много година касније, многи новинари Међународни дан људских права дочекују у страху јер су се дрзнули да проговоре о туђим гресима. Што је чист еуфемизам за криминал и корупцију?
Премеравање патриотизма. Свесни снаге речи, политичари и криминалци и данас прете новинарима, као у доба рата, санкција и Милошевића. Као ни тада, новинари ни данас нису јединствени. Деле их сујете, међусобна завист, а понекад и мржња. И они се деле на првосрбијанце и другосрбијанце. Зато нису у стању да приморају власт да их заштити. И од себе, и од криминалаца. Семантичке разлике су неважне. Зато већина лопова који прете пролази некажњено.
Прети се на разне начине. Шаљу се претећа писма или СМС поруке. Чести су и позиви телефоном.
Дејану Анастасијевићу, новинару „Времена”, сад дописнику Тањуга из Брисела, бачена је бомба на прозор стана. Жељку Цвијановићу, док је био уредник „Блиц њуза”, претио је Љубиша Буха Чуме због текста о машинама за асфалтирање. Предрагу Поповићу, док је уређивао „Национал”, претио је земунски клан због писама Љиљане Бухе.
Новинар ком прете не може да рачуна на полицијску заштиту. Осим ако не заступа одређене антинационалне ставове. Другима, који се не гнушају да у Србији буду Срби, таква заштита не припада јер се полази од премисе да су сви у Србији њихови истомишљеници па нема ко да им прети. Та подела новинара на ове и оне не помаже ни једнима ни другима. Само штети истини. Доказ за то је случај Милорада Бојовића, главног уредника „НС репортера”, који данима добија озбиљне претње због којих се обратио на многе битне адресе, али се нашао у маркесовској сутуацији, као пуковник коме нема ко да пише.
Одмах је реаговао само УНС. Остала удружења су ћутала. Као и многи медији. За разлику од њих, Организација медија Југоисточне Европе (СЕЕМО) изразила је забринутост због претњи Бојовићу. Генерални секретар СЕЕМО Оливер Вујовић позвао је српску полицију да хитно започне истрагу у овом случају.
Истина, Чеда и теретана. Полицијско обезбеђење у Србији има само неколико новинара. То су Веран Матић и Бранкица Станковић са Б-92, Владимир Митрић, дописник „Вечерњих новости” из Лознице, а обезбеђење је, до смрти, имао и Александар Тијанић, генерални директор РТС-а.
С друге стране, посебно обезбеђење у Србији има око 50 политичара и још најмање стотину других, од спортиста и естрадних звездица, преко садашњих и бивших државних секретара до судија и тужилаца. Тачан број лица под заштитом није објављен јер то спада у област државне тајне. Међутим, није тајна да је једна огромна Немачка дозволила да полицијску заштиту о државном трошку има свега тридесетак личности, а слично је и у другим земљама.
– Спрам броја становника, Србија има превише штићених особа. Мислим да је главни разлог томе што је то постало својеврсна мода. Знам да су неки измишљали претње јер свој значај у друштву мере по томе што ће бити виђени с припадницима обезбеђења. За многе знам да уопште нису имали потребе за заштитом – изјавио је Златко Николић, виши научни сарадник у Институту за криминолошка и социолошка истраживања Канадска веза. Многе певачице, па чак и политичари, измишљају претње.
Ненад Чанак је својевремено тврдио да су му четници из Канаде послали претеће писмо.
Касније се испоставило да људи који су писмо сачинили не постоје. Ипак, Чанка су годинама чували полицајци. За новинаре, чак и кад су стварно угрожени, нема заштите. Нема ни праве реакције јавности, политичке врхушке, а у многим случајевима ни међусобне новинарске солидарности.
Иначе, према изменама Кривичног законика РС, које су усвојене крајем 2012. године, претње новинарима се и даље третирају као кривично дело за које је запрећена затворска казна од шест месеци до пет година затвора. Новинарска удружења и асоцијације тражили су да распон буде од једне до десет година затвора, али су посланици у Скупштини Србије очигледно сматрали да је то превише. На тај начин дали су сигнал разним куртама и муртама да наставе са свакодневним угрожавањем новинара. Посебна прича је да се на прсте једне руке могу набројати они који су робијали због претње неком од новинара или уредника.
Ових дана је Комисија за истраживање убистава новинара у Србији и Канцеларија ОЕБС-а за слободу медија из Беча покренула глобалну кампању против претњи и насиља над новинарима. Сама кампања везана је за иницијативу УН „Борба против некажњивости убистава новинара и насиља над новинарима и медијским радницима”. На самом почетку кампање, у неколико медија објављено је писмо које представља пример застрашивања новинара у Србији.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.