Вести
09. 12. 2013.
Цензуру смо имали пре првих новина
Србија је по много чему јединствена земља, а између осталог и по томе што је имала цензуру пре првих дневних новина. Тако је први српски новинар, Димитрије Давидовић, уједно био и прва жртва цензуре.
Познатији као творац својевремено најнапреднијег европског устава (Сретењски устав), Давидовић је још од ране младости био „загрејан“ за просветитељске идеје. Иако је завршио студије медицине, сматрао је да ће као новинар бити од веће користи свом народу, те је још током студија у Бечу, са Димитријем Фруштићем уређивао „Новине сербске“ (први број изашао августа 1813). У почетку су имали успеха, понајвише зато што су новине излазиле у време ратова европске коалиције против Наполеона, а читаоци су били „гладни“ вести са фронта. Међутим, двојица димитрија убрзо су се суочила са дуговима и пристиском аустријске цензуре, па је Давидовић 1821. године напустио Беч. Године 1834, на позив кнеза Милоша, он је у престоном граду, Крагујевцу, отворио прву штампарију (за чију куповину је уложио сав свој иметак од два мираза) и покренуо прве дневне новине у Србији – „Новине србске“, које су биле званични лист у Кнежевини, потом у Краљевини Србији, а онда и Краљевини СХС.
Уредник смењен
- Већ после годину дана Давидовић је смењен са места уредника јер је објавио вест о болести Милошевог сина Милана. На његово место постављен је државни цензор Димитрије Исаиловић. Ми смо, иначе, имали државну цензуру још пре првих новина, што је „заслуга“ Вука Караџића, који је превео Нови завет и хтео да га штампа на народном језику. То је изазвало отпор Цркве, која је бранила црквенословенски, због чега је 1832. уведена државна цензура – каже Растко Гузина, дугогодишњи новинар и уредник, и додаје да је Давидовић живот завршио у Смедереву, где га је послао кнез Милош.
Проблеме са цензуром имао је и Љуба Ненадовић, син проте Матеје Ненадовића, и то због својих новина „Шумадинка“, које важе за први либерални лист у Србији. Упркос томе што је покренут као књижевно – забавни лист, Ненадовић је на његовим странама често критиковао политичко и друштвено стање у држави, па је „Шумадинка“ током свог седмогодишњег постојања (1850 – 1857) неколико пута забрањивана.
- „Шумадинка“ је први пут забрањена већ после шест месеци излажења. Да би се нашалио, Ненадовић је платио црквењаку да „смрт“ листа огласи звонима Саборне цркве. Власти су зато против њега повеле иследнички поступак, оптуживши га да је тим поступком увредио Цркву. Ипак, Ненадовић је био шурак Александра Карађорђевића, па му је кнез опростио казну – каже театролог др Рашко Јовановић.
Хапшења
Још једна личност која је много допринела развоју српског новинарства био је чувени песник Лаза Костић. Поред тога што је био први председник Српског новинарског друштва (основано 1881, као четврто најстарије еснафско удружење новинара у свету), Костић је био дописник више европских листова, од којих су се неки напросто отимали за њега. Новинарством се бавио више од четири деценије. С тим у вези, мало је познато да је написао серију текстова за француски „Фигаро“ о убиству краља Александра и краљице Драге. Нажалост, и он је искусио горку страну овога посла: одлежао је пет месеци у аустроугарском затвору због јавног залагања за уједињење Срба са обеју стране Саве, а био је осуђен и у Србији, због увреде владе и краља.
Други председник Српског новинарског друштва био је Пера Тодоровић, један од наших најбољих новинара крајем 19. и почетком 20. века. Његов лист „Мале новине“ достизао је тираж од 30.000 примерака, а то су прве новине које су на улици продавали колпортери. Тодоровић је са успехом преузео искуства савремене европске штампе, а као један од највећих критичара српске бирократије и сјајан репортер, због својих текстова провео је пет година у изгнанству, 20 пута је затваран и хапшен, а једном приликом осуђен и на смрт.
Пионири
Посебно место међу пионирима српског новинарства припада браћи Савић. Главни међу њима, Божа, студирао је филозофију и медицину, али није постао ни професор ни лекар, већ књижар, па новинар. Познати опозициони лист „Мали журнал“ (1894), са радикалском а касније демократском оријентацијом, приређивао је са братом Петром. Савићи су, иначе, први у Србији набавили ротациону машину (1904), која је представљала праву малу револуцију у штампарству, а бавили су се и филмом (продуцирали су неке од првих српских филмова и имали свој биоскоп). О њима је писао чак и чувени Џон Рид у својој књизи „Рат у Србији 1915“.
Заборављено, а велико име српског новинарства свакако је Крста Цицварић (1879 – 1944), уредник „Београдског дневника“ и сарадник „Балкана“, кога је Винстон Черчил убројао у најбоље новинаре у Европи, а Британци увели у свој лексикон новинарства. Својеврсни зачетник булеварске штампе у Срба, поседовао је огромну библиотеку са делима домаћих и страних аутора, говорио енглески, француски, немачки и италијански језик и углавном писао из куће, одакле је ретко излазио. Због побуњеничког духа, после Другог светског рата ухапшен је и стрељан, без суђења, иако током рата није радио ни за једне новине.
Мага и Мир – Јам
Прва српска новинарка, Мага Магазиновић, позната је још и по томе што је међу првима стекла диплому Филозофског факултета, основала прву балетску школу у Србији и била прва жена у српском библиотекарству. Све је то постигла почетком 20. века, када девојкама није било дозвољено да редовно студирају.
У истакнуте пионирке нашег новинарства убраја се и Милица Јаковљевић, познатија као Мир – Јам, уредница, фељтониста и романсијерка у популарним „Недељним илустрацијама“ које су почеле да излазе 7. јануара 1925, а угашене за време окупације. Својим саветима у којима је величала брак, чедност, патријархални морал и начин живота утицала је на широк слој читалаца.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.