Вести
04. 12. 2013.
Ратко Фемић: Ко је следећи?
Ако је медијска сцена најбољи лакмус папир за стање у друштву и показатељ цивилизацијског нивоа, тешко да се имамо чиме похвалити.
Најпродаванији медији, а то су углавном таблоиди, због тиража често подилазе укусу масе. Није то нелегитимно, али ваљда постоји нека граница. Медијски топли зец кроз који је провучена породица Огњановић велика је брука српског новинарства, али то није једина експлоатација породичних трагедија.
Зато се легитимно поставља питање шта је циљ – само тираж, задовољење и подстицање најнижих порива, завиривање у туђу несрећу или позив на саучешће у трагедији? Или да се јавност анимира на акцију?
Тешко да се може нетачно одговорити шта је онда циљ наслова „Пљунуо бих Тијаниног оца у лице“ којим су уредници једног тиражног таблоида опремили текст у којем су тражили реаговање од очајног оца болесне девојчице коме ја фалио новац за операцију детета?
Да ли би после тога сваки грађанин на кога је тај текст утицао требало да уради баш то – да пљуне оца преминуле девојчице Тијане Огњановић ако га случајно сретне на улици? Реч је о тешкој злоупотреби тешке ситуације у којој су се нашле те две породице, манипулацији несрећом и осећањима читалаца. Тачно је да је „само“ пренета изјава разочараног човека, али зашто је то било неопходно.
Све је почело тврдњом да су Тијанини родитељи почистили рачун на који се сливао новац за тешко болесно дете и није се завршило ни када су ти, за цео живот унакажени, људи после оставинске расправе рекли да новац иде у хуманитарне сврхе.
Осетљиво питање, мада се у земљи у којој тешко оболела деца само на овај начин могу добити новац за лечење мора поставити. Дакле, то није спорно, али медијска хајка вођена против Огњановића сигурно није добар пут. Није то само питање новинарске етике која нас учи да заоштреним пером не повредимо било кога ко не може да се брани. У питању су основно кућно васпитање, систем вредности, осећај мере, поштовање и саосећање према људима који су прошли кроз прави пакао.
И не само Огњановићи. Имало је ту шта да се каже о јурцању на места несреће, фотографисању лешева, нарушавању бола погођених породица „ексклузивним“ изјавама “очевидаца”, репортажама и патетичним литерарним урадцима са сахрана.
Што млађа жртва већи наслов, што више жртава боља читаност. Сетимо се „лешинарења“ по Великој Иванчи. Сетимо се и малог Милана Поњигера који је преживео самоубиство родитеља (и пад са шестог спрата у који га је одвукао отац). Ових дана су освануле, показало се брзо неосноване, приче како је дечак престао да једе и говори, а прво питање је како такви текстови могу уопште да помогну том детету?
Новинарство – тежак је то посао. И није за свакога. Често сте на ивици, од способности да балансирате на жици зависи ваш кредибилитет, али и много тога. Некоме углед, некоме живот, некоме будућност. Па, није лоше за почетак открити моћну реч: “Извините“. То је најмање што се може учинити за жртве које су невољно постале медијске “звезде”. А не би требало заборавити ни извињење читаоцима. Мада, вероватно се сада на неком колегијуму већа ко је следећи?
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.