Вести
03. 12. 2013.
Добар новинар је лоша роба
Добар новинар, прави професионалац, лоша је роба, коме то треба. Такозвана висока политика - која трабуња о решавању великих тема, а у ствари је од државе направила комуну и азил за све своје будале са мегамића дипломом - својом пропагандом је усарапила све, како праве медије, достојне озбиљне државе, тако и потенцијалне читаоце.
Све се бојим да ћемо ускоро моћи да пишемо још само по тараби, па била она и виртуелна - каже за Данас Драган Ж. Тодоровић, новинар Времена, репортер који је по свом карактеристичном писачком стилу стекао култни статус међу читаоцима. Управо је објавио четврту књигу „Није народ сапун да се потроши“, где су сабране његове репортаже и колумне из листа Време, а која је пре неколико дана промовисана у Српском књижевном друштву.
На промоцији Драгољуб Жарковић је рекао да су многи читаоци и колеге у почетку мислили да си неписмен због твог оригиналног стила. Колико је било тешко да навикнеш уреднике, а потом и читаоце на стил који се коси са свим правописним и граматичким правилима?
Ја сам релативно касно, у 30им, почео да пишем за новине. Што би се рекло, дуго сам тражио прави сто, у кафани, и животу. Даље, имао сам срећу да почнем да пишем, и тако наставим, у новинама које су биле неки андерграунд у односу на преовлађујуће медије које је контролисала власт. Наравно да у старту нисам био „неписмен“ како неки читају моје писање, али сам постепено, и уз помоћ уредника који су ми то дозволили, постао „тотално неписмен“. То моје „гађање падежима“, временима и родовима, није, како неки дају помислити, говор јужне Србије, или шта ти ја знам, него је то намерно искварен језик који је у функцији појачавања слика, и дистанцирања од теме и његових јунака, што иде од ироније до сарказма. Лично не знам како другачије, нити бих то могао, писати о булументи ликова у улогама разних наших државника и њихових скутоноша.
Једном си рекао како си мислио да ће твоји „пацијенти“ нестати после „демократских промена“. Који су ликови инспиративнији - ови пре или после 5. октобра? Каква је, у ствари, Србија о којој ти пишеш из прве руке? Је ли су твоји јунаци вечни?
Мени су многи, после тог октобра, говорили, шта ћеш сад, о чему ћеш писати, на чему оштрити ону ствар, сад су Наши на власти. Показало се да материјала има на претек, који су се ту тек ликови појавили, опет је, што до данас траје, власт постала само Њихова ствар. Дакле, наставио сам да шиљим плајваз, а како бих, јер држим да добар новинар треба да буде против власти, просто ми се налепио онај Данојлићев стих „И кад ћутим, ја сам увек против“... А колико сам га зашиљио, и до које демократије нас је наша борба довела, уверавам се ових дана: приликом уговарања промоција књиге организатори инсистирају да се не читају текстови о политици, нити говори о актуелној власти. Ево и нпр, чувена
Ваљевска гимназија је одбила да буде домаћин промоцији јербо је директор Гимназије био тврде вере да ћемо Теофил Панчић и ја говорити на политичке теме.
Ко се, како и зашто бунио када прочита свој опис у твојим репортажама?
Ја, што се тиче власти, њених протагониста који су ми тема, нисам имао неких, ако се тако може рећи, личних проблема. Можда и зато што живим у Ваљеву, што нисам превише познат. А знам, дошло до мене, мада се нисам интересовао за то, да су главни одбори појединих партија расправљали о мени, и питали се ко је тај Тодоровић, и ко стоји иза њега. А било тога, Даница Драшковић, незадовољна писањем о Равној гори, ставила ме у „Српску реч“, све са слику, ту писало да сам дибидус и стално пијан, Веља Илић, како би ме спазио, почињао би да мења боју и да тилтује, један вајни демократа, који се још тако потписује, и који је као такав аванзов’о у управни одбор неке Контроле лета, за тричавих 300.000 динара, плус 50.000 за репрезентацију, тако ме вербално малтретир’о да то није за пристојне новине...
Не знамо тачно због чега су изумрли диносауруси. Имаш ли ти макар објашњење зашто су овде изумрли писмени новинари?
Новинарство је ту где јесте, као што су и држава и друштво ту где јесу, нигде. А како би било другачије кад „демократском“ трешу на власти одговарају и припадају треш медији. Све је отишло у ону ствар, у неког перађоку, радило се о штампаним или електронским медијима. Нажалост, изабрану „већину“ на власти прати већина у медијима, то је узело да доминира и успоставља своје перађока стандарде, тако да су нормални медији и новинари такорећи без шанси. Пази сад, овај што Премијер, на прослави неког листа, питан, каже: Одлични сте, нема потреба да вас читам, пошто добро познајем уреднике. И тај лист слављеник објављује те премијер речи о себи. Шта рећи, а не заплакати!
И професионална удружења, разне задужбине, иду низ исти ветар, награђују се разни повлашћени „истраживачи“, за велике паре врше трансфери потурача микрофона, а јесте ли чули да је неко пит’о за, рецимо, Ружу Ћирковић, Момира Турудића из „Времена“, некога из „Данаса“...
Има ли вајде од лепог писања у Србији?
У биографији за моју последњу књигу пише да се од своје „уметности“ нисам ‘леба најео, те да могу да ме подведу у оне за које није све у ‘лебу. Мислим да је тиме све речено. Тако вам је то у оваквој Србији, некоме ни ‘леба, некоме преко погаче. Ако је ‘лебац критеријум, најбољи међу нама су на државном ‘лебу, у разни бирои за информисање, као ПР стручњаци у разна министарства и кабинети, има тога ваздан, никако да се попуни. Наравно да има и „независних“ перађока који откривају да је ова, као што су им биле и претходне, власт најбоља. Ја се, што се тиче таквог ‘леба, нисам снашао, пишу о мени семинарске и мастер радове, дипломирају на журналистици, да л’ да кажем, и докторирају на мом случају, али ја се, као сам свој случај, никоме не препоручујем као узор.
Оља Бећковић ме урамила
Један си од ретких новинара коме је Оља Бећковић пристала да се исповеди, а све поводом 20 година Утиска недеље. Зашто баш теби и како је до тога дошло?
Са Ољом Бећковић се, што би се рекло, знам. Гостовао сам једаред у „Утиску“, други пут кад ме звала, нисам мог’о, можда је то погрешно разумела, па ме више не зове. Чешће се виђам са Матијом, који ми је први рекао да треба да се укоричим. После тог мог јединог гостовања у „Утиску“, у „Времену“ сам написао Време уживања под насловом „Утисак“. Ту сам ја исприповед’о да је Оља, и као женско, Оваква! Чујем да је Оља то штиво урамила, и да га држи на видно високом месту. Дакле, било је сасвим природно, да не кажем компатибилно, да се у поводу 20 година своје емисије, а на жељу Редакције, мени каже.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.