Вести

02. 12. 2013.

Аутор: Јордан Филиповић Извор: Панчевац

Време је за нове медије

Лист „Панчевац” у оквиру ове рубрике угошћава еминентне јавне личности и с њима отвара нимало лагодне теме – од актуелних збивања у високој политици до положаја у ком се налази новинарство.

Једна од важнијих тема на овим просторима у последње време је доношење медијских закона, а интересовање за њу превазилази и границе наше земље. Није претерана констатација да то, уз што хитнију стабилизацију ситуације на Косову, Европску унију највише занима.

Сасвим сигурно у овом тренутку не постоји боља адреса за причу о медијима него што је Саша Мирковић, од пре месец дана помоћник министра за културу и информисање. Саша Мирковић је дипломирао на београдском Правном факултету и један је од оснивача Радија Б92 (пре двадесет четири године), у ком је радио као музички уредник и директор програма. Касније је постао генерални менаџер РТВ-а Б92, а председник и члан управног одбора те куће био је од 2003. до 2007. Један је од оснивача Асоцијације независних електронских медија (АНЕМ), која је формирана 1993, а њен председник је од 2006. Добитник је многих престижних награда за новинарску храброст и промоцију људских права.

ПАНЧЕВАЦ: Какви су утисци након ступања на функцију?

САША МИРКОВИЋ: Већ на самом почетку ме је опхрвала огромна количина посла. У моменту именовања већ је била покренута јавна расправа о два закона – Закону о електронским медијима и Закону о јавним сервисима. Тим поводом смо путовали по Србији и разговарали с великим бројем учесника, када је у конструктивној атмосфери преко сто четрдесеторо људи желело да сугерише или критикује.

Неопходно је да све то што пре анализирамо и имплементирамо у нацрте, јер овај део министарства прилично касни у погледу доношења закона и друге регулативе. Медијска стратегија је усвојена пре више од две године, а акционим планом је одавно предвиђен завршетак неких послова.

• Докле је стигла израда тих закона?

– Тренутно разматрамо коментаре пристигле из министарстава и Брисела о нацрту Закона о јавном информисању, као кровном закону за два поменута. Посао треба да буде окончан до краја месеца, па би почетком децембра тај акт могао да се нађе у Влади, а након јануарских празника и пред посланицима у Скупштини. Што се тиче других двају закона, у току је формирање радних група чији ће чланови анализирати коментаре, предлоге и сугестије приспеле током јавне расправе. Занимљиво је да их је неупоредиво више било на нацрт Закона о електронским медијима него на Закон о јавним сервисима. По уобичајеном току ствари, следи слање пречишћеног текста на увид министарствима, одборима и разним комисијама, а потом и у Брисел, на даље коментарисање. Мислим да је реално да почетком фебруара и ти закони могу да из Министарства крену пут Владе и Народне скупштине.

 • Шта доноси Закон о јавном информисању?

– Нема ту, народски речено, откривања топле воде. Много тога је већ дефинисано у медијској стратегији, а кључни постулати изгледају овако: прво – тај закон ће донети излазак државе из власничке структуре у медијима; друго – биће дефинисани рокови, а као крајњи датум за завршетак приватизације назире се 31. децембар 2014; треће – у плану је стварање стриктних механизама контроле државне помоћи, која је досад била нетранспарентна; и четврто – на помолу је увођење пројектног финансирања медија.

 • Како ће убудуће бити позиционирани јавни сервиси?

– Током јавних дебата највише „варница” било је око модела финансирања републичког и покрајинског јавног сервиса. Радна група је изашла с моделом о буџетском финансирању, према ком је за ту намену предлагано око 1,5 одсто од укупног износа државне касе.

Из ове перспективе, то делује неоствариво, будући да су предлози Министарства финансија за наредну годину знатно мањи. Тренутно решење иде ка буџетском финансирању, мада постоји задршка, због неких размишљања да је претплату потребно задржати и унапредити у савршенији модел. У међувремену, велики је проблем и то како ће РТС и РТВ прегурати овај прелазни период, јер криза ни њих није мимоишла. То је у великој мери и резултат актуелних закона, који су се показали као лоше решење.

• Како се одвијају активности радних група?

– При формирању тих тела вођено је рачуна да у њих уђу људи од кредибилитета, као и представници поменутих телевизија, попут Ђорђа Влајића и Синише Исакова. Међу њима је и Саша Гајин, који је учествовао и у писању Закона о јавном информисању и током јавних расправа и наступа на телевизији био веома критички настројен према немилим сценама око доношења нацрта. Ради се о томе да су се неким чудним путевима у појединим медијима појављивале верзије текстова закона, укључујући и нацрт Закона о јавном информисању, који је, тако оскрнављен, послат у Брисел. Неке битне одредбе су волшебно нестале, на шта су и представници Европске уније реаговали. Стога ми је први задатак био да утврдим који је уопште прави текст тог закона, а недавно је званична верзија окачена на сајт.

• Какви су гласови стизали из Брисела?

– Подршка Европске уније је добронамерна, добродошла и конструктивна. Њени представници су од почетка били повезани с процесом доношења тих закона, пре свега цењена колегиница Сандра Башић Хрватин. Она је овде провела много времена анализирајући нацрте, посебно Закона о јавном информисању. Подршка из Брисела је веома важна и мислим да би нам без ње било неупоредиво теже. Доласком на ову функцију потрудићу се да улога представника Европске уније буде још значајнија и да их што боље упознам са ситуацијом. То ће тек доћи до изражаја уколико 20. децембра добијемо зелено светло за преговоре о придруживању, када ће на ред доћи и наша поглавља.

• Шта ће у пракси донети нови медијски закони?

– Првенствено ће уредити медијски простор, који је тренутно на нивоу средњег века. Илустрације ради, да ми је неко 1998. године рекао да ћемо у 2013. толико ломити копља око тога да ли држава мора да изађе из медија, не бих му веровао. Када чујем дебате извесних политичара да не треба дозволити приватизацију, сетим се како је она 2007. брутално прекинута с циљем да остане статус кво. Не треба заборавити да је тада економија била у златном добу, могли сте добити кредит какав год пожелите, а било је неупоредиво више инвестиција. Сада је, нарочито у финансијском смислу, стање дијаметрално другачије. Довољно је видети предложене рестриктивне економске мере Владе, што је, према речима министра финансија, само почетак. Стога је нужно кренути напред, а не слепо веровати у неке окоштале моделе власништва. У том смислу бих свима саветовао да се окрену пројектном финансирању, да смишљају што боље садржаје и можда ће моћи да се надају чак и већем новцу.

• Шта мислите о предстојећим процесима приватизације?

– Моја матична кућа Б92 је 2003. обавила приватизацију друштвеног капитала. Том приликом је био инаугурисан услов који је спречио да га купи неко без искуства с медијима, па ми је жао што то није заживело. Тиме бисмо спасли многе медије.

Из тог разлога намера нам је да пронађемо моделе који би, на основу научених лекција, број неуспешних приватизација свели на минимум. Увек ће бити људи са скривеним агендама, а циљ је да их разним механизмима на време демаскирамо. Охрабрен сам и тиме што најновији коментари министарстава привреде и финансија следе позитивне вибрације из Брисела.

• Да ли је остварива идеја о регионалним јавним сервисима?

– Блок назван „Крагујевачка иницијатива”, који чини одређени број регионалних и локалних медија, веома је гласан у жељи да оспори приватизацију која ће неумитно доћи. Није ми баш најјаснији толики страх за властиту судбину највећих станица међу поборницима те кампање, јер сам готово убеђен да ће оне бити атрактивне за купце. Нажалост, медији у мањим срединама ће можда бити мање интересантни. Ту се суочавамо с још једном непобитном истином – да у Србији имамо више медија него што тржиште може да издржи. То је некад представљано као богатство, али добро знамо да је деведесетих година вештачки направљено обиље прорежимских медија, као против тежа оним независним и опозиционим. Сада је све то релативизовано, па ће опстати само они најквалитетнији. С друге стране, нисам приметио никакво расположење за решења попут уједињавања с другим медијима сличне величине. На пример, једни би дали простор, други опрему, трећи име, четврти програме, пети људе... Ипак, стварност је да би многи волели да, по сваку цену, буду своји на своме, иако ће их то, можда, скупо коштати. С друге стране, план државе је да сачува све вредније садржаје, што би могло да буде нека врста полазне основе за неки нови живот неких мањих медија.

• Новинарство у Србији данас?

– Чињеница да су сви почели да личе једни на друге није од јуче, већ је последица суровости тржишта и зависности од маркетинга. Некада су, рецимо, новине лагодно живеле од тиража и прихода с киоска, док су данас неупоредиво важније рекламе које се везују за масовност, а већинска популација, нажалост, воли лаке садржаје. У том погледу јавни сервис би морао да има виталну улогу, односно неку врсту образовне мисије, а не да се утркује с комерцијалним телевизијама. И сама таблоидизација је у свом корену потекла одатле.

• Колико ту може да помогне контрола регулаторних тела, попут РРА?

– Не бих да звучим донкихотовски, али и даље верујем да треба да пронађемо бољи модел за рад регулаторних тела, заснован, рецимо, на принципу саморегулације. Светао пример је формирање Савета за штампу. То говори да је струка спремна да се самоиницијативно бори с проблемима, где ми сами између себе процењујемо шта је добро, а шта лоше.

• Као дугогодишњи председник АНЕМ-а веома добро познајете и ситуацију у локалу?

– Мислим да се ту јаз између приватних медија и оних које локална самоуправа субвенционише неупоредиво више осећа него на државном нивоу. Фрустрација приватних медија је видно увећана зато што једино размишљају о томе како да преживе. С друге стране, они којима се новац из буџета прелива сваког првог у месецу под константним су утицајем политичара. И у једном и у другом случају тешко је доћи до квалитетних садржаја, што би се сасвим сигурно поправило пројектним финансирањем. Што се тиче истраживачког новинарства, и даље имамо само спорадичне примере, јер то одавно није одвише популарно. Опште је познато да они који то раде сада имају целодневно обезбеђење. Волео бих да видим истраживачко новинарство и у јавним сервисима, јер би то био одличан подстицај за све остале. Све у свему, сваки покушај професионалног рада новинара здушно ћемо подржавати и будите сигурни да ће се, ако ова екипа остане на свом месту, то врло брзо показати и на практичним примерима.

Министарство прва адреса за подршку “Панчевцу”

• Ситуација у којој се налази „Панчевац” је крајње специфична. Да ли ће се и о томе водити рачуна приликом будуће приватизације?

– Случај „Панчевца” је нужно разрешити на најбољи начин. Потребно је имати у виду да је реч о институцији са огромном традицијом, која већ дуго самостално опстаје на тржишту.

„Панчевац” је након лоше приватизације могао да оде на погрешну страну, али је захваљујући препознатљивом квалитету, ипак, преживео и сада успешно плива. Ово министарство ће максимално помоћи да, након свих Сцила и Харибда, најстарији живи недељник на Балкану уплови у мирну луку, не размишља о томе која је екипа на власти, нити да му будућност зависи од хирова неког локалног моћника. Министарству привреде предочићемо сложеност ситуације и настојаћемо да заједнички пронађемо решење. Не бих одбацио ниједан сценарио, па ни поделу бесплатних акција или право прече куповине запосленима, јер нисам чуо ни глас против таквих облика приватизације. Могу само да нагласим да ће Министарство културе и информисања и људи који у њему раде бити прва адреса за сваки вид подршке „Панчевцу” у борби да преброди искушења.