Вести

02. 12. 2013.

Извор: Б92

Одговор Б92: Морамо неговати дебату

Одговор Верана Матића, главног и одговорног уредника информативних садржаја на Б92.

Желим да се извиним због непромишљеног скидања са сајта текста Душана Машића у рубрици "Мој угао".

Чињеница да нисам био присутан у земљи када се то догодило не ослобађа ме одговорности. Такође, чињеница да се на сајту на неколико места на блогу налази текст, где је свако могао да се упозна са њим, такође не умањује направљену штету.

Ову дебату треба сада паметно сви да искористимо и развијемо сталну дебату о квалитету и етици новинарства у нашој земљи која је све више у кризи, а која се огледа кроз све сиромашније медије, све мање информативне редакције, изражену комерцијализацију која најчешће урушава кредибилитет.

Неко рече да ако би морао да бира земљу без политичара или земљу без медија одабрао би земљу без политичара, јер би без медија јавност остала у вечној тами подложна манипулацијама.

Не смемо прихватити такву реалност, она се мора мењати и због деморкатије и због интереса сваког грађанина.

Веран Матић, главни и одговорни уредник информативних садржаја на Б92

Отоврено писмо Душана Машића Сањи Илић, новинарки Курира

Отворено писмо Сањи Илић, "новинарки“ "Курира“

Мора овако, нема друге...

Сања, драга,

Немој да ово писмо схваташ сувише лично, јер си ти само последица трагедије која је задесила новинарство у Србији. Узроци су много дубљи и плашим се да их не би разумела. Желео сам да ти пишем већ после твог првог „текста“ о породици Огњановић и парама које су остале на њиховом рачуну после Тијанине смрти. Међутим, то би се вероватно свело на личне увреде, сличне онима које су читаоци твојих „новина“ у својим коментарима упућивали на адресу породице која је изгубила дете пре само нешто више од четири месеца. Зато сам решио да још мало пратим твој „истраживачки“ рад, а да у исто време покушам да сазнам како би медиј попут Би-Би-Си-ја пропратио ту причу. На тај начин, можда ћете ти и твоје „колеге“ научити нешто.

Да одмах будем јасан. Ја са поносом истичем да сам по занимању новинар ( и то из Србије) иако се већ десетак година бавим менаџментом у медијима, а последњих 6 бринем о активностима и развоју Би-Би-Си-ја најпре у Европи, а сада на Блиском Истоку и Западној Азији. О мом новинарском раду можеш да се распиташ код (мало)старијих колега из других редакција (јер их у твојој нема), мада је већина њих одавно изгубила професионалну битку захваљујући „новинарима“ попут тебе. Али, ниси ти крива. Они су.

Такође, имао сам ту несрећу да проживим оно што проживљава и породица Огњановић. Од смрти моје једногодишње ћерке прошло је већ 10 година и време ту доказује своју релативност. Када се из чистог мира заплачеш у сред Пакистана, или у хотелу у Мускату (Оман) схватиш да неке ствари никада нећеш преболети ма где био и само је питање како и колико дуго ћеш живети са њима. Свако од „Огњановића“ се носи са тим на свој начин. Оно што желим да кажем је да није само Тијана жртва у овој трагедији. Она је ставила велику тачку на свој мали живот, али њена породица, родбина и пријатељи ће целог живота носити тај ожиљак на својим срцима. Да ли се разумемо? Није баш толико компликовано.

Да се сад вратим на твоју „причу“. Питање шта се десило са парама које су прикупили градјани Србије и региона у нади да ће помоћи Тијани је сасвим легитимно. У јавном интересу је да се то сазна и ту нема никаквих дилема. Ја сам у протеклих неколико недеља разговарао са пар најугледнијих и најутицајнијих Би-Би-Си уредника на ту тему, све у жељи да ти напишем шта би Би-Би-Си урадио у твом случају, а не шта ја мислим да би урадио. Примећујеш разлику? Новинар тражи релавнтне и компетентне саговорнике да би пронашао одговоре на питања која занимају његову публику.

Пошли смо од претпоставке да си добила информацију из банке да су паре подигнуте и да сад треба видети шта радити са тим. Задатак новинара је да, када добије информацију, исту провери, а не само да је пренесе. То знају чак и они који не раде у Би-Би-Си-ју. Овдашњи уредници су ми рекли да би урадили 3 ствари: 1) пронашли други извор 2) тражили доказ за те тврдње и 3) уверили се да у долажењу до тог доказа није прекршен ни један закон који би евентуално могао читаву причу да обори на суду. У случају да било која од ове три ствари није урађена информација о повлачењу пара са рачуна не би могла да буде објављена.

Шта би онда био следећи корак? Да ли би Би-Би-Си контактирао родитеље који су остали без детета? Лагао бих када бих рекао да ме позитиван одговор на ово питање није изненадио. Јавни интерес нема календар. Наравно, сачекали би да прође сахрана, дали мало времена породици да тугује, али процена је да је четири месеца сасвим довољан период. Поготово у условима ако би се показала тачном тврдња да је новац повучен. Покушали би да избегну директан контакт са родитељима. Звали би њихове родјаке, адвокате, људе који су били око њих током кампање прикупљања новца....али, ако би били сигурни да је новац подигнут, потпуно је извесно да би контактирали и родитеље директно.

Све ово се ради пре него што је и једно слово објављено или изговорено. Покушали би потом да пронадју неку организацију која се бави сличним проблемима (лечењем деце у иностранству), разговарали би са родитељима који имају сличан проблем (болесно дете), али не са циљем да се од Огњановића узму паре, већ да би се пронашло системско решење које не би било базирано на медисјким кампањама и СМС порукама.

Уколико би на крају одлучили да објаве ову причу, све то би прво морало да прође кроз руке адвоката, а сагласност би се тражила од самог уређивачког врха.

И овде се слажу да је у питању веома компликован случај који са собом носи много моралних, етичких, легалних и професионалних дилема. Али, новинари и служе за то да се са свиме тиме изборе и да у интересу јавности презентирају чињенице. Ма какве и ма колико болне оне биле.

Сања, драга,.... шта си од свега овога ти урадила? Пратећи твој случај видео сам међу коментарима на ФБ да се чак и твој муж гади смећа од „новина“ у којима „радиш“. Истина, каже да си у праву и да ту „има нечега“, али ја то не могу да тумачим другачије осим подршке некоме са ким живиш.

Оно што си ти урадила, чак и да су ти намере биле најбоље, је следеће: 1) Ставила си породицу Огњановић на стуб срама и изложила их најгрубљим претњама и увредама, 2) Повредилила си све који су желели да задрже Тијану у најбољој могућој успомени и 3) Прекинула си и обесмислила сваку будућу акцију прикупљања новца за неко болесно дете.
И све то на основу, како сада ствари стоје, потпуно ПОГРЕШНЕ информације.

Жао ми је што УНС и НУНС (чији сам један од оснивача) нису нашли за сходно да поводом овог случаја организују разговор са уредницима медија и поведу расправу о свим етичким, моралним и професионалним аспектима ове приче. Медјутим, како су „новинари“ у тим „медијима“ попут твог, новинари баш колико су и „глумци“ у порно филмовима- глумци, онда професионална удружења (ма колико лоша била) немају са ким да разговарају. Ја ипак радије кажем да су „Курир“ и остали- новине, баш колико су Дафимент и Југоскандик били банке. Тако су се звали, а радили су један сасвим други посао који се пре или касније сведе на криминал. Такво је и ово твоје „новинарство“.

Сања.....твоје ће име остати у потпису можда најнеморалније и најпрљавије кампање која је вођена у твојим „новинама“. То су, изгледа, у неком тренутку схватили и твоји „уредници“, па су кренули да све то потписују са „Редекција „Курира““. У нади да ће свако од вас моћи да мирно спава, (не) свесни глупости коју сте направили. Или, можда и даље тврдите да „има ту нечега“?

Надам да знаш још нешто да радиш у животу, јер ти новинар никада нећеш бити. Можда би и могла, али сада је већ сувише касно за то.

Али, пре него што , пре или касније, одеш из тог смећа од „новина“, пробај да преко целе насловне стране објавиш само две речи: ОГЊАНОВИЋИ- ИЗВИНИТЕ. Великим словима, што већим.

Можда ти опросте, али те сигурно неће заборавити. Ни они, ни ја, чије си ожиљке на срцу својим писањем отворила. Никоме не треба желети да га нешто задеси да би могао то да разуме. Не желим ни теби.

Можда нећеш бити новинар, али ћеш са „ОГЊАНОВИЋИ- ИЗВИНИТЕ“ показати да у теби има бар нешто мало људског.
У нади да ћу и то дочекати...
Срдачно
Душан

Одговор Сање Илић новинарке Курира менаџеру ББЦ Душану Машићу

Отворено писмо Душану Машићу, менаџеру Би-Би-Си

Поштовани Душане, ваше писмо нисам схватила лично. Напротив. Читајући га, разумела сам да је оно последица личне трагедије коју сте доживели. Нећу се правити да ћу икад моћи да разумем ту трагедију. Захвална сам вам што сте у тексту избегли личне увреде које сте у једном тренутку помишљали да ми упутите, јер у супротном не би било ни овог мог одговора. Захвална сам и што се један реномирани новинар, а сад и менаџер, као што сте ви, бавио мојим радом. Посебно сам вам захвална на саветима које сте ми дали.

И ја, Душане, с поносом истичем да сам новинар, а посебно да сам новинар Курира.

Разлог овог поноса, надам се, биће вам јаснији кад завршите читање мог писма. Дубоко ме погодио део вашег обраћања у којем говорите о томе како се из чиста мира заплачете усред Пакистана, или у хотелу у Мускату (Оман), "схвативши да неке ствари никада нећеш преболети, ма где био, и само је питање како и колико дуго ћеш живети с њима". Свако од "Огњановића" носи се с тим на свој начин. А ужасни, осакаћујући ожиљак ће, свакако, свако од чланова породица целог живота носити на свом срцу. Разумемо се. Уопште није компликовано.

Није компликовано, реномирани колега, пошто сам, као новинарка Курира, готово сваког дана у контакту с родитељима на чијим срцима су већ створени овакви ожиљци, или се, нажалост, тек стварају. Породице чија деца су ужасно, ужасно болесна и питање је хоће ли преживети чак и данашњи дан с надом гледају у Курир, који им је обећао да ће алармирати јавност, који им је обећао да ће уместо њих, за њих, да тражи, да моли, да апелује на људе добрих намера, како би се спасао макар један дечји живот.

Дакле, јасно је, слажемо се кад је реч о оправданости постављања питања "шта се десило с парама које су прикупили грађани Србије и људи из целог света у нади да ће помоћи Тијани". У наставку вашег писма, међутим, искрено и срчано ми замерате начин на који је Курир покренуо ову тему. Ви кажете да сте говорили с неколико најугледнијих и најутицајнијих уредника Би-Би-Си и питали их шта би Би-Би-Си урадио у овом случају.Кажете, "новинар тражи релевантне и компетентне саговорнике да би пронашао одговоре на питања која занимају његову публику".

Реномирани колега Душане, ја сам, као и моји сарадници који су писали о овом случају, питања упутила свим релевантним и компетентним саговорницима. Адвокатима, лекарима, банкарима, људима који су учествовали у прикупљању новца за Тијану... И, што је најважније, породици Огњановић. Не постоји човек који је релевантан за ову тему, а да нисмо позвали. Не постоји човек који нам није одговорио на питања и чију изјаву нисам ставила у текст.Осим породице Огњановић. Од њих никад никакав одговор нисмо добили. Отац се, међутим, огласио у другим медијима, и то тврдњом да "нема моралну обавезу да полаже рачуне о том новцу".

Критикујете ме да "нисам свој посао урадила у складу са стандардима који важе у Би-Би-Си". Нисам, ето, признајем. Али не зато што нисам хтела, или зато што сам лош човек, или зато што нисам покушала, или зато што сам лош новинар, нити зато што је то начин на који ми у Куриру радимо. Него, Душане, зато што Србија није Енглеска, а Београд није Лондон. У Лондону, драги колега, не би ни било потребе да цела нација скупља паре за трансплантацију срца тешко болесне девојчице, а поготово не уз помоћ медија. У Србији, нажалост, и те како има потребе за овим. То најбоље знају родитељи болесне деце. У Енглеској, Душане, кад се покрене било каква хуманитарна акција, јавност буде обавештена где је свака фунта - одакле је дошла, где је уплаћена, како је потрошена.

У Србији, нажалост, како се видело у случају Огњановић, није се знало ни колико је новца уплаћено, ни на који рачун, ни ко је и зашто пребацивао новац с једног на други рачун, ни зашто, ни на шта су паре потрошене, ни колико је пара остало после трагедије, ни која је судбина преосталог новца.

Енглеска је, драги колега, стара, давно уређена држава, у којој се зна како функционишу овакве ствари. У Србији, нажалост, медији морају да дигну нацију на ноге да би се спасао један дечји живот. Што је још жалосније, медији морају да питају и тешко, најтеже питање "где је новац, колико је новца остало, шта ћете урадити с тим новцем, знате ли да друга деца умиру чекајући тај новац".

Неко је, нажалост, морао поставити то најтеже и најболније од свих питања. Био је то Курир. Не због Курира, нити због Огњановића, него због болесне деце. Многа од њих могла би бити спасена новцем који је остао на рачуну Огњановића.Тијана је умрла средином 15. јула. Чекали смо месец дана. Два месеца. Три месеца. За то време двоје деце која су чекала на тај новац није издржало. Ова деца су умрла јер није било пара за њихово лечење.Тек онда смо поставили ово питање. Прерано? Прекасно? Ви одлучите, Душане.

Или консултујте најугледније и најутицајније уреднике Би-Би-Си. Шта би они рекли?Да се вратимо на стандарде. Дакле, проверила сам све информације које сам објавила. Информације које су ми дали извори испоставиле су се као тачне. За сваку тврдњу коју сам написала имала сам доказ. Да ли сам прекршила закон док сам долазила до тог доказа? Не знам. Поштовани колега, не знате ни ви. Али знам, рецимо, да у Енглеској не бисмо ни морали да тражимо и молимо за податке о томе колико је новца и на колико рачуна остало после једне хуманитарне акције у којој је учествовала цела нација.Да поновим: да, контактирали смо с родитељима. Уљудно, преко рођака, адвоката, на крају и лично. Одговор никад нисмо добили. Четири месеца? Можда, по вашим стандардима, прекратко.

Али за та четири месеца умирала су друга деца, којој је тај проклети новац био једина нада да ће одрасти. Да сам у Лондону, чекала бих и четири године, пошто сам уверена да тамо животи малишана не зависе од остатка новца на рачуну породице која је изгубила дете. Али, Душане, у Србији, нажалост - зависе.Све ово смо урадили, наравно, пре него што је и једно слово објављено.Покушала сам да пронађем и сличан случај у иностранству, као што сте препоручили. Има. Девојчица из Хрватске Нора Шитум, "страшни лав", умрла је 20. марта ове године. Њена судбина је била слична Тијаниној. Цела нација је сакупљала паре за малу Нору. Нора је изгубила битку. Иако је била "страшни лав који ће победити болест". Душане, знате ли шта су њени родитељи прво тражили? Да се хитно установи колико је пара на рачуну и да се сав новац што пре преусмери другој болесној деци, "јер и од камате је досад могао бити спасен неки дечји живот".

Душане, да ли вам то личи на изјаву: "Немам моралну обавезу да некоме полажем рачуне о новцу"? Ову реченицу је изговорио, упитан за тај новац, Тијанин отац. Поштовани колега, признаћете да, по свим стандардима, овде постоји велика разлика у приступу.Помињете "системско решење". Нема га. Неће га ни бити ускоро. Болесна деца не могу да чекају "системско решење". Она умиру. У Енглеској, Душане, "системско решење" постоји. Енглеска није Србија.

Оно што још желим да вам кажем, сасвим искрено, јесте ово: можда се нисам држала стандарда на који се ви позивате. Али мени је једино важно, поштовани колега, да сам се држала људских стандарда, који претходе свим осталим, па и новинарским. Ја немам друге домовине осим Србије, живим у Београду, а не у Лондону или Женеви. Стриктно поштовање стандарда о којима причате, нажалост, значи да ће неко дете умрети. Овде нема "системског решења", овде ћуте и гледају на другу страну они који би требало да се баве прављењем системског решења.На крају, Душане, истраживање Фејсбука, изгледа, није ваша ужа специјалност. Није страшно, то не пише у стандардима. Треба имати у виду да у време кад сте се бавили новинарством Фејсбука није ни било. Написали сте, наиме, нешто о мом "мужу". Мужа немам, ни у стварном животу ни на Фејсбуку. Искрено, не знам ни зашто вам је то било интересантно.

Ето, Душане. Уместо поздрава, порука за вас: Ја мирно спавам. Свесна свега што се десило и што ће се десити. Уколико сам нешто пропустила, опростите ми. Наравно, на део вашег писма који се бави прорицањем моје будућности и утврђивањем степена моје људскости нисам хтела да одговарам.

Срдачно, Сања