Вести
09. 11. 2013.
Новинари у Србији се боре за голи опстанак
Дуњу Мијатовић су у марту, када је реизабрана за представницу Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) за слободу медија, сачекали стари проблеми, попут нерасветљених убистава новинара у Србији, али су почели да се ређају и нови: хапшења репортера, посебно летос за време демонстрација у Турској, претње америчким и енглеским листовима који објављују материјал Едварда Сноудена и ново, недемократско регулаторно тело у Великој Британији.
Са Дуњом Мијатовић, која је на чело тела ОЕБС-а за слободу медија дошла из БиХ, разговарали смо јуче у Београду, где је учествовала на конференцији о слободи изражавања и где је и са представницама српске владе разговарала о неистраженим убиствима новинара.
– Многа убиства новинара су неистражена, између осталих и она у Србији – Даде Вујасиновић, Милана Пантића и Славка Ћурувије. То је негативни печат који носи Србија. Поздрављам комисију коју је формирао цивилни сектор за истраживање ова три убиства, али то не ослобађа државу одговорности да реши ове случајеве. Оно што сам прошле године чула од Александра Вучића и што сам сада чула од Ивице Дачића јесте да постоји воља да се ово питање поново отвори. Потребно је да на овом пољу имамо резултате, и то видљиве резултате. Ако знате да се убиства новинара не расветљују, онда ћете мислити да је то нешто сасвим нормално, а новинари ће прибегавати самоцензури.
Шта ви видите као највећи проблем медија у Србији?
Недостатак закона који регулишу ту област. Проблеми на Западном Балкану углавном су исти: јавни сервис, независност регулаторних тела, економске невоље. Треба вратити дигнитет професији.
А на шта вам се новинари највише жале?
На тешку економску ситуацију, на живот у веома лошим условима, на то да воде борбу за опстанак.
Тврдите да се у целом региону ОЕБС-а смањују медијске слободе, а повећава број напада на новинаре. Како објашњавате овај тренд?
Владе се боре против насиља и тероризма, а у тој борби за сигурност страдају – медији. Подсетићу да нема сигурности без слободе, као што нема ни слободе без сигурности. Демократске државе морају да на ове две вредности гледају на исти начин, дакле – да обезбеде и сигурност и слободу. Ако то не ураде, завршићемо на „погрешној страни”.
Зар није парадоксално да се и поред деловања ОЕБС-а и повећања броја земаља које су се наводно демократизовале медијске слободе у свету смањују, уместо дa напредују?
Ах, борба за слободу говора никад не стаје! Чак и у земљама са дугом традицијом слободе говора имамо рестрикције медијских слобода. Зато ја морам свакодневно да интервенишем.
Како је ваша интервенција изгледала у случају лишавање слободе турских новинара? Анкара је ухапсила на десетине новинара оптужујући их за тероризам, а ви сте рекли да је немогуће да су сви ти новинари терористи.
Имамо податак о њих 64. Ја нисам ни арбитар ни судија, али сам инсистирала на томе да се ови случајеви реше. Ако су терористи, нека их осуде, али ти људи не смеју остати у притвору заувек.
Шта су вам рекле турске власти?
Говоре да ти новинари нису ухапшени због тога што су новинари већ због других прекршаја или криминала. Нажалост, Турска није једина земља која говори да процеси који се воде против новинара немају везе са новинарством.
Да ли друге земље крше слободу говора када листовима бране да објављују материјал који им је доставио Едвард Сноуден?
Наравно.
Како реагујете на то што је премијер Дејвид Камерон рекао да је „Гардијан” угрозио националну безбедност када је објавио Сноуденову документацију?
Писала сам Камерону у вези са „Гардијаном” и у вези са тим што је на аеродрому задржан партнер Глена Гринвалда, новинара са којим Сноуден сарађује. У Британији се води интензивна дебата о овоме.
Шта значи то што је баш Британија, позната по демократичности, медијима наметнула ново регулаторно тело којем се ови противе?
Ја не бринем толико за саму Британију, јер тамошње друштво има дугу традицију слободе говора и умеће да се избори са овим. Мене много више брине какав се сигнал шаље земљама у транзицији, како оне тумаче оно што се сада дешава у Лондону. Оне се угледају на Британију, тако да можемо да се питамо шта ће тек бити у њима ако се медијске слободе урушавају у једној Британији.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.