Вести

07. 11. 2013.

Аутор: Радмила Станковић Извор: НИН

Отимање прошлости од заборава

Сваког дана једна емисија у неповрат и заувек нестане. А то више не може бити само брига РТС-а, јер то благо јесте медијско, историјско и културно, али пре свега национално наслеђе, о којем и држава мора да почне да брине.

Она је аутор и уредник емисије Трезор која представља једно од највећих блага Телевизије Београд. А заправо, она је историчар телевизије, без чијег драгоценог ангажмана би ова кућа била углавном стециште текућих ствари. По образовању, ова умна и вредна жена је драматург, била је и драмски писац, уредник у ТВ Београд, а онда је недавно преминули Јован Ристић понудио Мири Оташевић и њој да раде оно што ће се крајем деведесетих радо гледати као Теветека.

Тих година, крајем деведесе тих и двехиљадите, њих две, у времe. Милошевићеве владавине у држави, а самовоље Драгољуба Милановића на РТС, у касним ноћним сатима емитовале су оно што се на тој телевизији није смело. Али, ипак после две године прорадила је и за Теветеку оштра цензура. Бојана је тако јануара 2000. поднела оставку, заједно са Миром Оташевић и реализаторком Милком Даниловић, и све се то нашло на насловној страни Данаса и још неких новина. Но, сутрадан је убијен Жељко Ражнатовић Аркан, и њихов бунт више ни кога није занимао.

Годину дана после 5. октобра 2000. и доласка нове власти на ТВ Београд, прихватила је позив Николе Миркова и вратила се на телевизију. Услов је био да води Редакцију за историографију коју је 1976. основао и водио др Мирослав Савићевић, а коју је Милановић укинуо 1998. године. Њеном заслугом, та редакција је проширила своју делатност.

Сада историографија поседује обиман фонд папирне грађе са периодиком и библиоте ком сценарија, Збирку техничких уређаја, бави се издаваштвом, поседује Фонд покло на који остављају пензионери или породице људи који су радили у овој телевизији. Сада има 350 дародаваца, а посебно су драгоцене збирке поклона  костимографкиња Маре Финци и Мире Чохаџић, оставштина сценографа Николе Теодоровића, редитеља Јована Ристића... То је опипљива основа будућег музеја телевизије. Екипу која брине о свему томе чине уредници истраживачи Весна Дошен, Милена Јекић, Вера Милеуснић, Марија на Чутурило. Наравно, круна свега овога је емисија Трезор чији је аутор Бојана Андрић, уз помоћ екипе коју чине Весна Игњатовић, Бојана Баланџић, Гордана Грдановић и Сандра Милошевић.

Неколико мастер радова и доктората урађено је управо захваљујући коришћењу докумената које чува и о којима се брине ова редакција. Последњи је мастер рад на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју, код професорке др Радине Вучетић, који је бранио студент Марко Перић, а чији наслов гласи - Долазак рокенрола на Радиотелевизију Београд 196769. 

Недавно сте почели и са новом делатношћу. То је трезоров биоскоп?

До сада смо имали три биоскопске представе. Недавно смо приказали телевизијски филм Лептирица, познат као „први српски хорор“ који је режирао Ђорђе Кадијевић према причи Милована Глишића. Надам се да ће од овог месеца тај биоскоп радити редовно, два пута месечно у просторијама РТС-а. Желимо да подсетимо на изворни контекст гледања телевизије, „у кругу породице“. Да се и сада гледа у друштву, да се смејемо заједно, да препознајемо нашу прошлост са неким блиским или непознатим који седи до нас и да са њим одмах коментаришемо оно што гледамо... У ствари, желимо да од ложимо колико можемо отуђено гледање електронског медија на личној малој справи у коју се гледа на 15 сантиметара од носа и слуша кроз танке каблове у ушима идеју да се оснује музеј телевизије називате својим неуспехом. Због чега?

Станко Црнобрња, као спољни сарадник је 1987. године први изрекао идеју о оснивању музеја ТВ Београд. Он је уобличио концепт које је усвојио тадашњи раднички савет са потписом тадашњег директора Душана Митевића. И ништа даље није урађено. Године 1993. Мира Оташевић и ја смо основале иницијативну групу у којој су били и Станко Црнобрња и инжењер Луј Тодоровић. Нас четворо смо сваком министру кул туре слали наш пројекат о оснивању музеја телевизије и нико то није схватио озбиљно. Последњи министар коме смо писали био је Небојша Брадић, који је на основу тога покренуо нови пројекат, али његовим од ласком - нестало је и те иницијативе. Наравно, овакав посао, пре свега, захтева озбиљну подршку и од саме ТВ Београд, али то никада није занимало ниједног директора, ниједно руководство. Телевизија је изнад свега окренута информацијама, вестима и догађајима, данашњим и сутрашњим. А јуче је већ забо рављена прошлост.

Да ли вас то изненађује?

Вероватно сам ја наивна јер сам увек мислила да би неком министру културе требало да буде част да се у време његовог мандата оснује музеј телевизије, јер по важећем закону о културним добрима, министар културе оснива музеј.

Велике телевизије у свету имају своје музеје?

Наравно. Имате у Њујорку, у Лос Анђелесу, у Лондону, у Пољској, у Француској највећи аудиовизуелни архив са музејем ИНА. То је нешто нормално у свету. При том, они немају техничке уређаје, осим по који комад, а ми имамо више од 275 уређаја од којих је 19 проглашено као културно техничко добро Србије. Све то се налази у Студију 1 који је бомбардован 1999. године у Абердаревој улици и више није за употребу. Ту поставку у нашем Музејском депоу редовно посећују ђаци и студенти, али и гости из иностранства који долазе у посету Телевизији.

Ви имате и добру локацију за будући музеј. То је београдски сајам где се налази сачуван први телевизијски студио, одакле се први пут огласила ТВ Београд?

То је тада био једини на Балкану студио који је саграђен према специфичним захтевима телевизије. И одатле је 1958. почео да се емитује први ТВ програм у Србији. И данас је онакав какав је био пре 55 година, чак се понешто ту и снима, мада је студио технички застарео у односу на оне који су касније подигнути. У тој згради на Сајмишту сада су смештени депои, ту је наш Фонд поклона и Фонд папирне грађе и тамо је сада Центар за ревитализацију филмске траке. А све то заједно припада неком му зеју, неком центру за аудиовизуелне медије, зовите га како хоћете. Природно је да на тој историјској адреси буде будући музеј телевизије.

То што нема бриге у самој ТВ Београд за музеј не треба никога да чуди у ово време беспарице, али и у времену опште небриге за било шта од јуче. Само је важно данас?

Трезор је наша културна, медијска, историјска баштина. Међутим, системски, он припада културнообразовном програму, можда би било друкчије, често кажем, када би био део информативног програма. Јер, данас телевизију занима само информација. Испричаћу вам један детаљ: ових дана смо спремали за емитовање интервју недавно преминулог историчара Андреја Митровића који је он дао Трезору још 2002. године.

И у нашем Програмском архиву пронађемо његов исказ из 1973. године када је поводом некадашњег југословенског фестивала телевизијских остварења у Порторожу питао због чега се не би и дневник такмичио као остале емисије?

„Зашто су информативне емисије третиране као другоразредне“, дословце каже професор Митровић. Да ли разумете шта то значи?

Тада, 1972. године, све друго је било јаче, тачније програми из културе, драмске, дечје, образовне емисије неприкосновено јаче у односу на дневно информативне. А погледајте како је данас?

Колики је проблем чињеница да техника брзо напредује и поједине емисије које се чувају чини неупотребљивима?

То јесте наш највећи проблем. За протеклих 55 година променило се најмање седам формата носача слике и звука, а сваки формат захтева одговарајућу машину.

С једне стране, ти уређаји се троше, застаревају, престају да се производе, а са друге стране, траке нису вечите. Филм је издржљивији, али ако се не чува у правим условима и он се разболи и то врло заразно по филмове у околини, а електромагнетне траке су много осетљивије и слика а и тон временом једноставно ишчезну.

Тренутно је наш Програмски архив у тешкој ситуацији и бори се са временом које је највећи непријатељ аудиовизуелном наслеђу. Одскора су траке ускладиштене у добрим условима, али за многе емисије већ је касно. Можемо да се тешимо да је и у Европи слична ситуација.

Највећа европска архива, француска ИНА, помаже тешкој ситуацији на Балкану.

То је, нажалост, кап у мору. Сурова је чињеница да сваког дана једна емисија у неповрат и заувек нестане. А то више не може бити само брига РТСа, јер то благо јесте медијско, историјско и културно, али пре свега национално наслеђе, о којем и држава мора да почне да брине и то што пре.

И одмах додајем, није у питању само новац, може се на спасавању баштине радити много и дуго а да не кошта такорећи ништа и припремати за дан када ће, једног дана, новца бити. То је само питање свести, стратегије и засуканих рукава.