Вести

07. 11. 2013.

Аутор: Вељко Миладновић Извор: Недељник

Како је пропало српско новинарство

О генези „пропасти“ српског новинарства, а еснафски се надамо и у то верујемо - не апсолутној, Недељник је разговарао с професорима новинарства на Факултету политичких наука и више од десет угледних новинарских имена који су обликовали живот штампаних медија у протекле три деценије, покушавајући не само да добијемо одговоре на питање зашто је овакво стање у српском новинарству, већ и да ли је у њему остало бар још „нешто“ због чега би неки нови клинци једног дана хтели да постану новинари.

 

Истраживали Бранко Росић, Зорица Марковић и Марина Тодоровић, пише Вељко Миладиновић

У почетку беше реченица.

Данас је остала само изјава. У распону између помало митологизоване носталгије према „старом“ новинарству у којем је новинар био „господин“, а његова написана реченица имала снагу, и урођеног у човеку да стара времена увек памти по бољем, помаљају се неспорне чињенице да су новине и магазини пре двадесет и кусур година имали вишеструко веће тираже, а новински аутори неретко већу - и свакако утемељенију - славу него што то данас имају ријалити звезде. Уз субјективну оцену - али једну од оних субјективних оцена које су се довољно приближиле објективном - да су данашњи листови у тој мери садржајно сиромашнији колико су изјаве фабрикованих политичко-индустријских „производа“ које себи тепају посланици и министри, или оним недефинисаним социолошким појавама које себи тепају старлете, сиромашније од, на пример, поема Милоша Црњанског, коме, ето, у биографији пише да је „радио“ као новинар.

Очекивати да се нађе елемент „црњанског“ у данашњим медијима може се у оној мери у којој „црњанског“ има у сваком ко се данас бави писаном речи - дакле ни у ком - али су реакције на недавни одлазак Александра Тијанића као „последњег великог новинара“, отвориле тему судбине и систематског квалитативног урушавања новинарства у Срба. Тијанићевој реченици се можда није веровало, није се ни неспорно поштовала, али јесте с папира разваљивала бубне опне, и свакако није завршавала на хартији која се користи као омотач за зимницу. Дакле, читала се.

С ове историјске дистанце, тешко је утврдити нивое у којима је у одређеним историјским фазама - макар у последње три деценије - српско новинарство остваривало идеал „слободе јавног изражавања“, али чак и у разним условима диригованог извештавања, такве новине су наводиле људе да их читају. А то је - уз већ пословичну „неслободу“ условљену политичко-привредно-интересним односима у земљи - највећи проблем данашњег новинарства: новинарске реченице више се не читају.

О генези „пропасти“ - а еснафски се надамо, не апсолутној - српског новинарства, Недељник је разговарао с професорима новинарства на Факултету политичких наука и више од десет угледних новинарских имена који су обликовали живот штампаних медија у протекле три деценије, покушавајући не само да добијемо одговоре на питање зашто је овакво стање у српском новинарству, већ и да ли је у њему остало бар још „нешто“ због чега би неки нови клинци једног дана хтели да постану новинари.

„Новинарство, упркос чињеници да професија никад није била на нижим гранама, осиромашена, презрена, материјално понижена, под притиском политике и оглашивача и таблоидизована, и даље има романтични ореол висококреативне делатности у којој млад човек који има снове и без педигрее је, политичке подршке и новца, искључиво захваљујући свом таленту, знању и вештини може да постане Новинар или Новинарка“, за почетак нуди оптимизам професорка Неда Тодоровић.

Она ће као један од разлога квалитативног пада новинарства навести појаву „ад- хок“ модела образовања.

„Кандидата који желе да се упишу на новинарство има много, о чему сведочи и нерационално велики број факултета, школа и курсева који у Србији уписују претенденте на звање новинара. Има курсева на којима ‘’наставу’’ држе особе без икаквог образовања, само ради новца. Колегиница ми се обратила с молбом да јој за пола сата, уз кафу, објасним како да предаје новинарство. У неким школама предају ‘новинари’ за које никад нисам чула. Данас најбољи ђаци средњих школа уписују новинарство желећи да буду Богдан Тирнанић, Мирјана Бобић Мојсиловић, Јован Мемедовић, али пре и после свих - Александар Тијанић.

Има наравно и оних који желе да буду водитељи и водитељке... То је разумљиво, у питању су изгубљене генерације рођене деведесетих, које су расле и училе у условима ратова, криза, невиђене инфлације, криминализације, таблоидизације и естрадизације друштва, пошто су златне године квалитетних медија пред нашим очима прохујале с вихором. Студенти у почетку нису свесни дубине кризе професије за коју се школују и тешкоћа које их у њој очекују. А опет, конкуренција никад није била мања, па ако сте рођени Новинар, сад је најлакше направити име у мору неталентованих, необразованих, подобних.

Парадоксално, новинарство никад није изашло из моде. Оно је одувек било резервна професија талентованих писаца (Капор, Басара), у њега су се сливали они који су желели да мењају свет, они лудо храбри, оригинални, образовани, они које за то прокажено занимање везује истинска страст. Страст и разум су антиподи. Новинарство је можда последња неотуђена професија 21. века: ваш текст је одмах на киоску, ваш прилог на екрану, а реакције публике су тренутна награда или казна.

Свака генерација имаће своје велике новинаре. Не верујем у неоткривене таленте. И у најтаблоиднијем медију таленат ће засијати као грумен злата у песку. Неко ће вас већ приметити. И само ће од вас зависити докле ћете стићи. На препрекама ће пасти они који нису рођени Новинари, они које не гони страст“, каже Неда Тодоровић.

Веселин Кљајић, такође професор новинарства на ФПН-у, каже да је и њему данас прва асоцијација на српско новинарство криза и суноврат професије. Осиромашени новинари у осиромашеним медијима, каже он, подложни су различитим врстама утицаја - од политичких, преко ПР-ова, до утицаја издавача и поготово оглашивача.

„Новинари су принуђени да раде на све већем броју платформи за исто време и исте новце, новинари који у цајтноту заборављају чак и прво правило професије - чути све заинтересоване стране, проверити и интерпретирати, а не само пуко преносити. Уредници и власници су заборавили да је тек трећа или четврта функција новинарства забавити, а да су прве три едуковати, информисати и социјализовати. Општа је таблоидиотизација и естрадизација свега, па и политике“, говори Кљајић.

Част ретким изузецима, додаје он, али нове генерације младих новинара готово уопште не читају.

„Не читају књиге, не читају дневне новине и њуз-магазине и то нечитање и удаљавање од књиге почиње још од основне школе, наставља се у средњој, а онда дођу на факултет где их сачека ‘Болоња’. Која тражи континуитет, који они немају, а која је с друге стране до те мере фрагментирана да у ствари подржава фрагментарну културу коју живе. Нове генерације су клик-стрим генерације, предоминантно окренуте интернету, што је разумљиво, јер су на њему одрасли, али нажалост у огромној мери некритички и неселективно. Читају се наслови хедови, свако мисли да је довољно информисан, а кад га питате о чему се ту заправо ради, површност коју је преобиље информација неминовно донело избија на површину. Данашњи новинари су најмање тумачи друштвених догађања и креатори мишљења јавног мњења. Не само у Србији, него свуда у свету.

Много је разлога за то, неке сам побројао, али један од најуочљивијих последњих година јесте надирући тренд различитих ПР служби. Све наравно почиње у онлајн сфери, а потом се шири на штампане и електронске, старе медије, трудећи се да заокупи пажњу што већег броја нас. Јер, као што живимо екранску културу, тако живимо и економију пажње. Последњи лов је - лов на наше слободно време. И то знају сви они из табора преко пута новинарства, од маркетиншких и ПР кухиња до спин доктора. Професија је у толико великој кризи да се бојим да јој је и будућност неизвесна. Оно што смо некад звали ‘бардовима новинарства’, данас готово да више не постоји. Готово да нема (сем ретких изузетака) правих, великих ауторитета, оних чија се реч и слово поштују и у чији интегритет и дигнитет се не сумња. Све је упросечено, уједначено, уз сталне флоскуле и општа места, како нам недостају истраживачки новинари и истраживачко новинарство, а све то уз прећутно задовољство и заглушујућу тишину доносиоца одлука и оних којих би то највише требало да се тиче - грађана“, прича Кљајић.

У разговору с истакнутим новинарима - из оног времена док је још опстајала категорија „истакнути новинар“ - на тему „пропасти“ српског новинарства паралелно се прожимају носталгија, разочарење, опипавање „слободе говора“ (шта смете да објавите?) и по неко уверење да, првенствено у категорији слобода, поредећи данашње новинарство с оним у прошлим временима, добило обрисе митологизације.

„Кад год ме обузме носталгија за оним временом, натерам себе да се сетим да новинарства ту у правом смислу речи није ни било“, каже нам Љиљана Смајловић, главна уредница Политике и председница УНС-а. „Било је форме, али не и садржине: режим нас је споља третирао с поштовањем, као да смо добитници Пулицера, али до краја осамдесетих није било шансе да објавиш шта мислиш а да не завршиш као интерно расељено лице.

Сарајевски социолог Есад Ћимић изабрао је да буде Хрват уместо Муслиман с великим словом: реченицу да се нација не мења као кошуља платио је изгнанством у Ријеку у којој ће после написати ‘Политику као судбину’, култну књигу оног времена. Недавно је у Београду умро некадашњи сарајевски новинар Војислав Лубарда, који је после политички оспораваног романа ‘Гордо посртање’ морао овде да потражи уточиште. Сарајево се гнушало назива ‘тамни вилајет’ и поткрај осамдесетих се хвалило како цени либерални дух Београда, који су оличавали новинари попут Александра Тијанића, Мире Бобић и Драгана Бабића у тада култној емисији ‘Умеће живљења’, сниманој у Сарајеву као тобож сигурној кући за југословенско новинарство. Но, чим су ти новинари помислили да осим Стипе Месића у студио доведу Војислава Шешеља, сарајевска их је чаршија силом протерала из града, па се испоставило да на Башчаршији не расте слободно новинарство већ антимилошевићштина која је већ тада страшно мирисала на антисрпство.“

С друге стране, на питање зашто више нема великих новинарских имена која би једног дана постала узор клинцима, Драган Бујошевић, дугогодишњи новинар НИН-а и бивши глави уредник Политике с повременим привременим радом на телевизији, одговорио нам је контрапитањем: „А зашто нема Рајка Митића, Саше Петровића, Ђинђића или Црњанског?“

„Стално имамо потребу да тражимо наследнике и верне копије нечега што је било и што више никад не може да буде. Нисам сигуран да је раније било квалитетнијих новинара него данас, само време се променило. Да би се у новинарству направило име потребно је време. А данас једино времена за тако нешто нема. Потребно је велико време да се стекне ауторитет и поверење у оно што неко пише и ради, а довољан је само један секунд да ауторитет нестане и да га вуку по блату.

Новинарство је у лошем стању зато што постоји безброј листова, зато што нам је цело новинарство таблоидизовано и има за циљ да забави. Нема озбиљног рада и озбиљних текстова. Некад су новинари желели да буду озбиљни, данас се скривају иза три прежвакана вица и две поштапалице. Најважније је да будеш духовит. Некад су новинари тежили да нешто знају, да читају књиге. Данас се највише разговара с Гуглом. А и како да се развијају новинари кад у земљи не могу да се нађу три добра саговорника за текст... Дошло је до промене система вредности. Оно што је најгоре што је остало после Милошевића, јесте то што се разорио систем вредности; какав-такав, али је постојао. Данас га нема. Не можемо да очекујемо, кад се све урушава у земљи, да новинарство одржи свој ниво. Телевизија је увек естрада, она форсира познатост, ако је неко познат не значи да је добар новинар. Елементарни проблем је што у овом тренутку код нас нема оне количине новинара који би оживели утопију слободног новинарства - већина се води по принципу: имам један живот, дај да узмем шта могу...

Деведесетих смо имали јасну поделу на опозиционе и државне медије, где су се развијали новинари који су у свом раду препознавали неку идеју. Данас нема никакве идеје. Највећи проблем је што почетком деведесетих медији нису, као данас, хтели у ‘Фарму’, а све нас да претворе у свиње“, каже Бујошевић. Миломир Марић, „оновремени“ уредник магазина Дуга, који је био својеврсни београдски одговор загребачком Старту, где су се окупљали они који, осим што знају да пишу, знају и да испровоцирају, каже нам да је заблуда да је новинарство икад било седма сила као коректив политичког и друштвеног живота, али и да нису тако распомамљено испуњавали налоге као данас.

„Међу новинарима је одувек било довољно улизица спремних да служе. Али они треба да формирају јавно мнење, а и да политичари виде нешто што ће их освестити, а не само да се штампа шта су они замислили. А већина новина је данас таква. Добар део главних страна и не пишу новинари, већ се то ради у БИА-ма или пишу ПР-ови у министарствима. Нема више потребе за новинарима у нашим медијима. Они који виде пре других, као такви су сувишни и служе углавном за сажаљење“, каже Марић.

„Увек нам се чини да су старе новине боље него данашње. Али, без носталгије и патетике, некад су новинари били господа, изнад политичара, Удбе, па чак и књижевника. Пре него што смо почели да путујемо у иностранство, новинари су били ти који су нам отварали врата света. Ти чувени дописници у Лондону, Берлину, Вашингтону, Паризу... Мирослав Радојчић, дописник Политике из Лондона, написао је најлепше репортаже с Вимблдона. Ту је имао и почасно седиште с исписаним именом. Имао сам срећу да упознам Предрага Милојевића, новинара Политике који је у својој 93. години писао модерније од било ког тада младог новинара. Радио је интервјуе с Хитлером, као и последњи интервју са славним хајдуком Чаругом који се Милојевићу исповедио пред стрељање“, говори Марић.

Он напомиње да су новинари тада били поштовани.

„Политичари су били свесни свог незнања, па су читали новине. Тек касније су политичари постали важнији од новинара, а новинарство прерасло у обичну слушкињу власти. Новинари су постали обичне кућне помоћнице разних политичких гарнитура. Како новинар може да буде храбар кад они који су до јуче служили Мишковића, Ђиласа, Тадића, сад их на насловним странама набијају на колац. Али имају ти уредници тај нерв да непогрешиво нађу новог газду. А то одговара политичарима јер рачунају - ако су добро служили оне прошле, служиће и мене.

Они који пишу између редова, намигују читаоцима, не одговарају властима јер она хоће да све буде црно или бело. А ако је све црно-бело, онда нема новинарства.

Данас новинари слушају само шта политичари причају и онда, ако треба да се дави или стреља, онда они даве и стрељају још бруталније. То није добро ни за политичаре. Ако политичари сматрају да су таблоиди њихова снага и да је то батина којом ударају кога стигну, врло брзо ће на крају и они изаћи на тим истим насловним странама.

За било какву пристојну земљу морају постојати институције. Ако су таблоиди замене за правну државу, ефикасно правосуђе, привреду, способне менаџере... тада настаје хаос. И ко се игра хаосом, и сам ће у том хаосу и каљузи завршити. Много има повика на таблоиде.

Таблоиди су постали једна канта за отпатке. Ми смо раније као уредници увек добијали анонимна писма у којима се наводило ко је и колико покрао у фирмама.

Али никад нисмо читали та анонимна писма јер нису била потписана и нико није био спреман да одговара за наведено. Зато смо их и бацали у канту за ђубре.

Таблоиди су постали као канта за ђжубре, али су наручиоци анонимних писама много значајнији. То не раде сами новинари, већ пакују политичари, тајне службе једни против других. Чак ни у Слобино време нису доушници добијали награде. А данас, читам, славом овенчана новинарка прича како је упознала Роћка Миловића, полицајца. Она о њему пише као да је упознала Умберта Ека или неког мислиоца.

Каже: ‘Ево, ја код друга Роћка’“, прича Марић.

У београдским редакцијама често се формално новинарско образовање кроз факултет осликавало као омча око врата, стављајући у први план школу живота која се може научити само у редакцији. Такав став јесте нека врста апологије оних новинара који нису завршили факултет, али је поткрепљена јаким аргументом - питајте Тијанића и Тиркета. Тек, постојале су аутентичне београдске новинарске школе, које би изнедриле ту господу о којима причају наши саговорници. Београдска новинарска школа врло дуго је одржавала неформалну доминацију у односу на друге југословенске центре - дневни лист Политика је био доминатнији од загебачког Вјесника, Вечерње новости такозвани лидер у вечерњој - предтаблоидној - штампи, НИН је био најугледнији недељник. Зато је и својеврсни пораз српског новинарства што се данас одржава утисак о „револуционарној загебачкој штампи, коју је Београд имитирао“. Загреб је „доминирао“ магазином Старт (који су добрим делом садржајем пунили аутори из Београда), а Дуга је - наравно, зависно од укуса читалаца - могла да се „носи“ с њима.

„Најбољу илустрацију односа аутентичне београдске и загребачке школе дао је чувени Фране Барбијери када је на питање током Универзијаде у Загребу 1987. зашто је НИН правио у Београду, а не у Загребу, кратко одговорио: ‘Нисам имао с ким’“, каже нам Иван Миладиновић, уредник у готово свим најзначајнијим листовима с краја прошлог века.

„Урушавање новинарства је последица урушавања аутентичних новинарских школа. Прва велика пропаст српског новинарства била је још 1941, кад је после пола века почетничког лудила и трагања за аутентичним српским новинарским изразом, остале да излазе само две новине. После рата развија се југословенско идеолошки обојено новинарство - у Србији. Оно ће се развијати кроз три школе - Вечерње новости, Радио Београд, и њима ће се касније прикључити Политика Експрес. А Политика и Борба ће углавном ‘куповати’ готове новинаре.

Идеологија је била кључни оквир тог новинарства, све до почетка осамдесетих и првих великих демонстрација на Косову. Побуну на Косову југословенски и српски врх, сад без Тита, није спремно дочекао, и медији се тада отимају из раља партијске бирократије. Тај узлет ће трајати до краја деценије.

Улазак у деведесете је почетак стања какво је данас. Формирање првих приватних листова - два Телеграфа и Блиц, дешава се у тренутку кад Београд нема пун капацитет квалитетних новинара ни за постојеће листове, тако да долази до великог пада критеријума. Мало и због економских прилика, тек, новопечени власници медија помислили су да су Кустурице, који од натуршчика могу да направе новинаре. Све се свело на касетофон и изјаве лидера странака. У државним медијима појављивале су се само изјаве званичника, у опозиционим само изјаве опозиционих лидера.

Цела једна генерација новинара која је била у узлету погубила се - једни, навикнути да могу да добију опозиционе лидере свакодневно на телефон да би добили изјаву или неку причу, нису се снашли у новим околностима кад су њихови једини контакти постали власт и кад су морали да разговарају с институцијама. Други, из режимских медија, нису више имали никакве контакте и хтели-не хтели, постали су аутсајдери. Ти новокомпоновани уредници постају ударне песнице у већини листова после 5. октобра. Долази до потпуног поништавања трагова поменутих школа и развија се импровизовано новинарство. Уз то, власници медија који долазе из Европе уносе додатну конфузију покушавајући да свој систем вредности наметну и уграде код нас, на тло које није плодно за то“, прича наш саговорник.

Славиша Лекић, дугогодишњи уредник у Борби и Нашој борби, а поникао у Омладинским новинама, додаће и да су велика предност тог времена била управо омладинска штампа која је била још један „расадник талената“, поготово што су студентски листови имали преко-југословенску сарадњу и размену идеја и енергије. Тек, данас се заборавља на Студент који је изнедрио десетине великих новинара, због чијих текстова је забрањено десетине бројева. За лист Сусрет, у којем је поникао и велики Тирке, данас се готово не зна.

Улазак у деведесете године које су ратовима и свакодневним политичким превирањима на тацни новинама давале приче и поводе, почеле су да бришу танку линију између политике и новинарства. Често се дешавало да сналажење на тој танкој жици одреди каријеру једног новинара (материјално би боље прошли они који би „склизнули“). Славиша Лекић каже да је јасна подела на режимце и опозиционаре новинаре наводила на осећај активне борбе, а не преносиоца вести.

„Новинари који су радили за опозиционе листове почели су то да доживљавају као своју личну борбу, они више нису били извештачи, него саучесници. После Петог октобра, многи од њих су осећали да су допринели свргавању режима који је био зло, и да им с те стране припада и део победе. Било је и нас којима је остало природно да будемо против власти. У то време си могао да се осећаш као слободан новинар, зато што си писао и радио онако како верујеш. Данас те слободе нема.

Једини слободан медиј у Србији данас је твитер“, прича Славиша Лекић. И Манојло Вукотић, током деведесетих уредник Блица, а после 5. октобра - па све донедавно - први човек Вечерњих новости, такође крах српског новинарства дефинише неслободом у медијима.

„У Србији, што можда и није посве необично, већ деценијама, свака власт, каквог год опредељења била, хтела је да има контролу над медијима. Али, у земљи феномена, каква је наша, догодио се и овакав обрт: у време Милошевићеве власти, које неки називају и диктатуром, ницали су, један за другим, независни медији: Борба, Студио Б, Б92, Време, Демократија, Блиц... У једном важном, преломном, драматичном тренутку, тиражи независних били су већи него тиражи државних медија. Зар се не сећамо да је мама Политика била толико понижена да је могла на киосцима да се подиже уз помоћ чланске карте СПС (и ни до данас се није вратила на стазе своје политике), да су Новости због промилошевићевске политике паљене испред врата редакције...

Да ли се затворио круг? Није. Исто је и иде ка све горем! Које су опозиционе новине данас у Србији? Ко пише против грешака и идиотлука људи из власти? Готово нико. ‘Готово’ значи, углавном, по који коментар, и то гостујућих коментатора, опаска, прозивка неких чиновника, технократа, партијских хркача...

У неозбиљном друштву ни новинари не могу бити озбиљни. У неконтролисаном систему власти - медији не могу контролисати власт. У држави у којој се све импровизује, медији су изгубили границу између информативности и пропаганде.

Јер, информативност води ка истини и слободи, а пропаганда ка једноумљу и тоталитаризму“, прича Вукотић.

Вукотић је подсетио да је у време Брозове власти, сјајан новинар Богдан Пешић, као главни уредник Политике, примио вест да је пао наш војни авион и да има погинулих војника и официра. Наређено је да се вест не објави. Пешић је вест, негде на дну стране, ситно, ипак, објавио. Позвао га је Ранковић и жестоко изрибао. „Нисам могао да одолим. То је вест за новине.“ И нису га сменили.

„Овде ‘главе лете’ за мање. Да ли смо дошли у ситуацију да новине хапсе и најављују затворе? Поименце. Не да смо дошли, него је то - ексклузива. Зато, са стотинама других удварачких, послушничких, издиктираних вести и понуђених фотографија, медији све више личе на самоуслуге: уђете и купите упаковану робу! Или на - куртизане власти. Или, како би рекао један енглески колега, читати или гледати неке новине и телевизије исто је што и туширати се испод канализационих цеви.

И зато, утисак односи превагу над реалношћу. И зато ваљање у блату ‘фарми’. И зато ‘екреми’ постају популарни. И зато водитељке најтиражнији писци. И зато саветници и колумнисти, ти исти, сипају кантама памет са свих екрана или страница. И зато, кад у једном месецу, оду главни уредник Новости и Политике нико не пита зашто. И зато, кад дође партијска гарнитура, па за четири месеца обори најтиражнији дневни лист за 30.000 примерака - нови мук. И зато је патриотизам - мода. И зато страх због губитка позиције - постројава бригаде послушника.

И зато је српски постало - ћутати. Да бисмо се вратили у амбијент у којем је могуће правити демократске медије (намерно не говорим независне), потребно би било: да држава изађе из власништва у медијима (па тиме и кадрирања), да се донесу проевропски закони о информисању (ово је најнесређенија медијска сцена у Европи), да се знају власници медија, да се објављују тиражи, да се ограничи број факултета за журналистику (свако може да их оснива), да се врате знање и етика у новинарству (професионализам), да новинарска удружења постану заступници новинарске струке, а не невладине организације, да се знају маркетиншки путеви новца у медијима...

Да ли би било лоше да имамо једног новог Југа Гризеља, као Новости осамдесетих, који је из дана у дан, 7.000 дана, писао по 2,7 редова и шибао све редом? Да ли би сметало да имамо спортског новинара какав је био Политикин Љуба Вукадиновић који нас је својим текстовима водио на стадионе? Или Мирослава Радојчића, коме се никад нико није приближио писањем о Вимблдону.

Или Живка Милића, чије се репортаже о вијетнамском рату слажу у свим новинарским енциклопедијама? Или Васка Ивановића, који је друштвеним хроникама обарао партијске комитете. Или велике новинаре-уреднике какви су били Слободан Глумац, Драган Марковић, Слава Ђукић, Ђука Јулијус... Које име данас читаоци знају, новинарско, уредничко? Можда два, три. Доста - за лоше време. И лоше новинарство“, прича Вукотић.

Медијско власништво у Србији је још увек нетранспарентно, медијско тржиште системски нерегулисано, нема ваљаних медијских закона. Највећи проблем, који је извориште неслободе у штампи, јесте то што је држава највећи појединачни оглашивач у новинама, с уделом од 25 одсто.

Слободан Рељић, дугогодишњи главни уредник НИН-а, каже да је криза у српским медијима једним делом аутентична, а другим делом последица свеопште кризе медија у свету.

„Новинарство је далеко од начела слободе изражавања, данас се оквирује зарадом, утицајем моћника и платом. Основна сврха медија није истина, него профит. Новинар је постао најамни радник, а уредници су ‘менаџери редакције’, који се издвајају по што боље од осталих радника-новинара знају шта је интерес власника. Новинар између своје плате од које треба да преживи, и потребе да се бори за јавни интерес, бира, наравно, плату. Осамдесетих година медији су имали висок углед у друштву, били су поштовани и од читалаца и од политичара.

Професионалност је била на нивоу, ценили су се они који су држали до слободног мишљења. Најважније, медији су били врло успешна предузећа, која су зарађивала новац и улагала у развој новинарства. И на Западу је било тако, док је још владао капитализам с људским ликом. Данас су медији предузећа која имају за циљ извлачење профита. Код нас су проблеми израженији, јер су медији или у власништву страних другоразредних компанија, или су секундарни бизнис тајкуна. И медији, као такви, прате пословно-политичке интересе одређених центара моћи. Новинар нема никакав ауторитет, а одсуство ауторитета новинара у новинарској професији онемогућава објективизацију проблема.

Рекламе су осамдесетих биле секундаран извор прихода. Прилагођавајући се крајње комерцијализованом концепту, који би се условно могао звати амерички, и српско новинарство се трансформисало у српску медијску индустрију у којој су се приходи од огласа умногостручили, оглашивачи постали важнији од читалаца, а огласне агенције заузеле место контроле медијске моћи, чиме су се некад бавили комитети. Ауторитет новинара је додатно урушен формирањем класе пи-арова који су у позицији да имају ‘леђа’, а немају никакву одговорност. Како је то говорио

Драган Марковић из НИН-а ‘сваки новинар НИН-а може да буде министар, а мало је министара који могу да објаве текст у НИН-у’. Данас у једном дневном листу објави се колумни колико би се некад објавило на простору целе бивше Југославије“, прича Рељић. Момчило Пантелић, бивши главни уредник Политике и дугогодишњи дописник из Вашингтона, Пекинга и Буенос Ајреса, такође суноврат новинарства повезује и с технолош ким променама, интернетом и новинарском хиперинфлацијом.

„Као што је имате у новцу, тако сте је добили у информацијама. При чему, што више емитујете, то мање вреди. И на те болести нико није имун. Оно што је нашкодило сваком поретку вредности, па и нашем новинарском, то је што је изгубљен смисао и циљ. Што се наше ситуације тиче, мислим да је то почело у време Милошевића, с диктатом према најважнијим медијима, али то је била и последња генерација која је могла да критикује. Сећам се оцене једног западног листа који је рекао да је Србија тог времена била парадоксална по томе што има најаутократскији режим и најслободнију штампу. Објављују се разне такозване ексклузивности, које су ексклузивне само зато што неком другом не пада на памет да их објави јер је безвредно, и у том смислу новинарство трпи кризу, мени се чини готово једнаку финансијској и економској, а и мислим да је повезано.

Некад смо ми јурили информације, а сад треба да их селектујемо, јер имате море информација, битних и небитних. Оно што је седамдесетих био изазов за новинарство, то се данас изгубило, писање за читање између редова. Новине су биле веома читане, сад то више није случај, сад се иде на визуелни утисак. Сад чујем да траже и картице да се убаце кад долазите на посао, седи се по редакцијама. Ми, кад смо почињали, главни уредник је пролазио да провери да ли су собе празне, тек то је говорило да се добро ради, да су људи на терену, у акцији, а не да седе тамо и да млате празну сламу. То је ствар поверења, јер можете да будете било где, али битно је да доносите приче. Било је система кажњавања, али и поприличних награда. Да би се издржао новинарски век, потребно је да се тај посао воли. И кад причате о том плаћању, сећам се, дошао сам у Политику, биле су солидне плате, али један мој колега, који је такође завршио Правни факултет, запослио се у правној служби Политике, у којој сам ја тад био новинар. Кад сам сазнао да има знатно већу плату, питао сам директора због чега, јер ја живим од тога, одговорио ми је: зато што ти волиш твој посао.

Частили смо те да радиш то што волиш, а он ради оно што мора, и то се плаћа“, прича Пантелић.

Борислав Лалић, новинар и публициста и дводеценијски дописник са свих меридијана, рећи ће нам и да је „новинарство царска и псећа професија“. Те две одреднице, каже, није лако помирити, али то може да функционише. „За новинаре који нису залутали у ту професију, новинарство је, упркос свим тешкоћама, заблудама и проклетствима, пут без повратка. Они из новинарства неће отићи, мада никад неће ни пожелети да тамо гурну своју децу. Наравно, све ово се не односи на оне новинаре који су залутали у новинарство, вођени зовом његове лукративности, или гурнути у ту професију рукама и телефонима оних који желе да тамо имају своје људе, своју децу и своје љубавнице. У нас је та медиокритетска револуција у новинарству почела пре две-три деценије кад су у редакције преко ноћи довођени чиновници из комитета и кабинета, превођени у новинарске секретарице и другарице, пропали студенти с анемичних факултета. Кад данас погледам где је доспело наше новинарство, колико се урушило, колико је у њему неписмених, поткупљених и жутих новинара, до које мере образ губе читаве редакције, увек се сетим изјаве Маркеса, који је за себе говорио да је прво новинар, па тек онда писац, да због стања у новинарству ‘пати као пас’.

Почесто ми се и јавља једна парола коју је изнад свог редакцијског стола у Мадриду држао мој колега и пријатељ Маноло Мора: ‘Немојте рећи мојој мајци да сам новинар.’“

 

МОДЕРНА РЕДАКЦИЈА

1 Вељко Лалић

Скривени власник. Главни уредник на сталној вези с политичарима. И даље користи блекбери због прислушкивања

2 Марко Прелевић

Гоогле новинар. По цео дан преписује с интернета и игра игрице на послу

3 Вељко Миладиновић

Мултитаскинг новинар. Пица- мајстор, бројач ремитенде. Возач, курир, ради и селидбе

4 Јелена Јевтић

Директор маркетинга. Прави уредник новина. Наручује теме и цепа насловне уколико не одговарају оглашивачима

5 Ненад Чалуковић

Држач диктафона, окретач телефона... Прави наручене интервјуе с политичарима и пита их „каква је ситуација“

6 Марина Тодоровић

Студент новинарства. Ради за џабе и џабе ради. И даље верује у новине и Деда Мраза

7 Бранко Росић

Стара школа. Гутенбергов мали, по цео дан вади шлајфне, свађа се с компјутером и мобилним телефоном и мисли да је текст много важан

8 Михаило Меденица и Владимир Богдановић

Пропали репортери. Са сваком флашом све убеђенији да њихово време тек долази. Пишу неразумљиве текстове, верују у слободу писане речи и стално причају о временима кад су имали и косу и читаоце

9 Фотографисао

Игор ПавиЋевић

Набеђени уметник. Човек који и даље мисли да је фотографија страшно битна у новинама.

10 ЗОРИЦА МАРКОВИЋ

Кери Бредшо у покушају. Кад год треба да се слика мора тетки да однесе лек.