Вести
07. 11. 2013.
Сахрана за Србију
На сахрани Александра Тијанића историчар Пеђа Марковић набацио ми је у пролазу две ствари прво, како ни на Титовој сахрани људи нису били свесни да је тог дана сахрањена Југославија, и друго, како од Титове сахране ниједну сахрану нисмо направили како треба.
И ту наравно није мислио на Тијанићев достојанствен спровод, већ све те државне сахране којих је од Тита било доста. На пример, сахрани његове супруге коју смо положили у просторију поред његове јер није било пара да дижемо плочу, а влада је месец дана одлучивала да ли да је положимо поред леве или десне вазне.
На крају јој је исте вечери неко украо одликовања, што није ништа чудно, јер сутра неко може да однесе и Тита, у држави у којој нема пара ни за шта осим за државна и парадржавна предузећа, која сви заједно субвенционишемо да уништавају своја предузећа и нашу заједничку економију. Зато се ниједан државни орган, осим функционера с блинкерима, и није појавио на сахрани Александра Тијанића који је водио јавни сервис или Срђе Поповића, који је водио грађански сервис.
То је прави разлог због којег смо Титову удовицу сахранили као у некаквој паганској држави, баш као што је само у Србији могуће да се ни после 70 година не зна где је гроб најодликованијег официра из Другог светског рата.
А то што неко мисли да је државни протокол виц, да је државна сахрана виц, да је историја за историјске катедре, то више говори о држави и нашим властодршцима, него о нама самима. Јер, нигде историја није виц. И нигде није виц кад изненада премине први човек државне телевизије. Нема земље на свету где се бивша прва дама којој су се сви клањали 30 година, сахрањује у важни, и нигде се над гробом идолошког неистомишљеника не копају псеће кости како би се и даље спрдали његовом судбином.
Нема на свету успешног друштва које не поштује своје симболе. И своју историју. И на крају крајева, најобичнији протокол. Зато је Пеђа Марковић био у праву. Јер, реците ми где се тако сахрањује Јованка Броз. Па да смо је послали у Индију, дали би јој више права. Да је ико над Кенедијевим телом могао да изговори да га је стрељао брат. Где постоји сахрана као Ђинђићева на коју не сме да дође ниједан страни државник како не би ризиковао да га скине снајпер. Срби се тада, ипак, нису уплашили.
Био је то први и последњи пут од Титове до Јованкине сахране да су људи изашли на улицу и достојанствено и „велико“ испратили човека који је покушао да им уведе ред.
Али био је то само покушај. Милошевића смо бацили под липу, ничији други одлазак нисмо забележили ни у медијима. Шта мислите, каква ће сахрана да буде највећег живог српског писца који у деведесетој години мора да продаје кућу на Дедињу како би имао од чега да живи и кога клинци зајебавају на интернету да је добио Нобелову награду за књижевност? Чему може да се нада бивши председник који нас је измирио у региону, а коме се пола таблоидне Србије смеје што му странка плаћа вилу коју је за мандата могао да мазне? У којој то држави министар правде напада само бившег министра правде Снежану Маловић, која је водила акцију против Шарића, и Нату Месаровић, која је осудила убице Ђинђића?
Себи копаш рупу, момче. Ко ће тебе да прозива кад будеш бивши? Ко ће да те заштити... Не тражи кошаркашки селектор да се смање издвајања за кошарку, него да буду као у фудбалу! И зато је спорт у Србији успешан, а политика дно!
Зато у оплакивању Тијанића десет дана нико да постави једино важно државно, друштвено и социјално питање шта ће бити с РТС-ом после њега? Хоће ли га Мирков водити? Да ли нам је уопште потребан Јавни сервис? Или ћемо и са њим и без њега, како је предвидео Тијанић, ускоро да постанемо умоболна држава?
Држава двоглавог оро...
Кућа се гради од темеља. Друштво које не поштује своју историју и претке, и не заслужује да преживи. А држава која не може да организује ни државну сахрану, сигурно не може да организује ни изборе на Косову. Слава му!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.