Вести
05. 11. 2013.
Учи псовке, обогати речник
Извесна разговорљива Швабица ми је ономад објаснила да је на немачком говорном подручју најстрашнија псовка она која спомиње некакво "клизање низ леђа".
С нашег становишта то може бити само симпатично, али тамо су епитети много увредљивији него глаголи. Овде постоји мрач но оправдање за ту вр сту простаклука. Реч је о флоскули по којој некоме "псовка лежи".
Наводно, све оно што би изазвало саблазан нормалних, по стаје прихватљиво ако је изговорио неко коме то пристаје! Мада, то је само покушај да се одговорност пребаци на традицију! Као да смо одувек били суперпсовачи! Или, што би се рекло, такви смо, а тек много после нас појавио се весели Чарлс Буковски, тако да смо у овом "књижевном изразу" родоначелници.
На све то, неки су доцније покушавали да занимање јавности за сопствено дело подстакну сличним књижевним акробацијама, на срећу без успеха и најчешће у корист сопствене штете.
„Ружичаста патологиjа"
Али, када се и како псовање код нас до те мере "одомаћило" да смо почели да га багателишемо или престали да га примећујемо? Да ли се то догодило у тренутку, или је реч о процесу? И где се то десило: код куће, на послу, на улици, у друштву или у школи? По свему судећи, свако носи своје бреме кривице.
То, опет, значи и да сви имају дужност да исправе шта се може. Да ли васпитањем или репресијом, ствар је могућности, утицаја, приступа и појединачних афинитета. Како год било, ако благовремена реакција изостане, биће горе. По дефиницији, која опомиње да "псовање има прогресиван тренд"!
Шта то значи?
На пример, познато је да се међу псовачима све учесталије јавља потреба за "натпевавањем", за надметањем у мрачној дисциплини откривања граница нечије издржљивости или дебљине сопственог образа, што се често завршава потезањем и "жешћих аргумената"! То је, нажалост, и једина прилика када се псовање и псовачи могу наћи на оптуженичкој клупи, макар и пред судијом за прекршаје.
А некада се опсценост у јавности врло озбиљно кажњавала. Најдаље се у томе отишло са Законом о шунду и астрономским порезима, који је пре више од три деценије замало довео до просјачког штапа многе од "естрадних звезда" оног времена, али је, благодарећи жестоком лобирању извесних дискографских кућа, убрзо све отпловило низ воду и заборављено.
„Васпитне мере"
Ако би се сличан закон применио ових дана естрадна сцена би и буквално била десеткована, а уз њу би страдали и неки "новинари" и "водитељи"... мада би публика остала ускраћена за разне "контакт" и "ријалити шоуемисије" или "интимне исповести" појединих личности с јавне сцене.
Намеће се питање зашто владине агенције (РРА, на пример) и неке невладине организације жестоко реагују на сумњиве политичке садржаје, а остају равнодушне на очигледне или скривене опсцености (алузије) у појединим телевизијским емисијама? Због чега УНС или НУНС не реагују на сличне појаве, на које није имуна ни србијанска све жућа штампа? Јер, зада: так ових медија, ако ћемо '• поштено, није само да обавесте, забаве и зараде!
И маркетиншки дунстери знају да се с обликовањем јавног мњења почиње утицајем на појединачне свести. Па, ако с успехом умеју да наведу свој несрећни аудиторијум да купује управо таЈ и тај тоалетни папир, или "те и те" хигијенске улошке, зашто га, између свег осталог, не упуте и на пристојност у опхођењу?
Ако ваљана реакција изостане, не би се требало згражавати кад неки полетарац већ у првом разреду основне школе упути сочну псовку учитељици, која по недавно устројеним (новоувезеним) педагошким доктринама не би смела ни да га изгрди... иако плату, додуше мизерну, прима и да би децу васпитавала. А епилог?
Могао би се открити и у наслову овог текста.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.