Вести
05. 11. 2013.
О Тијанићу и НИН-у
Има ли веће ироније но да последњи опроштај од Тијанића у НИН-у буде уз насловну на којој је Месић. Управо је Месић персонификација свега против чега се Тијанић борио својим писањем, својим новинарством.
У недељи када нас је напустио Александар Тијанић, на насловној страни новина које се зову НИН освануо је Стипе Месић. Каква иронија. Тијанић је у НИН-у започео новинарску каријеру. Смислио је да му последњи интервју посмртно буде објављен баш тамо. А људи који сада воде НИН нису сматрали да је довољна новинарска ексклузива – ни част – да на корицама имају најбољег новинара од Вардара па до Триглава.
Зашто је НИН на насловницу ставио живог Стипу Месића, а не свога Тијанића који нас је заувек напустио? Шта нам је то открио остарели хрватски политичар те је уредништво НИН-а одлучило да ће им баш то подићи тираж? Зашто када Тијанић и мртав говори боље, јаче, тачније и актуелније од свих које читамо и слушамо у друштвено-политичком животу?!
Има ли веће ироније но да последњи опроштај од Тијанића у НИН-у буде уз насловну на којој је Месић. Управо је Месић персонификација свега против чега се Тијанић борио својим писањем, својим новинарством. Против лицемерја, национализма, страха и безнађа. Сећам се када је тадашњег председника СФРЈ Стипу Месића Тијанић у Сарајеву пропитивао шта намерава са онда нам још заједничком земљом.
Управо је тада постало јасно да је Месић са насловнице НИН-а свим снагама разбијао Југославију и борио се за независну Хрватску.
Недуго иза тог интервјуа почео је рат. И победио је Месић. Добио је своју Хрватску, а добио је и данашњи НИН. Језиво је да за некада угледни НИН, већу тежину има Месић од Александра Тијанића, новинара који је за сваке новине за које је играо био највећа и непоновљива звезда. Сваки његов трансфер из новина у новине, с једне на другу телевизију, узбуркавао је јавност јер се знало да тамо где је Тијанић, ту су шампиони. Дакле, од Саше, чији је одлазак прва вест у региону. Јер нема Тијанића два комада. И све ово није било довољно за новине у којима се Тијанић родио и у којима се опростио од нас.
Можда је бесмислено распредати о томе шта НИН ставља на насловну страну јер Саше више нема и, дођавола, баш га брига за насловну страну неких новина које су од свега што су некада биле, задржале само име.
А ово све и јесте прича о српском новинарству које је одавно душу ђаволу продало и зато је све могуће, па и да у овонедељном НИН-у осване Месић који се чешка по густој седој обрви и саопштава: „Имао сам шпијуна у Председништву СФРЈ”, док га са мале сличице у узглављу посматра Тијанић руком подупрте браде.
Шта нам то поручује? Да је накнадна исповест гласника „Олује” важнија од пијетета према нашем Саши? Или је само реч о личној процена неког безличног уредника?
Разумем Александра Тијанића што је оставио последњи интервју НИН-у. Као што је рекао: „Ту сам почео, нека ту и завршим.” Симболички, био је у праву.
Суштински, НИН одавно не постоји. Као ни многе друге ствари у које је веровао и за које се борио. Једно је сигурно – имали смо новинара, писца, човека, који је често био глас оних чија реч није могла да се чује.
Али, није ово текст о Тијанићу. О Саши најбоље говоре његови непоновљиви текстови, интервјуи, говори. Ово је текст о онима који не цене своје, не држе до себе, ово је текст о изгубљеном новинарству у Србији. Тијанићева заоставштина временом ће постајати све вреднија. Објављиваће се његови текстови, говори, читаћемо га као што данас читамо Арчибалда Рајса. И те како ће нам недостајати.
Коментари (1)
Остави коментар06.11.
2013.
O TIJANIĆU I BRANKI
Branka, Branka, spopala te je tuga zato što je neki nedeljnik, u zlo vreme, objavio na naslovnoj strani sliku Stipe Mesića, glasnika sradanja srpskog naroda po onoj bivšoj državi. Patiš zbog nepravde koja je učinjena Saši Tijaniću i svom srpskom novinarstvu. Naravno pokojni Saša nije to zaslužio, naročito ne od tog nedeljnika. Želeo je da njegov poslednji intervju ostavi prvoj novini njegovog života. Šta je bilo , bilo je. Povratiti se ne može. Saša je otišao čiste duše. A oni? Pitaš se, da li će se neko iz tog nedeljnika postideti, danas, sutra, bilo kada, zato što su oskrnavili elementarni kodeks novinarstva. Ko zna? Vreme čini svoje.
ОдговориA ja i o nečemu drugom razmišljam. Pisala si ovaj tužan tekst pod snažnim utiskom dela i nedela tog nedeljnika, pa kažeš: "A ovo sve i jeste priča o srpskom novinarstvu koje je odavno dušu Đavolu prodalo i zato je sve moguće, pa i da u ovonedeljnom nedeljniku osvane Mesić..." Jedno si pogrešila. U tvom tekstu nije reč o novinarstvu, već o novinama i novinarima, koji su od margina novinarstva udaljeni desetinama godina. Znaš ti to veoma dobro.
Tačno je, novinari žive u sveopštom haosu, političkom, ekonomskom, kulturnom. socijalnom, moralnom... A osim svega toga, teško je živeti i opstajati kao novinar ako si celog profesionalnog života pod nečijom prismotrom i kontrolom. Kako opstajati sputan bez slobode u izražavanju svojih saznanja o onome što ćeš pisati. Ako nema slobode medija, u pravom smislu te reči, da li je uopšte moguće postojanje slobodnog novinarstva. Pitanje je jedino o kojem stepenu zavisnosti se radi. Ništa drugo. To je stvarnost našeg novinarstva. Na jednoj strani su novine sa svojim vlasnicima, u bilo kom obliku, pogledu i stanju, na drugoj je novinarstvo, kao društvena zajednica novinara i na trećoj strani tog skupa je novinar kao individua, pojedinac, stvaraoc. Sve ima svoj vek trajanja i opstajanja. Tu nastaju problemi za svakog učesnika ponaosob.
Individualna mogućnost odlučivanja svakog novinara je: "Sloboda-moral-egzistencija (novac)". To u profesiji novinara gotovo nikad ne ide "u paketu". A vremena su teška. Biti svoj na svome u novinarstvu je veoma rizično, ponekad i po život opasno.
Moral, pravda i istina imaju svoju cenu i svaki novinar, ponaosob, ima svoj lični kantar kojim meri i odmerava. Koliko ja vidim ovako sa strane, velikom broju novinara je istina, moral i pravda važnija od svega što mu se pruža kao kompenzacija za gubitak tih ljudskih vrednosti
I na kraju i ovo da kažem, nisam novinar, niti sam ikada bio. Puki sam potrošač dnevne i nedeljne štampe. I kao takav ću ostati dok me ima.