Вести
05. 11. 2013.
Збогом, Тијанићу
Волела сам Александра Тијанића. Био је један од најдаровитијих и најобразованијих новинара бивше Југославије. Отишао је један од последњих бардова чувене београдске школе новинарства. Када је новинарство било угледна и уважавана професија. Отишао је јунак нашег доба. Који је новинарима и у ово транзицијско време у Србији, како је на комеморацији рекла Љиљана Смаjловић:
„Очувао илузију да нисмо само усамљена гомила уплашених људи.“ Хвала му. „Не волим посао који радим, ми смо професија робова...“, говорио је. Волела сам његову страст и курчевитост у јавним полемикама. Веровала сам му кад је говорио: „Никада нисам исукао перо на некога а да оно није било окренуто и према мени.“ Волела сам и то што је повремено умео да повуче за рогове политичаре, тајкуне и моћне људе из сиве зоне... Знао је он добро, често близак власти, да нико не влада невино... И није волео онај закон који краси политику, идеологију, партијску државу, да увек мораш да будеш - само на једној страни... Као директор јавног сервиса, није могао то да буде. Стално је говорио: „Без доброг јавног сервиса, Србија ће бити умоболна држава...“
Био је свој и слободан. У лету је хватао, оно што називамо дух времена. Имао је много пријатеља, али још више непријатеља. И међу богатима и међу моћнима. И није случајно изабран за одстрел и демонизацију. Био је институција. Али му нису могли ништа. Отишао је кад је он то одлучио. Верујући да ми сами одређујемо своје границе. „Умирем стојећи, као какав луди диносаурус“, рекао је пред смрт...
Да је знао са колико ће лепих речи да га дарују колеге, пријатељи, а чак и непријатељи, на дан његове смрти, сигурна сам да никада не би умро. И његов најближи сарадник, Ненад Стевановић, на комеморацији у Градској скупштини није могао да одоли а да не каже: „Штета што му то нису рекли док је још био жив...“
У Србији, где се само мртви рачунају, ко те пита за живе. Драги Тијанићу, после твоје смрти, можда ће те и заволети, и нећеш више бити сам...
Често му је глава била у торби. Сећам се, у Милошевићево доба, долазио је у кафе „Плави јахач“, који сам водила. Ту је заказивао састанке са опозиционим лидерима - Мићуновићем, Ђинђићем, Ћурувијом... И увек је у десној руци носио најлон кесу у којој је био умотан пиштољ... У злим временима, очекивао је да га убију. Убили су Ћурувију... И касније му је глава била у торби...
Тада познати кафе „Плави јахач“ на Студентском тргу био је препун избеглица. У шали ми је говорио: „Нато, када дође слобода, писаћу о теби као о ратном профитеру...“ Волео је Србију и то је био његов највећи грех... Као што је волео и своје Дечане, где је крштен. Ценио је само писано новинарство, али му је стваралачки изазов био да се игра са најмоћнијим играчкама нашег доба, телевизијом. Направио их је неколико... Направио је и десетине телевизијских звезда у Србији. То је и сам био. Симболички гледано, смрт Александра Тијанића и Јованке Броз означава крај једне епохе - Брозове епохе у Србији.
Нисам се дружила са Александром Тијанићем, али сам га виђала готово свакодневно. Волели смо иста места, ту око Кнеза, где сам становала двадесет година - кафе „Фреску“, ресторан „Вук“. Разменили бисмо по неку реченицу у пролазу.
Питао ме је обично после сајмова књига у Београду које су то најбоље књиге које су се појавиле те сезоне. Ја бих похвалила неки његов текст, интервју... Било је задовољство читати га. И његову малу игру речи. С разлогом су га млади новинари звали „професоре“. Последњи пут смо разговарали негде средином августа. Похвалила сам га за одличан текст који је објављен тих дана.
„Није ми се допала само једна реченица“, рекла сам му. „Која?, питао је.
„Она у којој кажеш да твој живот више нема смисла.“ Ћутао је. Сећам се, док сам је читала, та реченица ме је поразила. Нисам је очекивала од Тијанића. Што дуже размишљам, ових дана, чини ми се да га је та реченица убила.
„Тијанићу, ми пролазимо, а књиге остају“, рекла сам му. „Све што није стављено међу корице књиге, развеје ветар. Седи, напиши три нова текста, сакупи старе текстове који су сјајни, интервјуе и објави књигу. Ако не нађеш бољег издавача, ја ћу ти је објавити“, рекла сам му на крају нашег разговора. Негде у октобру, пред сајам, прочитала сам најаву у новинама, да припрема књигу: „Ја, и нико мој“. Обрадовала сам се и помислила сам - преживеће.
Збогом, Тијанићу!
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.