Вести
05. 11. 2013.
Две смрти у лицу једног друштвa
Готово истовремено, крајем октобра, у Србији су умрла два човека. Оба позната јавности. Прво Александар Тијанић - за кога је Љиљана Смајловић перверзном прецизношћу усред Градске скупштине рекла да је преминули „Јунак нашег доба“ - добио је државну сахрану и место у Алеји заслужних гађана, док је други, Срђа Поповић, преминуо сасвим приватно, као што је и ред.
Смрт је сама по себи довољно тешка, чак и за Тијанића, и треба се у тим тренуцима уздржати и бити пристојан, не толико због покојника (а има их разних) колико због саме смрти. И док је биографија Александра Тијанића налагала уздржаност и тихи одлазак тог „лика и дела“, као израз те пристојности, за разлику од оне друге биографије Срђе Поповића, која је налагала обавезу јавности да та смрт не буде приватна ствар самог покојника, српско друштво је реаговало у складу са собом. Дакле - ружно.
Потпуно фасцинирајуће, сви на јавној сцени, партије, институције, појединци (укључујући председника државе, владе, лидере свих партија!?), без обзира на формалну идеолошку и етичку удаљеност, од крајње деснице до хипотетичке левице, све је то у оркестрираној хармонији изразило своје дивљење и импресионираност Јунаком Тијанићем! Шта је то нагнало доајена ДС и политичког оца Зорана Ђинђића, Драгољуба Мићуновића, да такође ода признање Тијанићу, човеку за кога се прича да је испијао шампањац тог дана када је убијен премијер?
Како разумети комеморативно излагање председника УО РТС-а г. Марковића о покојном Јунаку Јавног сервиса, којег, ето, не би ни било да није било Тијанића? Да ли г. Марковић уопште и зна у каквој фотељи седи, или можда сматра то формалним признањем (дакле необавезним) свог лика и дела? И не само он, већ и сви чланови УО? УНС, НУНС, РРА - да и не помињем. Да ли се сви они слажу (и више од тога - просто су одушевљени) Тијанићевом програмском политиком РТС-а?
Они не знају за бруталну милитантност унутрашње организације куће у којој је укинута свака аутономија редакција и у којој се већ годинама не одржавају редакцијски колегијуми и где та унутрашња аутономија из деведесетих (ако изузмемо програмску пропаганду) изгледа као „стара добра времена“! Г. Марковић и остали чланови УО нису, као, упознати са извештајем покојне Верице Бараћ о РТС-у?
А и што би то они знали кад ни државни тужилац за организовани криминал још није стигао да га извади из фиоке? Они не знају ништа о ригорозним вишестепеним хијерархијским процедурама формализоване цензуре унутар куће? Ти људи, као г. Марковић, не знају да Јавни сервис нити је постојао нити сад постоји, и не знају да не постоји више чак ни тај РТС?
Или можда мисле да грађани не плаћају претплату па, ето.... Сви они, као и остатак друштва, једва чекају да почне тестаментално дело те програмске политике Јунака, најављено за неки дан, оно „монументално дело“ о Равној гори? Она друга, приватна смрт г. Срђе Поповића (http://pescanik.net/2013/11/ne-place-se-kad-umiru-junaci/) препуштена је маргинализованим медијима, групама и појединцима. Уосталом, пре две године, смрт блиставог ума Радомира Константиновића није добила дозволу Тијанића да уопште буде објављена на програмима Јавног сервиса.
Будући приватне, ове две смрти та два човека нису и не треба да буду у Алеји заслужних грађана поред Александра Тијанића - то би била увреда коју они нису заслужили. Али ми грађани јесмо заслужили ту увреду. Вучемо је са собом деценијама, у Вуковарима, Сребреницама, биографијама Јунака попут Тијанића, Дачића, Вучића и најзад Николића. Да, ту су и остали, али како то све набројати и бројати, а не наћи ту можда и своје име?
Аутор је уредник и редитељ у редакцији научно-образовног програма РТС-а
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.