Вести
04. 11. 2013.
Александар Тијанић, истеривач ђавола!
Умро је непоражен, непонижен и несавладан, иако је његовим душманима баш то била већа жеља од саме његове смрти.
Саша је свој први текст написао и објавио у години мог рођења. Он је генерација мог покојног оца, али Саша није мој новинарски отац. Био је то многим другима. Народ је волео, да не кажем обожавао, његова новинарска штива, а елита их је ишчитавала као најважнију политичку лектиру.
Србија је изгубила најснажнијег новинара. Оригиналног.
Био је вансеријски таленат за перо, правио је понеку вансеријску професионалну и људску грешку како према пријатељима, тако према непријатељима.
Био је вансеријска личност са вансеријском листом моћних непријатеља. Са душманима је излазио на крај понекад на мозак, понекад на мишиће, понекад на јаја.
Умро је непоражен, непонижен и несавладан, иако је његовим непријатељима баш то била већа жеља од саме његове смрти, у коју га је у последње време вукла тешка болест.
Кад се бирало Милошевић или Србија, био сам на страни Србије исто као Тијанић, кад је Саша био на једној страни, а Беба, Чеда, Веса, Цане на другој, био сам на Сашиној страни.
Кад су на једној страни били Жељко Митровић, Веран Матић и други магови комерцијалних телевизија, изабрао сам страну јавног сервиса, страну Александра Тијанића. Кад је стигао Вучић, Саша је био узнемирен више због будућности јавног сервиса – РТС-а, мете сваке власти, а мање због себе лично.
Тада сам га охрабривао, умиривао, уверавао.
Кад је лидер напредњака јавно изјавио да ТВ претплату треба укинути, грађани су масовно престали да је плаћају, а РТС је почео да тоне у агонију.
То ми се није допало, Тијанићу још мање.
Све је деловало као да се жели да се Тијанић лично ослаби финансијским
руинирањем РТС-а, док се истовремено избегавао отворени и политички опасан сукоб са њиме. Васкрсли су политичком вољом и неки Сашини душмани.
Престао сам да га охрабрујем, умирујем и уверавам. И слепцу је све било јасно.
Најснажнији новинар у Србији, једини који је од посрнуле телевизије могао да направи јавни сервис Србије, да се колико-толико одупре Коштуничиним медијским јуришницима, а посебно оним медијски верзиранијим и опаснијим Тадићевим „гебелсима“ без мере и граница, остао је директор РТС-а до задњег дана без искрене подршке најновијег вожда – Александра Вучића.
Жао ми је због тога. Жао ми је што је симбол демократске Србије РТС као јавни сервис кренуо низбрдо. Још ће ми бити жалије уколико некоме падне на памет да од РТС-а, јавног сервиса, направи поново државну „ТВ Бастиљу“ и уместо у будућност поведе нас ка прошлости.
И у том случају ћу изабрати страну Александра Тијанића, страну јавног сервиса, иако на тој страни неће бити више ни Саше ни његовог пера, а на супротној би се могао наћи Вучић и они што му вире из дупета, комби Тијанићевих душмана, аутобус његових лоших ђака и крдо будала.
Саша је био незгодан човек, тежак човек, опасан човек и није био мој пријатељ, али смо често били на истој страни. Његов последњи СМС који ми је упутио био је кратак, написао је само: „Хвала ти.“
Нисам му на ту поруку одговорио.
Одговорићу.
Онима којима он више не може.
Слава му.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.