Вести

02. 11. 2013.

Аутор: Денис Куљиш Извор: Данас

Били су опасни до задње секунде

Смрт не само што је Србији одузела два човјека које нитко неће моћи надомјестити јер су били снажни, опасни да задњег часа, упечатљиви и јединствени, јачи по свом неуспоредивом карактеру него било тко на видику, него је њиховом синкроном ликвидацијом учинила неизбјежном компарацију која ни за једног неће бити повољна.

Јер, пред високим моралним значајем патрицијског Срђе Поповића, тако импозантног, лијепог човјека – и то не само у погледу вањскога лика који дефинира грчки придјев “калос”, него прије свега по истинској узвишеност што се такођер манифестира у наступу и у гестама (“агатхос”), наш Аца Тијанић (који је у каснијој фази живота инсистирао да га зову неаутентичним грађанским деминутивом Саша) доимао се попут носорога - све гола снага, гола интелигенција и гола прагма новинара врхунских способности.

Своје журналистичке мачевалачке вјештине десетљећима је усавршавао да би на крају одложио катану и посветио се достојнијим, лукративним и важним задацима уредника, политичког брокера, поставши прворазредни играч на националној сцени.

Кад год су га центри моћи хтјели ликвидирати с мјеста генералног директора државне телевизије, одустали би бојећи се његове таблоидне вендете, а осим тога, брзо би увидјели да неће наћи другога који ће с таквом апотекарском прецизношћу додјељивати преважне секунде у информативном простору, точно у складу с реалним односима моћи на јавној и нејавној сцени.

Док је Аца био на челу државне дифузијске куће, главни се Дневник држао као тврђава Калемегдан – нитко му по рејтингу није могао прићи, а ако би и помислио да конкурира, снашле би га тешке санкције које је Тијанић администрирао преко многобројних канала што их је успоставио у српском параполитичком парасуставу.

Дотле је Дневник Хрватске телевизије с блиједим равнатељима пао на схаре двоструко нижи од рејтинга српскога Дневника, што значи да га гледа отприлике десет пута мање људи у двоструко мањој популцији. Стога су српска телевизија и српска држава успркос свему задржале јавни ауторитет, а је ли то добро у транзицији или није, друго је, филозофско, питање… Понекад помислим да је одслабе транзицијске државе гора једино јака транзицијска држава, али онда опетнисам сигуран је ли то доиста тако, а притом се у мени све буни против квалумквизма, против жеље да буде што горе јер је то боље, пошто ће неподношљиво стање прије доћи крају. Но, као и Аца одрастао сам у шездесетосмашком, будимо искрени, комунистичком духу идолатрије непосредне акције и политичког ангажмана, макар и погрешног – увијек нешто бургијаш, без обзира на неизвјесне конзеквенције...

Како год било, чини ми се несумњивим да је Тијанић српску садашњост и непосредну прошлост обиљежио својим дјеловањем, док Срђа Поповић, унаточ његовим високим моралним засадама, реално није – он је успоставио један мањински погон интелектуалне опозиције без којега би живот мислећег бића у Србији био немогућ, али није утјецао на мејнстрим, а само преко мејнстрима можеш дјеловати на опћи смјер догађаја… И то није моја идеја и оцјена, него ми је то рекао сам Георге Сорос кад смо прије неколико година разговарали у “Еспланади”.

С феноменалном самокритичношћу човјека за какву је способан само такав гениј, признао је да су сви његови напори у транзицијској Источној Еуропи били промашени, будући да није канио помагати опозицију која је изгубила битку па покушала обранити моралну супремацију. Хтио је праводобним дјеловањем, док ствари још нису пошле неумитним током, остварити утјецај на оне који ће доиста усмјеравати догађаја, макар то били и неки мутни типови.

Није Сорос мимоза, с таквима је радио и у бизнису кад је, примјерице, покренуо телекомуникацијски сектор у Русији па креирао највеће приватне телеком-операторе на свијету, што ће тек имати несагледиве посљедице за учвршћење олигархијског подузетништва у бруталној “првој земљи капитализима”.

Рекао ми је: “Па сватко може бити филантроп, за то уопће не морате имати мозга”. Цијела његова пратња тада се страховито узнемираила. Све те ангажиране тете, постмарксисткиње које су у његовом хуманитарном империју створиле властите феуде, преклињале су га да измјени формулације како не би наудио јавном угледу људи који су ту, у земљама националистичке “прве линије”, заложили свој кредибилитет. “Напишите онда све како каже Бека Вучо”, рекао је резигнирано велики човјек, лишен сујете, која њему и Степхену Хањкингу уопће није потребна.

И Срђа Поповић био је велики човјек, али колико су његови потхвати утјецали на развој догађаја?

У доба комунизма, бранио је све те типове који ће послије доћи на власт – од Добрице и Вука, до Туђмана и Шекса, затим неке поштене демократе попут Драгољуба Мићуновића и Косте Чавошкога (академског интелектуалца који се тек касније повампирио након сусрета с главним Носфератоум, дром Караџићем из паљанске Трансилваније). Затим разне поштене умјетнике попут благо залуђеног Миће Поповића и великог Макавејева, а и неке просјечне типове попут Гојка Ђога или Звонкеца Чичка, на које можда није требао трошити своју драгоцјену адвокатску сатницу… Но, он није, наравно, бранио само њих, него принцип праведности, оспоравајући режимску репресију, те одговарајући вокацији одвјетника који мора помоћи и ђаволу, што је доиста и учинио, кад је преузео обрану Жељка Ражнатовића Аркана.

Срђа Поповић спасио је част грађанског, козмополитског “вертикалног Београда”, метрополе боље Србије, кад је пошао против Милошевића те основао часопис “Време”, најзначајније балканско гласило у раздобљу Отпора. Је ли доиста тражио војну интервенцију НАТО-а против Милошевића? Јест. Би ли Милошевић пао без војне интервенције Запада? Не би.

Сад би Србија била некаква Бјелорусија, или би се водио грађански рат. Од свих грозних сценарија, онај његов био је најрационалнији. Уосталом, нема те тешке задаће што води у тоталну непопуларност коју Срђа не би прихватио. Стога је преузео и заступање Ђинђићеве обитељи која је доказивала оно што је данас свима развидно - да је Легија био заправо безначајни сукривац, јер је атентат припремљен као типични српски цоуп д’етат. Увијек га проводе тајне службе према потребама власти срасле с најкрупнијим интерсима. Ђинђић или Фрањо Фердинанд, свеједно. Прије него је умро, Срђа је још доспио успоредити Младића и Дражу Михаиловића. Доиста је невјеројатно што је све човјек изговорио, а није био никакав маргиналац, очајник или зелот, него господин, грађанин свијетлог и ведрог лика, који се у београдском Готхам Цитyју само повремено указивао у роли Батмана.

С друге стране наш Аца… Човјек с толико шарма, брзе памети, додуше пословично политички некоректан (уби га прејака реч), стилист блиставих реченица по којим се новинари једино и цијене као пјесници по незаборавним строфама, обдарен таквим дубинским, инстиктивним, циничним и апсолутно аутентичним поимањем политичког процеса, добар феноменолог, дакле пригодни есејист у журналитичкој форми, одличан писац који сам може напунити цијеле новине било каквим читаним садржајем, изријеком (из Иљфа и Петрова) – “акробат новинских ротационих мнашина”… Е, наш Аца био је прилагодљив унутар политичких опортунитета и никад се није фронтално сударао с влашћу и политичком идеологијом лидера, али би нашао своју нишу, очувао дистанцу и маневарски простор да се пристроји новој солуцији, која радикално негира ону претходну…

То је била игра у којој улазиш у кавез дивљих звјери без бича и столице, наоружан једино разоружавајућим осмјехом, па настојиш заокупити пажњу главног месождера неким петљањем које ће му смањити концентрацију… Кад је пришао

Слоби, учинио је то преко Мире, којој је скупа с Ћурувијом објашњавао да су независне новине једина обрана од националистичког једноумља што је том бизарном пару, који се приватно градио да има комунистичко-социјалистичке
инклинације, тобож насушно потребна. Ћурувија се преварио прерано помисливши да су готови, а Аца, који је једно вријеме глумио министра информирања, није.

Међу задивљеним слобистима проширио је Милошевићев надимак Тигар, који се заиста могао схватити двојако. Али, он га је схватио најточније, јер је на вријеме збрисао у Бању Луку и склонио се код Жељка Копање, гдје ми лајави новинари нађемо уточиште кад год се посвадимо с властодршцима у својим бантустанима.

Цијели живот Аца је хтио постати уредник “Нина” и директор “Политике”, завидећи нама у Загребу који смо рано почели уређивати и издавати властите новине. Али, тога у Србији заправо нема, уз изнимку Срђиног листа и платформи Верана Матића главни су политички медији увијек у рукама овлаштених представника номенклатуре. Зато су многи најбогатији људи у тој малој, економски уништеној земљи, потекли управо из маркетиншке дјелатности – као да се у Србији не знам што производи и бог зна колико рекламира…

Будући да није успио остварити првотне амбиције под Слобом јер је Хаџи-Струја имао већи напон, а није му пошло за руком ни послије, у досовска времена, јер се посвадио са самим Ђинђићем, који га није цијенио онолико колико је Аца сматрао да би требао – но захвалност политичара можеш заборавити ако се не наплатиш док си им потребан – он се пребацио код Богија Карића, који је сједио на големој имовини што ју је ваљда стекао пјевајући по Косову са својим обитељским циганским бендом репертоар “Беатлеса”. Тада је нашег јунака напокон кренуло – набавио је мобител “Верту”, џип и остале параферналије моћи, те пошао у џихад по таблоидима.

Написао је – “Ако Ђинђић преживи, Србија неће”. И заиста, није. Онда је свих затупио теоријама о “трећем”, односно “леденом метку”, који је требао релативизирати очиту кривњу атентатора, док му се, напослијетку, Легија није предао, јер је закључио да су управо он и његов кум, шеф ДБ-а, поуздано уточиште власти. Ту је већ Аца заиграо у главним улогама српске политичке сапунице – не баш Сулејман, али рецимо Рустем-паша, неки од везирских главоња с великом ћалмом. Промјену власти – кад је Борис освојио парламентарну већину – чудесно је преживио, па се интегрирао у нови велеградски поредак.

Једино ту од писања већ није било ништа, што га је фрустрирало. Вјечно је комбинирао да изда збирку својих старих коментара, хтио је да му напишем предговор, што сам пристао, иако би то био задатак тежи и од писања ове осмртнице, гдје не бих хтио остати дужан ни лику ни истини о његову дјеловању. Супер смо се слагали, али то је научена ствар – кад се четрдесет година бавише новинарством, професијом у којој смо коегзистирали, развијеш склоност према својствима значаја и више те занимају штосеви, него мотиви. Признајем, то је површно, али не може сватко бити такав сериозни умник као Добрица Ћосић, који је као водећи Титов дисидент добио од Тита вилу на Дедињу.

Дух Срђе Поповића опомињуће дјелује на овог нашег Антихамлета, а савршени политички инстикти Ацини, Срђу денигрирају као реалполитички споредну фигуру у вагнеровском српском спуштању у амбис низом судбоносних промашаја. И стога би било боље да их не успоређујемо, јер нитко, заправо, и не завријеђује да га с другима компарираш у јединственом тренутку одласка с лица земље. “Ogniuno sta sol sul cuor della terra trafitto da un raggio di sole”; сватко стоји сам на срцу земље, прободен сунчевом зраком, бит ће да је тако некако Мацхиедо превео овај стих Салватореа Љуасимода…

Недостајат ће ми апартна појава Срђе Поповића који би повремено навратио у “Еспланаду”, недостајат ће ми разговори на балкону Ацине директорске канцеларије одакле се виде вијенци положени новинарима РТС-а убијених НАТО-бомбом и крстови црква Св. Марка што омеђују видике с тог мотришта на које смо стигли случајно, обратима у нашем каријерно непредвидивом послу. А сјетим се и разговора који смо водили возећи се некоћ његовим џипом у “Синатру” (бившу кафану “Срем” у коју је Коштуница наводно долазио на цревца). Слушали смо Габy Новак како преде на њооферу и договарали обнову Југославије под мојим увјетом да се Срби кане политике и његовим да Хрвати одустану од хумора и филма.