Вести

31. 10. 2013.

Аутор: Милан Милошевић Извор: Време

Последња журналистичка лекција- новинaр умире на ногама

Понедељак 28. октобар био је последњи радни дан генералног директора РТС-а Александра Тијанића. С посла је отишао кући, кажу, у релативно добром стању с обзиром на болест коју је вукао последњих месеци и на стресну атмосферу која прати расправу о новим медијским законима и о статусу јавног медијског сервиса у коју се био укључио са себи својственим жаром и речитошћу.

Испред улаза у зграду у којој је становао, у Булевару Михаила Пупина на Новом Београду, позлило му је. Комшије су притекле у помоћ. Хитна помоћ је примила Н.Н. позив нешто после 17 часова, и у 17.10 испред улаза у зграду у Булевару Михаила Пупина затекла Александара Тијанића у бесвесном стању, покушала реанимацију, али без успеха. Смрт је констатована у 17.48.

Александар Тијанић је рођен 13. децембра 1949. године у Ђаковици. Живео је у Подујеву, Приштини и Београду. Мало се зна о томе да је у младости, с косом до преко рамена, организовао рок концерте па и прво гостовање Бијелог дугмета у Београду. Као младић играо је кошарку, које се није одрекао и кад је захваљујући и свом темпераменту прекинуо спортску каријеру.

Студирао је журналистику на Факултету политичких наука у Београду, одакле га је оснивач журналистичке катедре професор Сергије Лукач, као талентованог студента, позвао у недељник "НИН" у време када је тадашњи главни уредник "НИН-а" Драган Марковић окупио за то време успешну новинарску генерацију.

БИЛО ЈЕДНОМ: Са Сашом Тијанићем радио сам у тој редакцији 15 година и био сведок како се развијају његов таленат и његова креативност. Његов успон у новинарству је класичан, почиње одоздо са најниже степенице. Пошто се у тренутку његовог доласка указало једино слободно место у документацији после одласка једног маркантног старог документаристе, предратног пуковника Милошевића, прихватио се тог посла и наравно одмах почео да пише.

Кад је за главног уредника "НИН-а" дошао покојни Кира Симић, угледни и широко образовани новинар, по психологији помало циник, назвао га је "горостасом српског новинарства" – због Сашине кошаркашке висине и корпуленције. Неки су тај надимак прихватили са сарказмом, а он, чини ми се, са мешавином самоуверености и аутоироније.

Као млад новинар писао је лукачевски лепршаво, маштовито и неконвенционално, најпре текстове из области које се новинарским жаргоном сврставају у рубрику друштво – у широком опсегу интересовања, од спорта, преко рок музике и духа генерације у "постшесетосмашкој" сексуалној револуцији, до социјалних тема.

Очито уживајући док пише, користио је метафоре понекад колоритније и необузданије од властитог темперамента. Једном се наљутио због тога што је један уредник његов израз "шкрипа коју производе коњска длака и увијено мачје црево" заменио изразом "звук виолине". Касније је постао политички колумниста и незгодан полемичар. Изгледа да је иза те ратоборне полемичке позе стајало меко срце. Пред крај живота је констатовао да је сваки пут када је дизао перо на некога, заправо дизао руку на себе.

У заборављеним биткама које смо у то време водили за професионалне стандарде и за самосталност редакције "НИН-а", држао се чврсто и показивао је свој урођени жар и жестину.

Године 1991, месецима пошто је група нас отишла из те редакције, "НИН" је током штрајка у "Политици" прогласио да је ослобођен. Тијанић је тада као члан Форума новинара "НИН-а" за "Време" ("Догађање новина", "Време" 1. април 1991) говорио о шиканирању "отписаних новинара" које је ишло дотле да су им портири забрањивали да улазе у редакцију после радног времена, као да редакције могу имати радно време – и о томе како су "уместо ‘црвених’ доведена ‘бела’ крвна зрнца, безначајни типови који су положили само један тест: оданост једној јединој форми власти и спремност на сарадњу са ауторитетима било које врсте...".

ЕX YУ: Ако је у пашквилама и потребним и непотребним полемикама прелазио црвену линију, никада није загазио у националистичку јерес. Неки га сматрају последњим бардом југословенског новинарства, јер је стекао популарност широм некадашње Југославије.

Објављивао је политичке колумне у сплитској "Слободној Далмацији", загребачком "Данасу", "Старту", љубљанској "Младини", сарајевском "Ослобођењу".

Године 1991, био је коаутор емисије "Умијеће живљења" заједно са Мирјаном Бобић Мојсиловић и Драганом Бабићем, а уживо је емитована из сарајевског Театра Обала. У емисији су гостовали тадашњи виђенији политички актери, као и дисиденти попут Милована Ђиласа. У мају 1991. емисија је прекинута када је маса екстремиста напала њене ауторе зато што је у њој интервјуисан Војислав Шешељ. Из гужве су се извукли и захваљујући једном полицајцу муслиману, а кад се с њим након ратних година срео у Београду, Тијанића су овде безмало медијски линчовали.

У "Политиконој" кући Тијанић је био главни уредник ревије "Аутосвет", затим двонедељника "Интервју" и дневника "Спортски журнал". Кад је Тијанић био главни уредник ТВ "Политике" на свим програмима вртела се порука "Поштено" тада опозиционе Демократске странке. "Струја" Антић, у то време директор "Политике", касније, када је ДС био на власти, у једном интервјуу почео је да прича како му је Тијанић правио проблеме. "Какве проблеме?", питао је водитељ, очито трагајући за још неким компромитујућим детаљем. "Струја" је објаснио да су се Слоба Милошевић и Мира Марковић љутили због тога што Тијанић на ТВ "Политици"

подржава опозициону Демократску странку.

О томе, као и о чињеници да су "другосрбијанци" снажно аплаудирали његовим говорима 1999–2000. у биоскопу "Рекс", није се много говорило у време када је он ушао у клинч с делом припадника тзв. Друге Србије након критичких опсервација на рачун Ђинђићевих наследника. Судио се с једном од организација из тог круга која је издала памфлет књигу Случај службеника Тијанића. Добио је одштету на суду.

НОВИНАР И ВЛАСТ: Од 28. маја до 17. децембра 1996. Тијанић је био министар информисања у реконструисаној српској влади Мирка Марјановића. Поднео је оставку пет месеци након што је изабран, практично кад су почели протести због изборне крађе 1996. После њега на то место дошла је Радмила Милентијевић, а после ње Александар Вучић.

Године 1997. покренуо је дневни лист "Грађанин", који је кратко излазио. Од 1998. до 1999. године писао је у Ћурувијином "Дневном телеграфу" и у недељнику "Европљанин". Причало се да је био коаутор Ћурувијиног отвореног писма Слободану Милошевићу 1998. у коме су набрајане мане тадашњег режима. После су му више памтили што је био на промоцији књига Мирјане Марковић.

После октобарских промена (2001–2004) био је и саветник за информисање председника СРЈ Војислава Коштунице. На крају је написао текст у коме је констатовао да је Коштуница имао снагу Ђердапа, али да ју је свео на снагу чкиљаве петролејке. Кажу да је Коштуница, још на месту председника СРЈ, читајући тај текст жмиркао на начин који открива његово нерасположење, али за генералног директора РТС-а Александар Тијанић је изабран 2004. године, за време прве Коштуничине владе.

Други мандат на челу РТС-а, који није завршио, обележиле су његове полемике с два председника, с Борисом Тадићем (по његовом силаску с власти) и с актуелним председником Томиславом Николићем, који је пре избора обећавао да ће га сменити, а после освајања власти, приликом гостовања на РТС-у, рекао да је лакше сменио свог претходника Тадића него Тијанића.

За његовог првог мандата обновљен је ТВ торањ на Авали. Исти је као што је био пре него што је срушен бомбама НАТО-а 1999. Док су трајали радови волео је да, не без њему својственог нарцизма, прича да ће инсистирати да буде виши за један милиметар, који је називао "милиметар Александра Тијанића".

"МИЛИМЕТАР А.Т.": Школован као новинар штампаних медија у "НИН-у" седамдесетих, он је однекуда покупио знање о телевизији и у свакој у којој је радио оставио је јак ауторски печат. Био је један од оснивача Телевизије "Политика" и њен први директор, а од 1994. године и директор Карићеве БК телевизије којој је дефинисао профил. Учествовао је и у установљавању Трећег програма Црногорске телевизије.

У РТС-у, кући од 8000 људи која је у тренутку његовог ступања на дужност још личила на ону рушевину бомбардоване зграде у Абердаревој која и данас стоји, подигао је новинарски стандард озбиљно урушен деведесетих, без великих потреса рашчишћавао нагомилане социјално-професионалне проблеме и добијао битку гледаности с комерцијалним телевизијама, "фармама" и "великом браћом".

Последњи пут се појавио у јавности 23. октобра на расправи о јавним медијским сервисима, након што је разменио неколико отворених писама с актуелним министром информисања Иваном Тасовцем. Та полемика се није тицала Тијанићевог другог мандата, чија је друга половина последње четвртине истицала у мају 2014, већ далекосежнијег питања статуса јавног информативног сервиса и медијске крвне слике у Србији. Годину дана пре тога, на Факултету политичких наука ("чији сам студент и данас") одржао је провокативан говор о таблоидном духу времена који многи нису хтели да разумеју: "Таблоидна политика неминовно рађа таблоидну економију, потом таблоидну уметност, онда таблоидно новинарство и, коначно, таблоидни живот са десет сати дневног омамљивања телевизијским програмом" ("Прва лекција новинарства", "Време", бр. 1140, 8. новембар 2012, види овде).

Иза себе је оставио супругу, ћерку Зару, сина Стефана и двоје унучади, што је сигурно важније од ефемерног новинарства.

Контроверзе кроз које је пролазио показују да је веровао да је новинарство ипак важна професија и да је веома повезано с духом времена и правцем којим се једно друштво креће. Није веровао и да хоће да самеље и људе јаке физичке конституције.

У идеолошкој политичкој конфузији у последњих двадесет година налазио се на разним странама, али је на свему што је радио оставио лични печат. Стекао је много противника, али, како је неко рекао, и уважавање оних која га нису волели, а којих није било мало.

Био је човек колоритне индивидуалности и новинар упечатљивог стила. Његовим прераним одласком српско новинарство изгубило је значајног, аутентичног аутора.