Вести
31. 10. 2013.
Раскринкао би писање о сопственој смрти
Да је Александар Тијанић жив, поводом своје смрти би написао: Ала ови лажу! Читам и слушам како су му се сви дивили и сви га волели, број пријатеља му се повећава с тренутком претварања његовог тела у пепео.
Не верујем да би пристао на клише да о мртвима треба говорити све најбоље. И није ни говорио.
Насупрот општој заблуди, верујем да му је памет била бржа од језика. Био је невероватно талентован. И био је невероватно остварен. Већ сам негде изјавио да је био последњи југословенски велики новинар. Борис Дежуловић, Теофи л Панчић и Мухарем Баздуљ, овај трећи у другом кључу, имају шансу да буду референтни на тај начин.
Кад сам последњи пут видео Тијанића „у четири ока“, пре једно три месеца, на моје подругивање да му је програм све уједначенији и да су аналитичари који коментаришу српску политичку сцену једнојајчани близанци с председником „Српског парламента“ који се претворио у Вучићевог портпарола, одговорио је. „Звали бисмо ми тебе, али има нешто да ланеш.“
Кад пише, био је један човек, кад управља, био је нешто друго. Водио је тешку борбу за очување јавног сервиса и очување људи у којима је препознавао таленат. Ту није био милосрдан. Био је потпуно свестан шта значи прелажење телевизије на буџетско фи нансирање. Али све је то гутао, док њега није све то прогутало. Бизаран детаљ је да је умро кад је кренуо кући. За њега би било природно да га срце изда на послу, у кафани, у неком друштву где се труди да неспорним духом и још већом галамом, победи и надјача све присутне.
Био је тежак колико и сваки горостас српског новинарства, мада је, по сведочењу Милана Милошевића, тај надимак последица опаске цинизму склоног Кире Симића, једног од главних уредника НИН-а, који је коментарисао његове габарите. Али, шала на рачун висине и тежине претворила се у сушту истину. Тијанића сам знао 35 и кусур година. Свађали смо се и мирили, љутио се на „Време“ и „Време“ се љутило на њега, али је збиља вероватно био последњи који је својим писањем или управљањем могао да повећа тираж неких новина и гледаност неке телевизије.
Умро је у најгорим годинама. У годинама када је талог сопственог и огромног искуства, писања, медијског менаџмента и политичке употребе оба та заната могао да преточи у смирену историју српског и југословенског јавног живота.
Фалило му је само мало мира и тишине, али то никад није добио, а можда и не би зато што је и сам био немиран и бучан.
Трагично је да је све чиме је упешно управљао на крају пропало. Недељник „Интервју“ - нема га више, и то одавно, Телевизија „Политика“, такође, БК телевизија - исто, лист „Грађанин“ - кратког домета, недељник „Европљанин“ у копродукцији са Славком Ћурувијом задесила је иста судбина. Био је и председник акционе конференције комуниста новинске куће „Политика“. Тек то не постоји.
Помолимо се Богу за јавни сервис, али ми се чини да су шансе мале. Почивај у миру, али нешто сумњам да ће послушати овај мој савет.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.