Вести
31. 10. 2013.
Изјава бившег давача изјава
Пре отприлике годину дана - месец мање, месец више - престао сам да дајем изјаве за новинчине. Нисам се био посебно најерезио ни на једну штампану ствар, него је ствар са изјављивањем почела да узима маха. Нађем се тако усред неког саобраћајног кркљанца, кад - звони телефон. Добар дан, господине Басара, ја сам та и та, новинарка тог и тог, замолила бих вас да дате изјаву поводом...
Неким већ поводом. По правилу, већина тих „повода“ ме ич није интересовала, а у приличном броју случајева не бих знао ни да се „повод“ догодио. Нисам ја толико информисан колико се некоме може учинити. Блиц и Данас - то су моји главни извори информација.
А и Блицу и Данасу ипак понешто промакне. А телевизије не гледам. Можда бих и наставио да дајем изјаве и сматрања на различите теме да у гласовима новинарки нисам опазио извесну насртљивост, а често и увређеност у ситуацијама када бих - из техничких разлога или због непознавања „повода“ - уљудно одбијао да дам изјаву. Звучало је то отприлике овако: Ето, ја га звала, дала му прилику да се огласи у јавности, а он се нешто курчи. Одавно ја говорим да су српске новинчине и новинџије начисто похасили.
И ето, јуче предвече, љубазног позива из једне угледне овдашње жутаре. Како ја коментаришем - тим речима - смрт Срђе Поповића? Појма немам како би требало да изгледа коментар на нечију смрт, па сам се новинарки захвалио на позиву и рекао да коментара немам. Изјаву, дакле, нисам дао, али ето, потревило се да су готово у истом дану овај свет напустили Саша Тијанић и Срђа Поповић, па није ред да бар не напишем неколико реченица.
Саша Тијанић је био новинар од великог, за овдашње прилике можда и превеликог формата. Кад је једне згоде, скоро ту негде, покојни Тијанић рекао Пановићу - а Пановић мени пренео - да ми је свака трећа-четврта колумна добра, то је за мене био велики комплимент. Није се Тијанић разбацивао комплиментима. На несрећу по српско новинарство - а вероватно и по њега самог - Тијанић је последњих година најмање радио оно што је најбоље знао, а то је било - писање. Није му перо ни најмање отупело, напротив - видело се то кад би понешто објавио - него просто није имао времена од руковођења Лудом кућом у Таковској десет.
Срђу Поповића нисам имао прилику упознати, али сам га држао за господина старог кова. Као адвокат, јуначки је бранио многе дилбере који су га после кукавички нападали, али Срђа Поповић се увек уздизао изнад ситуације. Није у том човеку, рекао бих, било ни капи зле крви. Ето, то је мој коментар.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.